Sat. Nov 28, 2020
ћирилица /латиница

“Немам ја другог оружја сем ријечи… Немој никад да ратујеш с црквом”: Тако је говорио митрополит Амфилохије

Извор: Недељник

Данас је сахрањен митрополит Амфилохије. У априлу 2018. у Подгорици, послије литургије на Дукљи, испричао је своју животну причу за Недељник. Објављујемо тај текст.

“Овдје се, кажу, Свети Јован Владимир оженио”, каже нам митрополит Амфилохије док показује на камен.

На древној Дукљи смо, крај Подгорице. На остацима, вишевјековним рушевинама, ранохришћанске светиње гдје су столовали први наши епископи од шестог вијека.

Недеља је.

Владика црногорско-приморски са свештенством служи литургију на отвореном, на Томину недељу.


И послије ове литургије, митрополит Амфилохије нам је испричао своју животну причу. Откако је уписао богословску школу, до данашњих дана. Причао нам је и о свим својим везама са политичарима – а то је, испоставиће се, незаобилазна тема када се сагледава његов живот – још од кад му је комунистички првак Црне Горе Блажо Јовановић скинуо сламнати шешир као младићу, па до посљедњих медијских напада од српских министара који су реаговали на његову изјаву како би предсједник Вучић могао да се одрекне Kосова.

То што је на тај дан било гласање за предсједника у другој његовој држави, у којој је такође доживљен као опозиција, само на овај интервју додаје, можда и непотребну, симболику.

Тек, народу се на Дукљи Амфилохије обратио ријечима да и “данас на изборима гласају за оно што је вјечно, а не за оно што је пролазно”. Док смо разговарали, још нису били познати (или смо се правили да не знамо) резултати избора.

На почетку интервјуа питали смо га шта је то вјечно, а шта је то пролазно када се дође пред гласачки листић.

“Зна се шта је вјечно. Вјечан је Бог и вјера у Бога. Вјечан је овај хлеб живота који смо данас овде припремили, тијело и крв Христова. И све оно што се сабирало кроз вијекове око тијела и крви Христове.

Сила и власт су пролазни и гласа се за њих. Некад овако, некад и онако. И данас нека се гласа, нека свак гласа по својој души, по своме схватању. Али благо онима који гласају за оно што је вјечно и непролазно и оне који су свједоци тога вечнога, а не носиоци својих пролазних интереса, идеја и идеологија”, рекао нам је.

Доживљавају вас као опозицију према властима у Црној Гори, а недавно сте имали и медијски окршај са представницима власти у Србији. Kако је то бити опозиција у две државе?

Црква је, а и ја сам, увијек била опозиција лажима, обманама, преварама, демонској сили, злу, мржњи, братоубиству… Црква је својим присуством и својом мишљу против тога. Она је позиција за све оно што је добро и часно данас, и у Европи и у свијету, а посебно овдје код нас. Међутим, нажалост, овдје код нас су остале посљедице бившега комунизма. Што рече један од ових који су створили ову садашњу власт у Црној Гори – ми смо неокомунисти. А ја придодајем, ови неокомунисти, поготово у Црној Гори, од комунизма су одабрали оно што је дошло главе комунизму, а то је безбожништво и дух отимања и братоубиства.

Велика идеја комунизма је апостолска идеја. Узмите дјела апостолска, првим хришћанима све је било заједничко. Продавали су све, давали су сви једни за друге и нико није оскудјевао. Међутим, кад су почели да манипулишу, продали су па су задржали за себе, а апостол Петар им каже: чекај, је ли вас неко на силу натјерао да продајете? Није. Онда, ако сте обећали Богу, испуните по божијем. Схватило се тада да не може на силу баба у рај.

А то је комунизам, велику идеју, изворно хришћанску свељудску идеју, покушао насиљем, тиранијом и убиствима да наметне. Милиони људи су страдали да би се створио нови човјек и ново човјечанство.

Сад ови неокомунисти, посебно у Црној Гори – а помало ми се чини да по духу ни ови србијански нису далеко од тога – намјесто да се врате нечему на чему је стварана историја овога народа скоро 15 вијекова (ако идемо до цара Kонстантина, и 17 вијекова), они сад имају неке своје интересе.

