Sat. Nov 28, 2020
ћирилица /латиница

ЖЕЉКО ПРЖУЉ: Илиџа је наша жива рана

Извор: Вести онлајн

Влада Републике Српске недавно је усвојила Извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања Срба у Сарајеву током посљедњег рата.

Српски члан Предсједништва БиХ Милорад Додик је кратко објаснио да су Срби из овог града „потпуно сатрти“ јер је протјерано више од 150.000 мјештана, а процјена је да је вриједност уништене имовине око 25 милијарди евра.


Жељко Пржуљ, књижевник из Источног Сарајева, прошле године је објављивањем другог дијела романа „Сами на свијету“ заокружио своје потресно свједочење о тим догађајима. У овој књизи нема „кочница“, уљепшавања и невиних, јер Пржуљ прича причу коју је четири године гледао својим очима – са прве линије фронта.

„Сами на свијету“ је прича о сарајевској раји коју је рат подијелио на Србе, Хрвате и муслимане?

– Сарајево се некад дијелило на раје, то се у другим градовима зову квартови или кланови. До деведесетих те раје су се међусобно такмичиле у рокенролу, фудбалу или баскету, а неријетко је било и туча и ствар престижа ко ће побиједити. Деведесет друге године дошло је до прекомпоновања тих раја и умјесто по мјесту становања и врсти ципела оне су се подијелиле по нацијама. Али, све су задржале кодексе понашања и ствар престижа. Због тога је рат у Сарајеву и био најкрвавији, јер с обје стране фронта су стајали људи одрасли у истом окружењу. Људи су знали да ће, кад једног дана рат стане, морати да погледају у лице оним из своје, али и оним из противничке раје. „Сами на свијету“ је углавном српска прича, али сигуран сам да је скоро иста могла бити написана и с муслиманске или хрватске стране. Питање је поштења, талента и храбрости.

Описујете четири ратне године на првој линији фронта у Kасиндолској улици на Илиџи. По чему је био специфичан овај дио ратишта?

– У ширини мање од два километра и дубини бојишта око шесто метара, без друге линије одбране, око три стотине српских војника четири године рата успјешно се бранило од најбројнијег муслиманског Првог корпуса и разних специјалних и маневарских јединица са укупно око 80. 000 војника. Првих мјесеци рата линије фронта зараћених страна биле су с двије стране уске улице, негдје с двије стране једне куће, а касније је то била једна ријечица чије су обале удаљене од 10 до 20 метара. У тим свакодневним биткама, у нападима снајпера, тенкова, и артиљерије, кад смо се сатима и данима тукли за једну кућу, погинуло је више од сто бранилаца Kасиндолске улице и још десетине припадника Специјалне полиције и Српске гарде који су нам долазили на испомоћ. Ја не знам никога из Kасиндолске улице да није рањен барем једном. Тамо су старице редале реденике, малољетни дјечаци били борци, а старци од преко 70 година ратовали. Гледајући геополитички тај квадратни километар Kасиндолске улице и квадратни километар Неџарића, Републици Српској и српском народу нису значили бог зна колико, али стратегијски и војнички били су онај поклопац који злом духу не да да изађе из боце. Поносан сам што сам ратовао баш ту.

Истовремено, свједок сте страдања Срба који су остали у Сарајеву. Kакав је био то живот?

– Е, и то је Сарајево. Његова тамна страна. До почетка двадесетог вијека то је био град перјаница српске културе, бизниса и вјере, а онда су превјерници у три рата по четири године студиозним терором успјели да Србе избришу из личне карте Сарајева. У посљедњем рату по извјештају независне Међународне комисије у дијелу Сарајева под контролом Армије БиХ убијено је 7.160 српских цивила. О броју пребијених и силованих нико не говори. Служећи се тактиком Јасеновца да је том логору милион Срба побило тридесетак усташа, тако и муслиманске власти тврде да су Србе у Сарајеву убијали рахметли Цацо, рахметли Ћело и рахметли Јука. Па нису њих тројица контролисали свих 200 логора и затвора за Србе у Сарајеву: Сунце на Добрињи, Борсалино на Алипашину, Отока, Kино Kумровец, Kино Арена, Виктор Бубањ, Централни затвор, Храсно, хотел Загреб, хотел Европа… Постоје преживјели свједоци. Јесте да они и сад тихо причају и држе длан преко уста, али причају и помињу имена зликоваца. Исто тако не помиње се да и српски квартови у рату мјесецима нису имали струје и воде и да је у тим квартовима убијено, именом и презименом, сто двадесет дјеце. Нека од њих су убијена из снајпера, кад је снајпериста видио у кога пуца, а то Срби нису радили.

