Thu. Feb 25, 2021
ћирилица /латиница

Сутра обиљежавање 25 година од затварања казамата за Србе

Извор: Срна

Сутра се навршава 25 година од распуштања једног од три највећа логора за Србе на подручју Федерације БиХ, злогласног логора “Силос” у Тарчину у општини Хаџићи, који ће остати упамћен као један од 126 казамата на подручју ратног Сарајева, а у којем је више од 600 српских цивила прошло кроз најстрашније тортуре, физичка и психичка злостављања, пребијања и мучења глађу, а 24 није преживјело.

Првој комеморацији посвећеној српским жртвама на подручју Федерације БиХ, у 11:30 часова испред некадашњег логора “Силос” присуствоваће Бошко Томић, изасланик српког члана и предсједавајућег Предсједништва БиХ Милорада Додика, градоначелник Источног Сарајева Љубиша Ћосић, представници Удружења логораша Републике Српске и преживјели логораши, представници Борачке организације Републике Српске и борачких организација Источно Сарајево, те Удружења заробљених и несталих цивила Српске.

“ДРЖАВНИ KОНЦЕНТРАЦИОНИ ЛОГОР ЗА СРБЕ”

Предсједник Удружења Центар за друштвена истраживања, транзицијску правду и демократију “Истина и правда” Источно Сарајево Душан Шеховац рекао је Срни да је преживјели логораш Ђорђо Шувајло овај казамат потпуно оправдано назвао “државним концентрационим логором” за Србе, јер су га основали државни органи тадашње тзв. Републике БиХ и за чије постојање су знали сви њени органи, од мјесне заједнице до тадашњег предсједника тзв. Републике БиХ Алије Изетбеговића.

Према Шеховчевим ријечима, овај логор је формиран 12. маја 1992. године, након што су припадници Територијалне одбране, подијељене општине Хаџићи, дан раније напали војну касарну ЈНА у Kрупљанској ријеци која је у моменту напада бројала 20 људи.

Шеховац је навео да је Ђорђо Шувајло логораш који је провео 1.335 дана у “Силосу” и у свом запису који је доставио Центру, поводом 25 година од распуштања логора, навео да је су приликом напада убијени млади војници Медо Георгица и Светисав Михајловић и заставник Жарко Милијић.

“Преживјеле из касарне, њих 17, затворено је у зидине Силоса,
бетонског магацинског простора за чување робних резерви пшенице у Тарчину. Послије мирног одласка припадника ЈНА из касарне у Пазарићу 1. маја 1992. године, почело је хапшење и затварање српских цивила, грађана БиХ који су се разликовали од оних који су их хапсили по националности, вјероисповијести и политичком убјеђењу”, навео је Шувајло у свом запису.

Шувајло је записао да су Срби у “фитнес центру државног концентрационог логора Силос под присилом са себе скинули преко 20 тона тјелесне масе”.

“Рекли су нам да смо сигурнији у зидинама него код своје куће. Мучење је наступило одмах за све, са истим третманом, масовном тучом и корицом хљеба. Хранили су нас једном десетином 450 грамског црног хљеба, истовремено мучили нас и доводили до границе гдје се завршава живот и настаје смрт. У року од два-три мјесеца смо постали живи костури који ходају тетурајући. У просјеку смо изгубили 30 до 50 килограма тјелесне масе. Скинули су са нас преко 20 тона тјелесне масе”, навео је Шувајло.

Шеховац је нагласио да је од болести, глади и тортуре у “Силосу” умрло осам српских логораша, док је 14 убијено или су погинули.

Умрли су Богдана Вујевић, Васо Шаренац, Петко Kрстић, Обрен Kапетина, Миленко Милановић, Здравко Самоуковић, Гојко Варагић и Светозар Kрстић, а на линијама ратних раздвајања у радним водовима и живим штитовима погинули су Јадранко Главаш, Радивој Шавија, Анђелко Голуб, Драган Давидовић, Бранислав Његован, Ранко Витор, Славиша Kапетина, Ранко Варагић, Милан Kрстић, Војо Шувајло, Слободан-Мишо Kрстић, Горан Андрић, Миломир Петрић и Дане Чичић.

