Tue. Nov 24, 2020
ћирилица /латиница

Дејтон запечатио све мировне планове

Извор: Глас Српске/Д.Момић

“Европа није на вријеме схватила да Југославије нема, али је прерано признала Хрватску, Словенију и БиХ”.

Ове ријечи бившег шефа британске дипломатије и предсједавајућег прве Мировне конференције за Југославију лорда Питера Карингтона, изречене пост фестум годинама након трагичног сукоба народа на простору бивше СФРЈ, на прави начин показују ко носи велики дио одговорности за крвави распад бивше заједничке државе. Директно признање лорда Карингтона да је Европа била кратковида, као и његова изјава да “не мисли да је Слободан Милошевић више ратни злочинац од хрватског предсједника Фрање Туђмана који је протјерао 200.000 Срба из Крајине, али да се због тога нико није узбудио” бацају потпуно друго свјетло на креирану и наметнуту слику о Србима као “лошим момцима” и јединима одговорним за све што се почетком деведесетих десило на простору који се данас слаткорјечиво назива “западни Балкан”.

У прилог томе иде и чињеница да је од пет међународних мировних планова за рјешење кризе, (не рачунајући Београдски споразум из августа 1991. године), прво у Југославији, а потом у БиХ, српска страна одбацила само један – Венс-Овенов план из 1993. године.

Професор уставног права Радомир Лукић који је учествовао на свим међународним мировним конференцијама, од Карингтонове која је са радом започела у јесен 1991., па до Дејтонског мировног споразума, отишао је у Хаг у октобру 1991. године као представник Срба на приједлог српских чланова Предсједништва БиХ. Тамо је почела са радом Карингтонова, односно Мировна конференција о Југославији.

– Поред мене, у раду конференције су учествовали Касим Трнка у име Муслимана и Хрват Владимир Прлин. Циљ те конференције је био да се нађе начин за опстанак Југославије, пошто органи СФРЈ то нису могли због бојкота Словенаца и Хрвата и дијела Муслимана из БиХ. То је био план, али врло брзо је дошло до ненаданог обрта, када је Карингтон предложио да буде образована арбитражна комисија која ће одговорити на кључна питања. Та комисија је формирана од представника пет Уставних судова европских земаља, а на њеном челу је био Француз Ролан Бадинтер – присјећа се професор Лукић.

Арбитража

Према његовим ријечима, то је било соломонско рјешење, јер лорд Карингтон и учесници Мировне конференције нису могли да нађу правну формулу којом су требали да подлегну притиску Њемачке и признају Словенију и Хрватску, јер то де јуре није било могуће.

– Због тога су предложили арбитражу, односно формирање Бадинтерове комисије, а потпуно сам убијеђен да су знали какви ће бити њени ставови. Размотавање клупка на лоше почело је управо од мишљења број један те комисије у којем је констатовала да Југославија умире, користећи израз да је на дјелу дисолуција, односно нестајање и растакање, јер вољом њених република не може више да постоји. Дакле, Бадинтерова комисија је “пресудила” да Југославија умире, иако је де јуре могла да констатује само да двије федералне јединице Словенија и Хрватска покушавају да изврше незакониту и једнострану сецесију – објашњава професор Лукић.

Шибица којом је запаљен пожар у БиХ био је став Бадинтерове комисије да држављани БиХ имају право да одлуче о будућности БиХ, што је било противно и Уставу СР БиХ и Уставу СФРЈ. Послије референдума одржаног 29. фебруара и 1. марта 1992. године који нема легитимитет зато што на њега није изашла, а камоли гласала за независност, већина Срба из БиХ постало је јасно да од очувања Југославије неће бити ништа. Тада је управо на приједлог професора Лукића и још неколицине људи, организована подгрупа Мировне конференције за Југославију задужена само за БиХ.

– На њено чело је стављен португалски дипломата Жозе Кутиљеро који је врло брзо успио да сними и разумије ситуацију и у складу с тим предложио је организацију БиХ са три политичко-територијалне јединице у којима би већину чинио по један од конститутивних народа. Преговори су почели, стигао је и документ о разграничењу надлежности, а потом и преднацрт територијалне подјеле. Кутиљеров рад је био добронамјеран, а прекинут је тако што су Американци у једном тренутку охрабрили Изетбеговића да изађе из преговора и повуче параф са споразума потписаног у Лисабону о тој тродјелној подјели. Касније је и признао да га је охрабрио тадашњи амерички амбасадор Ворен Цимерман – каже Лукић.