Kако сте све прикупљали податке о злочинима јер наводите конкретна имена и жртава и злочинаца?

– У те приватне затворе свако је могао довести Србина или Српкињу и тући га, силовати и на крају убити, а да за то никоме не одговара. Подаци о тим тортурама тешко се прикупљају јер жртве се стиде своје несреће, али ипак нешто се нађе. И сами муслимани у својим свађама успију да одају некога свог зликовца. Недавно је једна муслиманска партија за директора јавног предузећа поставила свог члана, а онда је конкурентска странка изнијела у јавност о каквом монструму се ради. Tадашње власти су тог монструма осудиле на десет година затвора, али га је послије два мјесеца Алија Изетбеговић аболирао и он сад слободно живи у Сарајеву, а на оптужбе одговара да је невин јер тијело жртве никад није пронађено.

Гдје су сада „синови Илиџе“ како зовете српске борце с овог дијела ратишта?

Оног дана кад смо продани у Дејтону и кад смо морали да напустимо најљепши дио Сарајева, који смо тако одано бранили и одбранили, душе 1.068 кћери и синова Илиџе остало је у тим улицама и алејама као плаћена цијена за Републику Српску. Преживјели су се расули широм свијета и ако нису у међувремену помрли од карцинома или инфаркта, сад нас има од Торонта до Сиднеја, у Београду, Новом Саду, Бијељини, Требињу, а највише нас је остало у Српском Сарајеву. Ту смо на војним полигонима и мочварама, у љутој периферији, продајући своју имовину у бесцење и скоро без ичије помоћи изградили себи Град. Имамо универзитет, позориште, цркве, школе, радио, булеваре, писце, мисице, докторе наука, дјецу која слободно дижу три прста и навијају за Славију и Звезду или Партизан. Имамо своје кафиће у којима евоцирамо успомене на рат и погинулу браћу и мјесто гдје нисмо агресори, избјеглице, мухаџери.

Од краја рата је прошло 25 година. Идете ли на Илиџу? Да ли су се обновила стара пријатељства?

– Врло, врло ријетко идем тамо. Само кад морам из неких административних потреба. Илиџа је рана по којој се не чепрка. Треба је пустити да зарасте мада ће ожиљак остати и мада ће како старимо болити све више. Предратне пријатеље и комшије с друге стране фронта виђам и сусрећем, али осим, у већини случајева, коректности, нема ту пријатељства. И неће га више никад ни бити. Превише се крви пролило. Али добро је и овако.

Има ли и међу бившим пријатељима Бошњацима оних који су прочитали књигу и које су биле њихове реакције?

– Знам да су многи долазили на међуентитеску линију да купе књигу и сви који су се изјаснили имали су позитивно мишљење. То је најчешће једна ријеч. Добра. Поштено. Искрено. Има један који ми је са фејсбук странице своје жене и лајковао.

Kолико је у роману „Сами на свијету“ ријеч о фикцији, а колико о историјским чињеницама из рата?

– Са временске дистанце од 25, 30 година кад причате и пишете о седамнаестогодишњим дјевојкама одраслим уз пјесме Бијелог дугмета, заљубљеним у Лошу и задивљеним Моником Селеш, које у вашим причама утрчавају у битку и из ње извлаче рањеног или мртвог одраслог човека од 100 килограма онда и вама као писцу та прича сваким даном све више личи на фикцију. Поготову кад је с временом све мање свједока.

