Sun. Feb 28, 2021
ћирилица /латиница

Истина о априлском пакету уставних промјена: Да је усвојен, било би лоше по Српску, да су га Срби одбили, било би још горе

Извор: Глас Српске

Да је прихваћен априлски пакет уставних промјена из 2006. године за који су гласали сви тадашњи српски посланици у Представничком дому Парламента БиХ осим радикала Мирка Благојевића, то не би било добро за Републику Српску, али да је тај пакет пропао зато што су Срби били против њега, то би у тадашњим политичким околностима било још горе и погубније по будућност Српске.

Управо из тих разлога, прихватање априлског пакета од стране Срба представља најуспјешнији српски политички потез у дејтонској БиХ. Ово је оцјена свих учесника преговора о радикалним промјенама Устава БиХ за чију пропаст се до данас најодговорнијим сматра тадашњи лидер Странке за БиХ Харис Силајџић који је на крилима оборених амандмана шест мјесеци касније побиједио у трци за бошњачког члана Предсједништва БиХ.

Свједоци тог времена и учесници свих тих дешавања говоре за “Глас плус” о рундама преговора од Вашингтона, преко Брисела до Сарајева, притисцима којима су били изложени и стварима које су се дешавале иза кулиса. Тадашњи предсједник Републике Српске и лидер СДС-а Драган Чавић каже да је априлски пакет резултат преговора који су трајали од маја 2005. до априла 2006. године, истичући да је цијелу причу водио амерички дипломата и замјеник шефа ОХР-а Доналд Хејз.

– Све је почело у прољеће 2005. године, а почетни папир на коме су се темељили разговори дошао је од Хејза, тако да је јасно да су цијелу ту причу у ствари водили Американци. У љето те године једна рунда преговора је била у Бриселу и на њено отварање је дошао тадашњи шеф Европске комисије Хозе Мануел Барозо да би својим присуством показао да све то подржава Европска унија. Потом су на десетогодишњицу Дејтона у Вашингтону три дана вођени преговори, а на приједлог тадашњег лидера СДП-а БиХ Златка Лагумџије у присуству америчког државног секретара Кондолизе Рајс потписани су принципи уставних промјена. Даљи преговори вођени су у сједишту Централне банке БиХ у Сарајеву, а понекад и у резиденцији америчког амбасадора у Сарајеву – присјећа се бивши предсједник Српске.

Он открива да је тадашњи шеф СДА Сулејман Тихић у јануару 2006. године одбио Споразум о уставним промјенама који је, како каже, био вишеструко повољнији по СДА од онога што је касније уграђено у априлски пакет и што су Тихић и његова странка прихватили.

– Када је постигнут тај политички договор који је прихватио и Тихић, тада су се укључили експерти, а из Републике Српске су то били универзитетски професори Рајко Кузмановић, Марко Рајчевић и Снежана Савић који су учествовали у кројењу уставних амандмана који су упућени у Предсједништво БиХ. Те амандмане ми је послао тадашњи српски члан Предсједништва БиХ Борислав Паравац и када смо их видјели, Младен Иванић, Милорад Додик и ја смо закључили да то није оно што је договорено. Покојни Сулејман Тихић је испао коректан, јер је признао и потврдио да то није оно што је договорено и да смо ми у праву и онда су  направљени амандмани на темељу онога што је стварно договорено које је Предсједништво БиХ као званични предлагач упутило у Представнички дом као априлски пакет – објашњава Чавић.

Срби нису криви

Према његовим ријечима, лако је бити генерал послије битке, па је тако данас лако свашта говорити, али како каже, суштина је да је на крају испало најважније то што Срби нису означени као кривци за пропаст покушаја уставних промјена.

– Свако сада прича своју причу и представља се као заслужан што је испало тако како је испало, иако у суштини нема невиних. Од 12 српских посланика против априлског пакета је гласао само Мирко Благојевић, али он је био против свега. Поред свих притисака које су вршили на Бошњаке, странци нису успјели да у Парламенту БиХ обезбиједе подршку, а то њихово одбијање је наша највећа побједа – закључује Чавић, додајући да је успјех српских политичких представника то што су успјели да априлски пакет представе као штетан по Бошњаке.

Његово мишљење дијели и Младен Иванић, бивши лидер ПДП-а и министар спољних послова БиХ у вријеме преговора о уставним промјенама које су обједињене у априлски пакет. Он каже да се апсолутно слаже са тврдњом да би усвајање априлског пакета било лоше за Републику Српску, али да би његово одбијање од стране Срба готово сигурно било још горе.

– На крају је испало најбоље могуће рјешење. Пакет није прошао, а Срби нису били криви за то. Лако је говорити са ове временске дистанце, али заиста сматрам да смо, наравно мислим на српску преговарачку страну, све то одиграли веома вјешто. Када смо видјели да је Силајџић позеленио од муке због нашег понашања и “пристајања” на уставне амандмане, знали смо да смо на правом путу и на крају је испало најбоље могуће – каже Иванић.

Он признаје да се не сјећа свих детаља и свега што се дешавало током преговора који су, како је објаснио Чавић, трајали више од годину дана, али каже да једноставно нема шансе да се априлски пакет икада више стави на сто, а поготово нема шансе да се створи амбијент и атмосфера каква је тада створена.

– Тај амбијент је креиран на тадашњој спремности Милорада Додика који је у прољеће 2005. године када су почели разговори био у опозицији, да ради са Западом и са друге стране на страху СДС-а од западних институција и Педија Ешдауна – оцјењује Иванић.