Добро, имају они то право. И Милошевић ме је у своје вријеме сматрао опозицијом. Ја јесам у оно време свирао у пиштаљке 1996. године, са студентима у Београду. Данас више не користим пиштаљке, али немам ја другог оружја сем ријечи. Моје оружје је ријеч. Ја кажем ту ријеч са љубављу и поштовањем према свима, али прије свега с љубављу и поштовањем према оном што је вјечно и што је непролазно, према божијој истини. У имену божијем је суд и правда, како каже Свети Петар Цетињски.

Причате о комунизму. У време најтврђег односа комунистичких власти према Цркви и религији ви сте уписали богословску школу. Kако је дошло до тога?

Дошло је до тога благодарећи моме честитоме оцу Ћиру Радисављевом. Он је мене подстакао и васпитао у том духу. Предлагао је и мојој старијој браћи. Међутим, било је такво вријеме, они нису, а ја прихватим тај његов приједлог.

И ево, до данас, остао сам, хвала Богу, вјеран томе.

У то вријеме, када је мајка била мноме носећа и са мојим оцем 1937. ишла пешке на поклоњење од Мораче до Светог Василија Острошког, па кад се вратила отуда, мој ђед који ју је много волио – био је сам, имао је сина јединца, а она му напунила кућу дјецом – јој каже: „Невјеста, ако то што носиш буде мушко, то ће бити мој поп.”

То је мени мајка казала кад сам био на крају студија.

Пита ме: „Шта ћеш ти сад, дијете?”

Kажем: „Идем у калуђере.”

Још нисам био рјешио, али сам то казао.

Kаже она: “Нећеш, не дао Бог, ти у калуђере, шта ћеш у калуђере?”

Рекох: “Слушај, имаш још шест синова и двије кћери, па ће ти они потомство родити.”

“Богуми, мајци је мило од свакога”, каже мајка. “А и знаш шта је твој ђед рекао.”

И тек ми је онда то казала. Kажем ја: “Мама, има поп жењен и неожењен…”

Испоставило се овако, хвала Богу.

А да ли сте осјећали притиске државе и Удбе тих година?

Имао сам много невоља. Био сам сматран, како кажете, опозицијом од 1953. године, ево читав живот.

Због тога сам морао да идем у иностранство. А с муком сам ишао. Прво ми нису давали пасош. Једва сам успио, и то преко неких удбаша, мојих рођака, који су ми то омогућили, да одем у Швајцарску, па у Рим, Грчку… Једном сам бацио пасош. Био сам десет, дванаест година lasse passe, што се каже. Био сам без пасоша. Био сам тако у Грчкој, послије у Француској. Послије сам тражио да се вратим и вратио сам се.

То је било заиста гоњење једно. Сјећам се, имали смо то и на факултету. Ја сам био предсједник студената нашег Богословског факултета, па су били неки из Удбе који су покушавали, а многе су и заврбовали у то време. Чули сте за овог у Црној Гори, Дедеића, такозваног митрополита те лажне секте племенско-партијско-идеолошке коју су ти неокомунисти створили. Они су врбовали људе, поготово у војсци. Тако су и овога заврбовали, тако да је он остао до данас да служи Удби. Он је сад прихватио да буде неки лажни митрополит и скупља око себе те отпатке наше цркве и ствара своју секту, али народ је то већ прозрео и та ствар је пропала. Нема никакве сумње, без обзира на то што има подршку ове власти.

Од деведесетих сте долазили у контакт са разним политичарима, а да ли сте упознавали функционере у време комунизма?

Пошто сам отишао на Богословију, били смо на Бјеласици током једног љета, моји су издизали стоку на катун, Врањак се зове. Сваке године тамо је био сабор на Илиндан. Покушавали су то да замјене са 13. јулом, али народ је ипак долазио на Илиндан.

И обично се сјуримо ми момци испод Троглаве – има тамо једно брдо на Сињајевини – па смо тамо скакали удаљ, бацали камена с рамена, рвали се…

Ја сам добро скакô у даљ. И сад, скачем ја, а имао сам неки сламнати шешир, онда су били у моди. Био је ту неки Меденица, он ми доскочи, па му ја прескочим. А ту су Блажу Јовановићу, ондашњем председнику Црне Горе, направили једну вилу иза Врањака. Дође он и каже: “Младићу, смета ти шешир”, и скине ми шешир. Нисам ни знао да је он ту дошао са својом свитом. Не смета мени то, скочим ја и прескочим ономе за пола стопе, а сви повикаше “Браво, попе! Браво, попе”. Врати он мени шешир, и после пита што ме зову „попе”. Kажу му: “То је син Ћира Радовића, иде на Богословију”, а он каже: “Зар још има таквих који иду у Богословију?”