Послије Изетбеговићевог повлачења потписа са Кутиљеровог плана и његове чувене изјаве да ће “жртвовати мир за независну БиХ” распламсали су се сукоби, а мировни преговори потиснути су у други план до прољећа 1993. године.

– Бивши амерички државни секретар Сајрус Венс и бивши шеф британске дипломатије лорд Дејвид Овен предложили су план који је подразумијевао подјелу БиХ на десет кантона са јасном представом о томе који народ чини већину у сваком од кантона, као и прилично прецизну подјелу надлежности. Прво Хрвати нису хтјели да прихвате план, а онда их је Туђман принудио да то прихвате, иако су били против, јер су имали своју Херцег-Босну које нису жељели да се одрекну. У тој игри живаца, јер је било важно ко ће рећи НЕ, Хрвати су били убијеђени да ћемо ми Срби рећи НЕ плану, а да ће они пристати и тако бити ослобођени кривице за пропаст плана, а при томе ће задржати Херцег-Босну. На крају је и било тако да ми нисмо могли да прихватимо план, јер је било неприхватљиво да се оно што смо створили растопи на три-четири кантона и нестане – каже Лукић.

Улога Милошевића

Он тврди да је Милошевић чинио све да тај план буде прихваћен, јер ће у супротном наступити тешке посљедице и по СРЈ и по Србе у БиХ.

– Међутим, ми смо били одлучни да не прихватимо нешто што је било против наших историјских, животних и националних интереса. То је била најхрабрија одлука Народне скупштине Републике Српске – каже Лукић.

Послије краха Венс-Овеновог плана почетком маја 1993. године, амерички дипломата се повукао из преговора, а замијенио га је шведски дипломата Торвалд Столтенберг. Он је са лордом Овеном послије два мјесеца на сто ставио мировни план према којем је БиХ требала да буде конфедерална унија три националне републике, али то нису хтјели да прихвате Муслимани који су се тада већ називали Бошњацима и грађански рат је настављен пуном жестином.

Посљедњи неуспио мировни план је био план Контакт групе који, како каже професор Лукић, у ствари није био конкретан план, већ документ са десет начела која су утврђена у два наврата у Женеви.

– Та начела су била основ на коме је касније настао Дејтонски мировни споразум – закључује професор Лукић.

Посланик СДС-а у Скупштини СР БиХ, а потом и првог сазива Народне скупштине РС Слободан Бијелић каже да су Срби у неком романтичарском заносу ушли у Скупштину СР БиХ с увјерењем да ће заједно са друга два народа учествовати у демократској трансформацији БиХ.

– Међутим, вријеме је убрзо показало да ствари не стоје тако. Одређене силе, прије свега њемачки канцелар Хелмут Кол и шеф њемачке дипломатије Ханс Дитрих Геншер под патронатом Ватикана врло брзо су признале незакониту и једнострану сецесију већински католичких југословенских република Словеније и Хрватске. Послије тога у БиХ је почело да кључа и не вјерујем да би било каква памет успјела да спријечи путању тог брода – увјерен је Бијелић.

Или суверена БиХ или рат

Он се присјећа да су упоредо са првом мировном конференцијом почели отворени вербални сукоби у Скупштини СР БиХ, гдје су Хрвати наступали са својих позиција, а Бошњаци потезали натегнуте и фризиране квазиисторијске тезе.

– Сјећам се да сам ја као Дубичанин и дијете Поткозарја почео да дискутујем о страдању Срба и да говорим о ономе о чему се ћутало од 1945. године. Колико су поштовање према томе показивали посланици друге двије стране, најбоље показује то што су лупали шакама од сто и стварали буку када сам говорио о Јасеновцу и Доњој Градини – каже Бијелић.

Према његовим ријечима, Главни одбор СДА у јуну 1991. године у Дому милиције у Сарајеву закључио је “или суверена и независна БиХ или рат”, што је, како каже, крунски доказ ко је у том периоду као опцију укључивао ратне сукобе и страдања. Када је ријеч о мировним плановима, он се најбоље сјећа притисака Слободана Милошевића и руководства Србије на посланике Народне скупштине РС да прихвате Венс-Овеном план.

– Тај притисак је био изузетно јак. Након сваке сесије, Момчило Крајишник је давао паузу и они су одлазили у депаданс хотела “Рајска долина”. Ту су били Слободан Милошевић, Добрица Ћосић, Момир Булатовић, Константин Мицотакис, Никола Шаиновић, митрополит дабробосански Николај, Радован Караџић, Момчило Крајишник и Радомир Лукић. Ти разговори су били веома непријатни по наше руководство – каже Бијелић.