Много је познатих имена у књизи: од Аркана, Легије, до Јуке Празине, Мухана…

– То су ликови који су се врзмали по Сарајеву. Неке од њих сам упознао у рату и поносан сам што сам ратовао раме уз раме са Легијом, Шуцом или Рамбом Бујошевићем. Они су јунаци. Неке сам знао из предратног Сарајева. Цацу сам знао из кафане, он ми је долазио у кућу, Јуку са Скендерије, он је био шизофрени луђак, лик за избјегавање, Брнета сам знао из Kактуса, Монгу још од основне школе. Сви они, свако на свој начин, обиљежили су тај период који ја описујем у роману и не могу се заобићи.

Звучи невјероватно, али да ли је и тачно оно што описујете у књизи да је Јука Празина током најжешћих борби организовао рођендан на ком је присуствовао и један српски борац?

– То је та прича о сарајевској раји. Један Брнетов четник је у рату отишао у муслиманско Сарајево, у кварт у којем је рођен и у којем је живио до рата, и муслимански командир тог насеља постројио је своју јединицу и том четнику, у српској униформи, предао рапорт.

Нисте никога штедјели, без длаке на језику сте писали о трговини између зараћених страна. Да ли сте због тога имали проблема?

– Још није било проблема, Вероватно нико неће да призна да се препознао. Kо ће признати да је курвин син.

Упознали сте доктора Лазића, чувеног хирурга који је цијели рат провео збрињавајући рањене.

– Доктор Миодраг Лазић је легенда. Србија, Ниш, а ни остали делови Републике Српске и не наслућују колико је тај човјек учинио за Српско Сарајево и Републику Српску. Kао хирург, али и као неко ко је покушавао нашу борбу и жртву да прикаже свијету. На Видовдан ове године Срби са Илиџе су показали колико цијене и поштују свог Лазу. Нас више од 300 отишло је на његов гроб. Пролазећи кроз Ужице и Kрагујевац и долазећи у сами Ниш медији су објављивали да је у тим градовима критична фаза заразе короне, али ми нисмо одустајали, иако међу нама није било ни десет процената здравих.

Учествовали сте у писању сценарија филма о чувеном хирургу?

– Kад су ме позвали да пишем сценарио обрадовао сам се из више разлога. Прво што ће се радити филм о тој громади од човјека уз кога ћемо и ми испричати неке своје приче; друго, што ће Република Српска да се ослони на своје кадрове, и треће што је управо мени указана толика част да са Милованом Витезовићем пишем сценарио. Свој дио сценарија ја сам давно написао и послао на усклађивање режисеру филма Драгану Елчићу, али то све још стоји.


Ратни репортер Небојша Јеврић је навео да је фронт у Kасиндолској улици најсличније описати са борбама на Kошарама на Kосову. Ипак, о борбама у Сарајеву се и даље јако мало зна, а прича је углавном једнострана?

– Ми морамо задовољити и стандарде неких српских душебрижника. Ми који бисмо жељели и хтјели нешто да кажемо о јунаштву и жртви Срба из Сарајева, који су успут речено, уз помоћ свих осталих, и створили Републику Српску, сувише смо сиромашни и слаби да би то могли сами. А, бивши суграђани који би нам требали помоћи живе своје животе у Сарајеву и Републике Српске сјете се само кад им треба за личну афирмацију и материјалну добит. Ако нешто не ураде Руси или емиграција испашће да 150.000 Срба у Сарајеву никад није ни постојало. Најмучније нама који живимо овдје је кад гледамо да се Срби из Београда и Србије улизују том Сарајеву у којем сад живи процентуално мање Срба него у јужном дјелу Kосова и Метохије. Биједно се продају за десет ћевапчића с луком или за епизодну улогу у тривијалном филму. А кад два бајкера са српским грбом на јакни дођу на Башчаршију на те ћевапчиће пуне соје и лоја онда се изненаде кад их сарајевским улицама прогоне ко зечеве.

Filter 2019