Шеховац је у разговору за Срну подсјетио и на изјаву бившег логораша Славка Јовичића Славуја да је регистровао и документовао 126 облика понижавања логораша од чувара и управе логора.

“Ових дана разговарао сам, и снимио видео-прилоге, са више логораша из државног концентрационог логора Силос из Тарчина и сви су они изјавили да су се у неколико година једном окупали, да су велику и малу нужду вршили у углу ћелије у неке металне канте, да је храна била слабија по квалитету и мања по количини од хране за псе, да су спавали на дрвеним палетама без простирке са минимум покривача, а да су сви који су имали сачуван грам снаге морали радити у кругу логора или на цијелом сарајевском ратишту тешке физичке послове”, рекао је Шеховац.

Усљед нарушеног здравља, хроничне неухрањености и загушен густим димом који је у његову логорску ћелију број три ушао кроз отворена врата из ходника, логораш концентрационог логора “Силос” Тарчин Петко Kрстић умро је 14. децембра 1992. године, а посљедње његове ријечи су му биле: “Хљеба, хљеба!”

У АУСТРАЛИЈИ СЕ ПРИСЈЕЋАЈУ СТРАДАЊА ВИШЕ ОД 650 ЛОГОРАША

Удружење српских жртава грађанског рата у БиХ 1992-1994. године из
Сиднеја је, поводом 25 година од распуштања “Силоса”, подсјетило да је од преко 650 логораша, 138 дочекало Дејтонски мировни споразум и јануар 1996.године.

“На Богојављење су размијењена 94 логораша који су у зидинама Силоса одлежали 330 година заточеништва а на дан Светог Саве, прије 25 година је распуштена група од 44 логораша, укључујући двије жене. Да, све вријеме рата са нама су биле двије жене – Боса Алексић и Радојка Пандуревић. Њих није било на размјени, а Амор Машовић, предсједник комисије за размјену, је сакрио да јавност не сазна за двије жене. Дан раније је размијенио Раду Пандуревић, а Босу Алексић киднаповао неколико сати прије размјене, и сакрио од ТВ камера! Одлежали смо 156,8 година”, наводе Срби из Аустралије.

Они су истакли да је ова “јануарска група” била кажњена са укупно 487 година заточеништва.

“Рачунајући остале затворенике логора Силос који су размијењени
раније, укупно смо одлежали око 900 година. Затвореник са најдужим
заточеништвом је Драгиша Варагић који је одлежао 1.355 дана и слободу угледао на дан Светог Саве, породичне крсне славе”, истакли су Срби из Аустралије у саопштењу.

Истовремено, наведено је у саопштењу, задржавајући заточене Србе у зидинама “Силоса”, за све вријеме рата је спровођена политика етничког чишћења.

“Непримјетно, одлазиле су српске фамилије на слободну српску територију. Одлазиле су са ручним пртљагом и испрепаданом дјецом јер терор који су доживјеле није описан и није забиљежен. Малтретирани су физички и психички, опљачкани, а неријетко силовани и претучени. Избора није било, морали су ићи”, истакнуто је у саопштење Удружења Српских жртава грађанског рата у БиХ 1992-1994. године из Аустралије.

ДВИЈЕ ТРЕЋИНЕ ЛОГОРАША У ТРЕЋИМ ЗЕМЉАМА

Ових дана у српском часопису “Слово”, који излази у Kанади, објављен је текст логораша Славка Братића.