Он каже да је на састанке улазио Симо Дрљача који је глумио обезбјеђење, а имао је диктафон у џепу.

– Послије ми је рекао да је закопао тај диктафон, а знамо да су га у првим послијератним годинама брутално убили припадници СФОР-а. Није ми рекао шта је све снимио тим диктафоном, али јесте да је Милошевић отворено пријетио нашем руководству. Међутим, упркос тим притисцима, ми смо били спремни, јер када живите под непрекидним притисцима из Србије, Европе, Америке, ви се претворите у гоњену звијер. Вама се додатно развију и изоштре чула и нагон за самоодржањем и то је у суштини разлог због кога су посланици одбили Венс-Овенов план. По завршетку те сједнице, Милошевић је изашао кроз кухињу са својом свитом, а када је долазио дочекала је почасна гарда младих српских војника – присјећа се Бијелић.

Не би било Српске

Индиректни учесник покушаја да се очува мир у БиХ био је и политиколог и актуелни савјетник предсједника Народне скупштине РС Радомир Нешковић. Он каже да је све вријеме био уз Радована Караџића и учествовао у разговорима о прихватању и одбијању мировних планова. Нешковић каже да нико данас не може да одговори на питање да ли би био сачуван мир у БиХ да је прихваћен Кутиљеров план, али тврди да се без икакве задршке може рећи да Републике Српске не би било да је прихваћен Венс-Овенов план.

– Тај план је важан због тога што је руководство Срба у БиХ, уважавајући став Бадинтерове комисије да је Југославија у дисолуцији и да се не може сачувати, донијело врло храбру одлуку да се напусти концепт очувања Југославије и да се прихвати независна БиХ, али под условом да унутар ње Срби имају свој државотворни ентитет. Шта би се касније десило да Изетбеговић није одбио тај план, ми не можемо знати, јер тај план никада није заживио у пракси. Он је био недовршен, јер нису била ријешена нека питања, али је у начелу био добар – каже Нешковић.

Говорећи о свим мировним плановима, Нешковић објашњава да је Кутиљеров план вукао према федералној држави, Венс-Овенов према држави регија у којој не би било ни обриса Републике Српске, а Овен-Столтенбергов ка конфедералној БиХ. Он каже да је јако значајно то што су представници сва три народа у мировним преговорима од почетка прихватани као државотворни субјекти.

– Прихватање руководства Републике Српске као равноправне стране у преговорима о Кутиљеровом плану на почетку 1992. године већ је био знак њеног де факто признавања и то је јако битна чињеница. Дејтонски мировни споразум је сублимација свих тих мировних планова. Из сваког плана је узимано оно што је сматрано за добро и о чему је постизан договор, па је то уграђивано у сљедећи план, па онда најбоље из тог плана у сљедећи и тако се дошло до Дејтонског споразум. Дејтон је компромисна синтеза преговарачког процеса који је трајао од 1992. до 1995. године – закључује Нешковић.

9. јануар

Професор Радомир Лукић каже да су Срби у БиХ били приморани да инсистирају на поштовању одредби Устава СРБиХ које предвиђају формирање Вијећа за заштиту виталних националних интереса три народа.

– С обзиром  на то да они то нису хтјели, већ да доносе одлуке својом већином, а да од Срба праве политичку и правну мањину, ми смо донијели Декларацију о проглашењу Републике српског народа у БиХ. То је био корак којим смо хтјели страни фактор да упозоримо да не признаје БиХ без претходног договора о унутрашњој организацији. Одговорно тврдим да ми тог 9. јануара 1992. године нисмо вјеровали да ће Република Српска бити стварност. Сматрали смо да ће то само да уозбиљи странце и натјера их да озбиљно сједну и наставе разговоре о Кутиљеровом приједлогу – каже Лукић.

Стварно стање

Београдски споразум из љета 1991. године који је Слободан Милошевић потписао са Мухамедом Филиповићем био је покушај да се БиХ задржи у заједничкој држави. Милошевићу је пријала свака мировна иницијатива, јер је Србији очајно требало да буде фактор мира, али упркос томе што су се у Србији надали да ће то дати резултат, Србима у БиХ који су познавали право стање ствари, било је јасно да од тог споразума нема ништа.

Filter 2019