Поред тога што сматра да нема никакве шансе да се оживи априлски пакет, Иванић каже да је питање да ли се уопште може на дневни ред ставити било каква расправа о уставним промјенама у БиХ.

Тадашњи шеф Клуба посланика СДС-а Момчило Новаковић каже да је јако тешко описати атмосферу, услове и све врсте притисака којима су били изложени посланици и лидери странака током разговора о уставним амандманима. Он истиче да априлски пакет није био повољан по Републику Српске, јер би његовим усвајањем увелико била развлашћена и признаје да му није јасно зашто је Харис Силајџић био против предложених уставних амандмана.

– Са ове временске дистанце, сматрам да треба славити Хариса Силајџића зато што је тај пакет пао, односно зато што је у очима међународних представника он био одговоран за крах – каже Новаковић.

На питање зашто се Силајџић толико жестоко противио предложеним уставним амандманима, Новаковић каже да је једини смислен одговор на то да је очекивао да ће Срби испасти криви и да ће након тога услиједити међународни уставни интервенционизам.

– Оно на што смо ми пристали није било добро по Српску и увелико је смањивало њене надлежности и зато је добро што то није прихваћено. Али да је пакет пропао због нашег противљења, увјерен сам да би биле наметнуте промјене Устава БиХ које би биле још горе по РС – каже Новаковић.

Силајџићева себичност

С тим се слаже и тадашњи посланик СНСД-а у Парламенту БиХ Душанка Мајкић која каже да наслућује мотиве због којих је тадашњи лидер Странке за БиХ Харис Силајџић грчевито био против априлског пакета.

– Те уставне промјене, између осталог, предвиђале су да се чланови Предсједништва БиХ, односно предсједник и два потпредсједника, бирају у Парламенту БиХ, умјесто директно. Харис Силајџић је оцијенио, а све то се дешавало шест мјесеци прије избора, да неће моћи себи да обезбиједи парламентарну подршку за избор у Предсједништво БиХ и да му више одговара да остаје директан избор, дакле да се не усвоје уставне промјене. Та његова себичност је добродошла Републици Српској, јер је на њега пала одговорност за пропаст априлског пакета – каже Мајкићева.

Она подсјећа да је Силајџић инсистирао на томе да се потпуно укине ентитетско гласање, истичући да је његова каснија побједа над Сулејманом Тихићем у трци за бошњачког члана Предсједништва БиХ у ствари показала и шта је већински бошњачки политички циљ.

– То Силајџићево инсистирање на укидању ентитетског гласања у ствари је разоткрило да су Бошњаци хтјели потпуну промјену Дејтона, а не његову надоградњу. Дакле, они не жели ништа на ентитетским основама, што је потврдила и каснија побједа Хариса Силајџића – каже Мајкићева.

Тадашњи независни посланик у Парламенту БиХ Тихомир Глигорић који је мандат освојио као функционер Социјалистичке партије подсјећа да су он и такође независни посланик и бивши функционер ПДП-а Петар Кунић били против првобитно предложеног пакета уставних промјена због чега су трпјели најжешће притиске.

– Прије него што је комплетан пакет уставних амандмана из Предсједништва БиХ упућен у парламент, ми смо инсистирали на томе да се у текст уграде наша два амандмана. Један се односио на безбједност, а други на улогу Представничког дома и нисмо посустајали док нису пристали на то – каже Глигорић.

И он је увјерен да би Република Српска имала “хиљаду проблема” да су Срби одбацили априлски пакет и испали одговорни за његову пропаст.

Петар Кунић је само кратко рекао за наш лист да о свему што се дешавало у вези са априлским пакетом пише књигу и да ће у њој написати на шта су у првобитном приједлогу уставних амандмана пристали правни експерти из Републике Српске који су учествовали у њиховом креирању.

За априлски пакет гласало је укупно 26 посланика, што није било довољно, јер није добио потребну двотрећинску подршку од 28 посланика.

Поред СБиХ и тада тек основаног ХДЗ-а 1990, кључну улогу у обарању имали су Мехмед Жилић из СДА, који је гласао против, те Сеад Авдић, који је напустио СДП БиХ и такође гласао против. Једини српски посланик који је гласао против био је бивши лидер СРС “Др Војислав Шешељ” Мирко Благојевић

Притисци

Момчило Новаковић присјећа се свих метода притиска које су користили међународни представници током преговора о уставним амандманима.

– Током једне рунде разговора у Централној банци БиХ, нису нам дали ништа да једемо. Већ негдје у поподневним сатима, конобар је у салу у којој смо сједили и разговарали увезао колица са неким сендвичима, а амбасадор СДА Даглас Меклхејни је рекао да ћемо моћи да једемо тек када завршимо још неку тачку дневног реда. Тада је устао Драган Чавић и рекао да је то безобразлук и да ће он напустити преговоре ако наставе са таквим понашањем и са изгладњивањем људи – присјећа се Новаковић.

На шта су српске странке пристале

– Умјесто трочланог предсједништва, БиХ би имала предсједника и два потпредсједника који би били бирани у Парламенту БиХ.

– Савјет министара би постао влада и више не би имао предсједавајућег, већ предсједника, односно премијера БиХ

– Парламент БиХ био би носилац законодавне власти у БиХ и постао практично надређен Народној скупштини РС и федералном Парламенту.

– Представнички дом умјесто 42 бројао би 87 посланика и имао би надлежност над свим законима

– Дом народа умјесто садашњих по пет бројао би по седам Срба, Хрвата и Бошњака, али би имао умањене надлежности и одлучивао само о законима који се односе на витални национални интерес.

Filter 2019