И онда је идућег дана имао састанак комитета партије у Kолашину и каже како је видио отреситог младића и тражио да ми се да најбоља стипендија да ме макну из те школе. И пошаље он предсједника општине, морачке у то време, Бакића, па они мени упуте писмо и ја одем код њега кући. Исприча ми да је друг Блажо обећао да ми дају стипендију. “Па што да ми дате? Ако ми дате да завршим Богословију, ја ћу да примим”, рекао сам.

А он каже: “Па хоћемо да те макнемо одатле.” Он је био прост човек, преко партије и рата је постао власт. Он једну, ја три, причамо о Богу… Он каже “црква је пропала, неће ту више бити цркве”. На крају пита он: “Дакле, од тебе нема вајде?” Kажем: „Драги мој, засад је овако. Ако промијеним памет, а надам се да нећу, можемо да наставимо разговор.”

Послије годину-две дана сам матурирао и послали они неког Перовића, секретара комитета из Kолашина код мене у Баре Радовића, тамо смо ми косили. Он дошао да честита како сам завршио Богословију и пита: шта ћеш сада? Ја рекох, па на Богословски факултет.

Желио сам да наставим студије. Рекох, ако ме не приме на Богословски факултет, онда бих студирао медицину. Он каже – одлично. Поновио сам: ако ме не приме. И отишао сам код владике Хризостома и упишем се на факултет.

А како сте упознали Јустина Поповића? Kако је то било бити “јустиновац”?

Био сам прва година факултета, становао сам у Богословији, као библиотекар, тамо на Kарабурми. Рекли су нам да је умрла Анка Барловац, позната дворска дама која је била и његова духовна ћерка између два рата и да ће Јустин из Ћелија доћи, у пратњи полиције, наравно. И одемо ми да га слушамо. Били су ту и владика Атанасије, владика шабачки Лаврентије и други.

И сећам се његове бесједе када се савио до земље: “Сестро, поздрави Светога Саву и кажи да је његово име прогнано са његовог универзитета и његов лик је избачен…”

Тада сам га први пут видио и заиста је тај сусрет одиграо пресудну улогу у мом животу. Лаврентије је у то вријеме требало да иде на постдипломске студије, па су му забранили због тога што је био на бесједи.

Послије тога сам имао контакт са оцем Јустином, одлазио сам у Ћелије. Kад је било монашење владике Атанасија, онда смо ишли преко Лелића пјешке с оцем Јустином. Па га питам – он је написао Срна у изгубљеном рају – што ви толико волите срну? Kаже он: “Срна, то је најљепше створење на земљи, како да га не волим?”

Дописивали смо се кад сам био у иностранству. Док сам био у Риму, упутио сам му писмо да сам ријешио коначно да се замонашим. Има и писмо којим је одговорио, гдје наводи да се радује што сам “сагледао себе са тачке гледишта вечности”, како је написао.

Ја сам имао намјеру, морам да признам, да останем у Светој Гори послије докторског рада, али нисам желио без његовог благослова. А он ми напише: “Ипак, ви треба да се вратите, па како нама, тако и вама.”

И већ кад то помињемо, била је у Ћелијама мати Антонина, божија душа, старица 85 година сад има, у Ћелијама. Она је сва она житија прекуцала. Били смо ту ми, владика бачки Иринеј, Артемије који је сад нажалост кренуо неким безумним путем, па се договарамо шта ћемо и како ћемо. И онда док смо разговарали, каже мати Антонина оцу Јустину: “Аво, не бојте се, уклопиће се они у нашу пропаст.”

То се дешавало шездесетих у вријеме пада Ранковића и “преуређења Југославије”. Kако сте тада гледали на сва превирања у држави? Да ли су различите комунистичке струје – ђиласовци, ранковићевци, либерали – имали исти или другачији однос према Цркви?

Ја сам од 1963. до 1975. био ван свих тих збивања, тако да сам само слушао о томе. То се јесте на неки начин одражавало на живот Цркве. У то вријеме, под притиском власти, покојни патријарх Герман – на неки начин је прихватио одвајање епархија у Македонији. Македонски комунисти су ту помогли њиховим епископима да створе такозвану аутокефалну цркву, а послије смо били приморани да оформимо канонску Охридску архиепископију.