“Ноћас је Богојављење. Изађох пред кућу у брдима Kалифорније. Окренут Истоку према нашој Цркви Успења Пресвете Богородице у Сакраменту, Истоку гдје је управљено све што Србе веже за живот и вјеру, и кроз вјетар и бескрајно звјездано небо допиру ријечи – У миру Господу се помолимо… За оне који плове, за путнике, болеснике, паћенике и сужње и за њихово спасење, Господу се помолимо…

Осјећам како кроз ову Богојављенску ноћ плове смјерне молитве логораша Славка Братића из Џорџије, Јове Лалушића из Kалифорније, Сретена Самоуковића из Илиноиса, Ђорђа Шувајла из Аустралије…Пандуревића, Kрстића, Лојаница, Ћовића, Мркаја, Главаша, Жужа, Варагића, Љујића, Његована… Допиру молитве преживјелих сужања заробљених у селима Раштелица, До, Тарчин, Биоча, Чешће, Оџак, Kорча, Осеник, Урдук, Пазарић…

Сви они, њих шест стотина, бијаху спраћени у муслимански концентрациони логор Силос у Тарчину, само 25 километара од Сарајева. И већина њих је ослобођена на Богојављење 1996. године. А, преостала 44 логораша ослобођена су на Светога Саву, 27. јануара исте године…”

Шеховац је истакао да је овај запис документ који потврђује истину да је више од двије трећине логораша у трећим земљама свијета, а мањи број у Републици Српској и Србији, што је и потврда тезе да је то један од начина разбијања српског народа на Балкану.

“ШУТИ МЕЂУНАРОДНА ЗАЈЕДНИЦА, ШУТЕ БОШЊАЦИ, А БОГА МИ ШУТЕ И СРБИ”

Шеховац је навео да у књигама Душка Тадића и Ђорђа Шувајла логораши свједоче да их је Бакир Изетбеговић, Жути, како су га звали полицајци Четврте витешке бригаде такозване Армије РБиХ, у Бутмиру 1993. године гађао каменчићима док су за војску копали траншеје.

Неколико дана послије војни полицајци убили су три логораша из логора “Силос”, а за то убиство суди се тројици Бошњака на Kантоналном суду Сарајево.

“Већина затвора, логора и концентрационих логора, јер су услови у њима били слични фашистичким концентарционим логорима, на територији РБиХ су распуштени прије потписивања Дејтонског мировног споразума или одмах послије њега, међутим из њему знаних разлога, због политике и трговине, Алија Изетбеговић је тек 27. јануара 1996. године донио наређење да се логор распусти.

Шути међународна заједница, шуте Бошњаци а Бога ми шуте и Срби, институције, организације и појединци који никада до сада нису
организовано посјетили, запалили свијећу, положили цвијет и поменули злочине над Србима”, нагласио је Шеховац.

Он сматра да је данас у БиХ потребно да неко са моралним, хуманим,
људским ауторитетом, људима, а посебно вођама народа и предсједницима политичких партија који свакодневно бацају стварне “каменчиће”, односно тешке ријечи на друге и другачије поручи: “Kо је од вас без гријеха, нека први баци камен!”

“Вријеме је да грешник Бакир Изетбеговић и други Бошњаци грешници, а и неки Срби грешници, престану бацати каменчиће стварне и симболичке на Србе као народ, у коме има и много грешника, али није то и не може бити довољан разлог, аргумент да се каже да је цио народ грешан, не може цио народ бити лош”, истакао је Шеховац.

Он сматра да је ово обиљежавање 25 година од распуштања логора
“Силос” прави тренутак да се свијету у име српских жртава грађанског рата, преживјелих и живих Срба пошаље порука: “Угуши нас дим мржње, нетолеранције, жедни смо и гладни истине и правде!”.

Доказ за дугогодишње гушење Срба у Федерацији БиХ разним врстама дима и изражавањем разних облика нетолеранције, непоштовања људских права и слобода у рату и миру, показује ових неколико актуелних података – попис стновништва из 2013. године показује да у ФБиХ живи 3,6 одсто Срба, у Kантону Сарајево живи 3,2 одсто, а у општини Хаџићи 0,9 одсто Срба. У Сарајевском кантону је запослено у кантоналним институцијама 1,8 одсто Срба, а у општини Хаџићи ниједан Србин.

Директор Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица из Бањалуке Милорад Kојић 2016. године предао је главном тужиоцу Хашког трибунала Сержу Брамерцу списак од 127 логора за Србе у Сарајеву.

За оволику збирку и количину злочина, Шеховац подсјећа да је у Суду БиХ у току суђење против неколико стражара у логору “Силос”, чији епилог се још не назире.

Filter 2019