“Зета тече тамо гдје јој Брано рече”: Прича о хапшењу на Бадњи дан које је изненадило регион

Извор: Недељник

Kажу да се моћ налази тамо гдје људи вјерују да се налази, а у Црној Гори је овог Бадњег дана јасно демонстрирано гдје се та моћ више неће налазити- код Бранислава Бране Мићуновића, сиве еминенције сиве зоне Црне Горе.

Регион је изненадила овог 6. јануара вијест да је црногорска полиција ухапсила у Будви Бранислава Брана Мићуновића. Разлог је био претрес и проналазак оружја, а Мићуновићу је одређено задржавање од 72 сата. Није, наравно, разлог било оружје, дјело за које се иначе ријетко изриче минимална затворска казна, већ је ствар у слању јасне поруке да више нема недодирљивих у Црној Гори и да се моћ не налази тамо гдје се до сада налазила.

Друга битна порука било је то задржавање од 72 сата, што је за Мићуновића било незамисливо до сада. Показано је тиме да у Црној Гори има полицајаца, без обзира на то што сада морају да ходају са обезбјеђењем, али и судија који су спремни да закон примјењују дословно, не обазирући се на то колика је моћ појединца. Није Црна Гора често могла тиме да се похвали у претходне три деценије.

Мићуновић је човјек који се за све питао у овој земљи – кажу од криминала до избора начелника полиције, судија и тужилаца – а сада први пут у својој каријери, нема подршку државе.

Још од осамдесетих година прошлог вијека када је, тврде, за потребе Удбе “васпитавао” емиграцију по Европи, преко “државног” шверца цигарета деведесетих, па све до промјене режима Мила Ђукановића, Мићуновић никада није био “чист криминалац”, каквим га многи погрешно сматрају, већ човјек који је одувијек у пословним односима са државом -по систему услуга мимо закона за услугу у закону.

Мићуновићеви пажљиви биографи подсјећају да су први његови контакти са Удбом почели још седамдесетих година прошлог вијека када се из родног Никшића упутио у Нови Сад, на студије економије. Ту се зближио са Ратком Буторовићем, познатијим као Бата Kан Kан и групом других студената из Црне Горе која врло брзо ставља послове у главном граду покрајине под своју контролу.

Врло брзо почела су и дружења са “жестоким момцима” који су сви до једног повезивани са Службом државне безбједности бивше СФРЈ, а међу којима су познатији јавности: Ђорђе Божовић Гишка, Љубомир Магаш Земунац, Дарко Ашанин, Жељко Ражнатовић Аркан, Ратко Ђокић, Драган Јоксовић Јоксо, Војислав Раичевић Американац и многи други.

Мићуновић одатле иде за Беч гдје са Гишком отвара фирму Слога, баве се пословима обезбјеђења клубова, а никад потврђене приче иду дотле да у замјену за “државне послове” добијају заузврат лажна документа СФРЈ и амнестију за пљачке у Европи и несташлуке у Југославији.

Из тог времена иде и повезаност његовог имена са убиством Стјепана Ђурековића, одбјеглог директора ИНА, али то никада није званично потврђено, чак ни у судском поступку који је прије пар година окончан у Њемачкој.

Са распадом Југославије, сви “жестоки момци” су се вратили да учествују у сукобима који настају, али Мићуновић је један од ријетких који није имао своју паравојну јединицу. На сахрани његовог кума Ђорђа Божовића Гишке, Мићуновић је казао да се баш тих дана спремао да дође на ратиште са 20 Црногораца.

Умјесто тога, одлучио је да остане у Црној Гори гдје је на власт долазио његов пријатељ из младости и родног Никшића – млади лав Мило Ђукановић. На руку му је ишло и то што је Црна Гора почела тих дана да пуни државни буџет шверцом цигарета из Италије, рутом коју је годинама уназад развила Удба. Државни посао са годинама је постао приватни, а Мићуновић се заједно са Ђукановићем нашао на оптужници италијанског тужилаштва која је неславно завршена ослобађајућом пресудом.

Политички, пратио је Ђукановића све до данас. Деведесетих је организовао обезбјеђење за Зорана Ђинђића и друге опозиционе прваке који су уточиште тражили у Црној Гори, а новинар Шеки Радончић у књизи “Иза маске: Тајни ратови у тајној полицији” писао је о припремама Мићуновића за “акције одмазде око за око, зуб за зуб” у самом Београду.

У затвору је посљедњи пут био у октобру 2000. године под сумњом да је убио човјека испред Kлиничког центра у Подгорици. Та особа је претходно била рањена у једном локалу под Мићуновићевом контролом. Наводно је организовао помирење двије особе из криминалног миљеа, они су се посвађали, извукли пиштоље и пуцали један на другог. “Нису испоштовали Брана”, па је отишао колима испред Kлиничког центра и упуцао једног од рањених које је довезла хитна помоћ. Злочин на крају није доказан, свједоци су промијенили исказе, а докази су нестали из полицијског депоа.

У годинама које су усљедиле, Мићуновић је легализовао већину новца за који се тврдило да потиче из сиве зоне. Немалу помоћ имао је и од Прве банке у власништву Аце Ђукановића која му је одобравала кредите, али и од одборника Демократске партије социјалиста који су својим гласовима легализовали његове објекте у Будви.

Примарни фокус му је био на некретнинама, али и коцкарницама. У Црној Гори се каже да “ко год да коцка, Брано добија”.

Али контакта са подземљем се није одрицао. Након избијања афере “Балкански ратник”, у којој је заплијењено више тона кокаина, италијанско тужилаштво је саопштило да је клан Дарка Шарића за шверц наркотика користио инфраструктуру транзита цигарета створену деведесетих. Главнооптужени у афери “Балкански ратник” Дарко Шарић наводно је био у блиским односима са Браном Мићуновићем. То је саопштено на суђењу у Београду. На инсистирање одбране, име Мићуновића је, међутим, затамњено.

Испоставило се касније да је Мићуновић преговарао са Родољубом Миловићем, тадашњим начелником УKП Србије, о предаји Шарића у замјену за десет година робије. Остало је до данас нејасно по чијем налогу и овлашћењу је Миловић преговарао са Мићуновићем.

Након распада тог Шарићевог клана и распада њихових насљедника из Kотора, Мићуновић је наводно ближи био са “кавачким кланом”.

Можда је та блискост и могући разлог за пријетње “кавачког клана” Дритану Абазовићу за кога се претпоставља да је имао храбрости да пошаље поруку о крају недодирљивости Мићуновићу. Црногорски “Монитор” је објавио да су “кавчани” наводно поручили Абазовићу да ће се срести “на један или други начин”.

Ових дана, дакле, први пут од када је ушао у уговорни однос са органима СФРЈ, Мићуновић нема подршку државе. Самим тим аура недодирљивости и те како блиједи, иако је јасно да Мићуновићева финансијска и свака друга моћ остаје, али у земљи, попут Црне Горе или Србије, то ништа не значи када се држава окрене на другу страну, без обзира на то што се гласно говорило: “Зета тече тамо гдје јој Брано рече.”

Filter 2019