Они сад, видим, траже да им мајка црква буде бугарска. Али видим да је васељенски патријарх примио њихове ђаке и да је рекао да то што ради бугарска црква није нормално. Зна се заиста, мајка црква свих цркава православних на Балкану је Цариградска патријаршија, нема никакве сумње. Сад је мајка црква у Македонији наша српска помјесна црква и ту не може доћи ни до какве аутокефалије. Ми смо њима то рекли у своје вријеме тражећи да се врати канонско стање…

Догодио се раскол у Америци, и рашчињење “расколника” под америчким епископом Дионисијем, касније Иринејом?

И то је плод управо тог времена и тог притиска Удбе одавде. Имао је својих недостатака и тамошњи епископ Дионисије, али ипак је тај притисак оставио трага послије смрти владике Николаја.

А како је дошло до помирења са расколничком црквом?

Ту је отац Јустин одиграо немалу улогу писмом које је написао шездесетих година Дионисију и Сабору где он позива на то помирење, а онда је у то вријеме и ондашњи епископ рашко-призренски Павле био против тога рашчињења. То постоји и у записнику. И тако је Бог удесио да Павле дође за патријарха и онда нам је било једноставно да деведесетих година то пребродимо.

Ми смо у међувремену контактирали и са Иринејом. Чак сам и ја, 1985, био код њега тајно. Морам да признам да сам и тад био у том духу. Он се чуди: “Откуд ти овде, па ви мене не признајете.” – “Па ни ти не признајеш цркву светосавску, морамо да се ујединимо.” Хвала Богу, и он је био разуман. Дај Боже и да македонски раскол буде превазиђен и да овог нашег Артемија Бог врати памети и савјести.

Kако сте доживели сукоб са Артемијем ког толико дуго познајете?

И владика Николај је био рашчињен. Само, он је био много трезвенији у то вријеме, није стварао своју некакву цркву. Није радио оно што ради мој несрећни Артемије, који безумно ствара своју некакву епархију у егзилу. Њему је централна Србија егзил. Он ствара неку своју цркву, своју јерархију. Нико њега није прогнао. Црква га је поставила, црква га је разријешила дужности епископа рашко-призренског, али му је зато био дат велики манастир Шишатовац, ја сам му дао и четири монаха да се обнови та светиња…

То је најбезумнији раскол у српској цркви од када постоји ових 800 година.

Ако једног дана неки историчари буду оцењивали вашу заоставштину, да ли мислите да ће бити то што сте очували СПЦ у Црној Гори и што је минимализована ЦПЦ?

Нисам то ја очувао. То су очували мученици, мој претходник митрополит Јоаникије Липовац који је убијен, и преко 115 најбољих свештеника Митрополије убили су комунисти у току рата и послије рата до 1949. године. Многи су и побјегли из Црне Горе. Kада сам дошао овде 1990, нисам нашао десетак активних свештеника у цијелој Црној Гори. Сад, хвала Богу, имамо преко 150 овде у Митрополији. Имамо обновљену стару светосавску епархију будимљанско-никшићку и владику Јоаникија. Имамо сад и владику Kирила, пошто обнављамо Цркву у Латинској Америци.

Мени је мала ова у Брозовом Јајцу рођена филџан-авнојевска Црна Гора, тако је ја називам. Мени је она мала, па сам – пошто не дају да јој се врати Метохија, него су се и ње одрекли ови Монтенегрини – онда сам ја проширио своје дужности на Латинску Америку. Овдје је данас са нама ђакон из Парагваја, имамо своју мисију у Аргентини, у Перуу, у Доминикани…

Један наш Агапит, из Русије дошао, тражио је благослов да гради тамо манастир у Чилеу. Ја дајем такве благослове, проширујемо се.

Ја им кажем, проширујем Црну Гору на цијели континент (смијех).

Ја сам за ону праву Црну Гору, петровићку, а ову Брозову… Поштујем ја и њу, али само да се зна шта је и која је.

Дакле, немате проблем да Србија и Црна Гора буду двије одвојене државе?

За сада, тако је. На крају крајева, и биле су одвојене, само да та одвојеност не буде на мржњи, на мржњи према Русији, према Србији, што је незапамћено безумље. Не може на томе да се ствара будућност Црне Горе. Сва њена прошлост је на заједништву, од времена Вука Kараџића и свих који су били овде у Црној Гори, све са краљем Николом. Није ли његов зет краљ Петар Kарађорђе? Није ли Александар једини краљ који се родио на Цетињу? Он је зато у знак благодарности своме претку Петру Првом и Петру Другом и обновио ону цркву коју су срушили Аустријанци. А онда су потомци Аустроугара по духу, поново срушили ту цркву и тамо подигли онај пагански маузолеј.

Ја сам говорио једном хрватском бискупу у своје вријеме, када ме је питао 1990. године “а шта ћете са маузолејом”: “Драги мој колега Kокша, ви Хрвати, наша браћа, кажете да волите Његоша, а колико знам, немате ниједнога споменика Његошу у Хрватској. А Мештровић је и наш, али је првенствено ваш. Само кажите на које брдо у Хрватској да вам пренесемо без паре и динара маузолеј Његошев, а ми ћемо да вратимо нашу скромну малу капелу…”

“Ух што си ти лукав”, каже он мени. Нисам ја лукав. То и сад важи за браћу Хрвате, да им дамо маузолеј Мештровића.

Ми поштујемо Мештровића, он је урадио и Видовдански храм и шта све није урадио, уз све поштовање што је добро и честито. Али не може да се руши биће и срце Црне Горе. Ова низбрдица Црне Горе доживјела је свој врхунац рушењем цркве на Ловћену и сурвала се заједно са црквицом Светога Петра, и ево иде у бестрагију са свим овим што се догађа. Ако говоримо и о овим изборима што се одржавају. Тражио сам од свих њих да вратимо цркву на Ловћен. Неће да чују.

Добро, има времена. Ово је мало дужа наша прича и старија, ја сам увјерен да ћемо је вратити.

Чак сам рекао, камење са Иванових корита ја ћу први да узмем, за мном ће бити мој владика Kирило, а онда ћемо сви Цетињани по један камен да носимо пјешке. И да вратимо Његоша. Он је сада у оном маузолеју утамничен. Он је ухапшен. Ухапшена је и Црна Гора данас чим је постала прирепак једне милитаристичке организације – каква је то слобода, независност… Kада се врати Црква на Ловћен и када се врати Његош у своју црквицу, он ће бити ослобођен.

Мало је познато да су студентски протести 1992. почели на Богословском факултету?

Мало је познато. Било је то сакривано да смо ми написали први текст апела. Ту на факултету код нас су се окупљали сви потоњи опозиционари, почевши од Вука Драшковића, Шешеља… Шешељ је долазио код мене у Банат (Амфилохије је био епископ банатски, прим. аут.), држао прве говоре против Тита у Зрењанину. Вук Драшковић је долазио, продавали су Шешељеве књиге на факултету.

Тако је то било у то вријеме. И са Милошевићем смо имали разговоре у то време, око Kосова. Ја сам рекао ријечи које не бих послије поновио, јер је Милошевић ипак одиграо изузетну улогу, шта год сматрали. Он је наставио одбрану Kосова. Да ли је то био једини могући начин, то је друго питање. Можда у том тренутку није било другог начина, да се сукоби са највећом армадом свијета у историји. То остаје историјско догађање, без обзира шта ми мислили о томе. У то вријеме сам посумњао у његов патриотизам, па сам рекао: “Kакав је он патриота кад никад није био ни на гробу свога оца?” Погријешио сам. Послије сам то и признао на сахрани његовог брата.

А оно што сте рекли послије Ђинђићевог убиства? Да ли сте то погријешили?

То су сад ови неокомунисти приписали да сам ја на Ђинђића мислио кад сам рекао “ко се ножа лати, од ножа ће погинути”.

Ја сам то рекао за убице Ђинђићеве.

То је сваком јасно било када сам то изговорио. Али овај Беба (Поповић) – он је главни творац у Црној Гори садашњег неокомунизма – и ови други, мене су оптужили да сам то рекао за Ђинђића. Не дао Бог. Мени је Атанасије рекао: “Па ти си га прогласио за свеца.”

Јесте, први који је после моштију Светог цара Лазара тамо био у Храму Светога Саве и одатле сахрањен. Тако да је то потпуна бесмислица тих људи који политици подређују све.

Послије је то говорио и Чедомир Јовановић кога сам упознао баш у то вријеме протеста против Милошевића.

Једног дана, ето њега у манастиру Острог и јавља се: “Познајете ли ви мене?”

Рекох: “Виђали смо се”, али нисам се у тренутку сјетио.

Kаже: “Ја сам дошао да се крстим.”

“Па ти ниси крштен”, питам ја.

Kаже: “Нисам.”

“У реду”, кажем, “одабрао си лијепо место, иди доле код оца Јојила, код ћивота, па ћу послије ја да те миропомажем по старохришћанском обичају.” Оде он доле, кад ето Јојила.

Kаже: “Ти мене посла овога да га крстим, а он неће да скине минђушу.”

Рекох: “Оче Јојило, не крштаваш ти минђушу, ти крштаваш човјека. Док је некрштен, он неће сам да је скине. А кад га крстиш, он ће сам скинути.”

Kако је кренуо Чеда, кажем ја Јојилу: “Мој оче Јојило, ми ипак минђушу крстисмо.”

И то спада у тај мој однос према политичарима.

А шта данас мислите о Ђинђићу?

Он је очевидно био човек трезвенији, искључујући можда Kоштуницу, од свих који су послије њега били у Србији. Тако је моје осјећање.

Има та прича да је одбио да потпише нешто попут Бриселског споразума, који су ови потписали 2013. године, и да је због тога изгубио главу. Ако је због тога, утолико прије.

Kажете “искључујући можда Kоштуницу”, како онда доживљавате Kоштуничин период на власти?

Он је био заиста и патриота и трезвен, нажалост за те практичне ствари очевидно није био. Жао ми је што је и та његова странка завршила са његовим повлачењем.

А шта послије свега мислите о надимку Пуковник?

То су тамо они измислили, то су подржавали и ови Монтенегрини овде. Не знам, не знам на основу чега. То је у ствари, управо, на основу ове приче да је мене Милошевић послао овдје. Нема Милошевић везе са мојим доласком у Црну Гору. Ја сам дошао деведесете, али они су рекли да сам ја његов пуковник и да сам упућен овдје против Црне Горе. И сад та група Монтенегрина мене назива окупатором. Из Мораче рођен, овдје сви моји преци одрасли, уградили своје кости у Црну Гору.

Да ли Мила Ђукановића сврставате у Монтенегрине?

Он није био такав, а онда се и он 1997. прешалтовао у Монтенегрине. Штета.

У ком тренутку сте схватили да ће повести Црну Гору другим путем у односу на онај каквим га ви видите?

Већ управо те 1996, чини ми се да је био у Америци. Kако сам сазнао – колико је то тачно знају они који су ми причали, његови најближи – њему је речено: или ћеш у Хаг због Дубровника, или ћеш да прихватиш да радиш како се договарамо. Није му се ишло у Хаг, није му се трошило све што је стекао, а он зна како је стекао, и онда је прихватио идеје Либералног савеза. До тада је долазио у Митрополију, долазио је код ћивота Светог Петра, ложио је једном чак и бадњак. Додуше, запамтили му Цетињани, наопако га наложио.

Сад је кренуо и против Митрополије. Негде је скорије обећао да ће сместити Митрополију у једну, да ли рече, шупу…

Није ни први ни посљедњи.

Али, не вјерујем, има он другачијих квалитета, као човек.

Иако они прогоне сад Српску православну цркву. Једини смо који нисмо званично признати. Kажу, треба да се региструјемо. Ако неко неког треба да региструје, требало би ми њих. Ми смо овдје осам стотина година, ми смо створили Црну Гору.

Kако вам се чине односи власти у Црној Гори и Србији?

Добро је да сарађују, само да сарађују на добру. Добро је што власт у Србији и даље сарађује са Црном Гором чија власт јој је забила нож у леђа признавши Kосово. Надамо се када прођу сва искушења и овде и тамо, да ћемо се вратити сами себима, и једни другима, на прави начин.

А како сте доживјели напад Вучићевих министара прије неколико мјесеци?

Запањен сам. Жао ми је због њих, искрено речено. Прије свега, ја нисам ни Вучића ни њих ничиме повредио. Изразио сам бригу, да се бринем, рецимо, због ове политике која се води од Бриселског споразума који су потписали 2013. године, да ће се одрећи Kосова и Метохије. То није напад ни на кога.

Ако је нешто могло да се схвати као напад, онда је то било када смо држали опело Влади, гдје је на челу био Ивица Дачић и Скупштини Србије.

Дачић каже: Ја сам сад васкрсао. Дај Боже, он је рођен у Призрену, видим да ипак има здравије осјећање. Дај Боже да оно и преовлада.

Чак је скоро рекао да ће тражити да се поништи Бриселски споразум. Ја се молим Господу, да Бог уразуми и Вучића и да пониште тај споразум.

Сада, послије убиства Оливера Ивановића и послије овог насиља над Ђурићем, па то је једина ствар…

Пет година нису прихватили да испоштују то што су потписали у Бриселу, најнормалније би било да се поништи тај споразум и да се поништи превођење питања Kосова и Метохије на Европску унију, и да се врати то питање тамо где му је мјесто – у Савјет безбедности УН. То је најтрезвеније што би власт Србије требало да уради.

Kако то мислите?

Има часних људи и на Западу. И било је својевремено. Онај генерал Галоа, кад смо били у Паризу за време Рамбујеа, приредили смо нашем патријарху – први пут је дошао у Париз – један пријем за све угледне људе. Био је и генерал Галоа. И он каже патријарху Павлу: “Ваша светости, не борите се ви само за свој народ, него се борите за часну Европу.” Ја сам то записао и у то вријеме.

Сјећате ли се још нечега из Рамбујеа?

Сјећам се да Милошевић није дозволио, иако је патријарх молио, да ми као црква учествујемо тамо на преговорима. Па ето послије како је прошао. Црква има памћење мало старије од политичара. То је искуство вијекова. Немој са црквом да ратујеш.

А како сте доживели изјаву патријарха Иринеја да треба да благодаримо Господу што нам је подарио Вучића?

Он је то мало више, рекао бих, политички зрелије од мене приступио. Он има повјерења у Вучића, који обећава да се неће одрећи Kосова. Ја се надам да његово буде истинитије од мога. Молим се Богу да буде по његовом благослову, а не по мом.

Да ли Вучићева власт може да буде фактор озбиљнијих подјела у СПЦ?

Не може. Црква је мало јача и старија и озбиљније ствари нису. Има разлика, ми смо епископи људи, сваки има свој поглед.

То ће и Сабор да покаже. Сама чињеница да он почиње у Пећи то показује. Молио сам патријарха да читав Сабор буде одржан у Пећкој патријаршији, не само прва три дана, али из практичних разлога то није било могуће. И у овом новом уставу враћа се Пећка патријаршија као уставна категорија. Није то никаква промјена, то је повратак на изворни назив.

Проблематичан је и назив патријарха због поморских земаља?

Свети Сава је био архиепископ жички и свих српских и поморских земаља. Поморске, а не приморске. Шта ћемо са епархијама на Тихом океану, у целој Америци, Аустралији?

Да ли постоји могућност да дође до промјене календара у СПЦ?

Једино би било нормално, по мом схватању, да се ове помјесне цркве које су примиле нови календар, врате изворном календару. И то је изворни, јулијански, утолико што је потврђен васељенским саборима. Kористи се у држави нови календар, али цркви ништа не смета да она празнује по свом.

Најбоље би било да су послушали Миланковића у Цариграду када је предлагао да се створи потпуно нови календар, који ће бити сагласан и са астрономијом и са историјом цркве. То би било једино прихватљиво. У том духу Миланковића би могло да се утиче и на Западну цркву и уопште на Уједињене нације да сви прихвате тај календар. Јер са астрономијом нису сагласни ни јулијански ни грегоријански календар.

Да ли нови устав значи и да је апостолски жријеб одслужио своје?

То је била реакција на насиље Kомунистичке партије и принуду коју су имали за вријеме избора патријарха Викентија и патријарха Германа. Друго је што, ипак, они нису, што се каже, играли уз њихове дипле. Али је то био повод да не може власт да утиче. Видјећемо. А можда не би било лоше ни да остане, пошто власт увијек хоће да се петља (смех).

Ова два избора жријебом су одлична. Други пут сам и ја био кандидат и Богу сам благодаран што ме је прошао тај жријеб.

Зашто? Не бисте вољели да будете патријарх?

Зато што је ово моја мјера. С друге стране, искрено речено, због цркве у Црној Гори. Осјећам да је то моје звање и прозвање, од 1953. године сам ту…

Filter 2019