Fri. Oct 30, 2020
ћирилица /латиница

Павле Вуисић – великан глуме, живота и снаге

Један од највећих српских филмских глумаца Павле Вуисић (1926-1988) умро је на данашњи дан 1988. године. Вуисић је био “вулкан глуме, живота и снаге” – тако га је описао Орсон Велс, један од највећих америчких и свјетских синеаста.

Велс, творац најбољег америчког филма свих времена “Грађанин Кејн”, гостујући својевремено у популарној емисији на америчким ТВ каналима “Шоу Дика Кавета”, поручио је да познаје још једног великог глумца – “Пају”, али да га неће позвати јер је “Америка мала за њих двојицу”.

Од Вуисића је Велс на поклон добио шубару коју је носио на снимању “Битке на Неретви”. Док је био у Југославији, Орсон Велс је редовно ишао у Кинотеку и гледао Павлове филмове.

Вуисић је играо у стотињак филмова и серија, а први је био чувени “Чудотворни мач” Војислава Нановића из 1950. године.

Памте се његове култне улоге у серији “Шешир господина Вујића” и филмовима: “Ко то тамо пева”, “Сјећаш ли се Доли Бел?”, “Отац на службеном путу”, “Маратонци трче почасни круг”, “Хајка”, “Кампо Мамула”, “Дим”, “Мачак под шљемом”, “Парче плавог неба”, “Жеђ”, “Хороскоп”, “Инспектор”, “Сам”, “Погон Б”, “Кад чујеш звона”, “Догађај” и “Коњух планином”.

Павле Вуисић био је карактеристичан јер, попут још једног великог глумца Марлона Брада, није волио да глуми.

Често је одбијао и најбоље понуде за филм да би остао на својој барци и уживао поред Саве или би одлазио у омиљене кафане.

Павлови сарадници наводе да је за Вуисића одлазак на рад у иностранство и снимање са свјетски славним режисерима био најгори могући сценарио.

Уз Бату Живојиновића, овај највећи српски филмски глумац није никада завршио студије глуме, нити их је уписивао.

Међутим, читао је све што би му дошло под руку, од етикета на флашама, па до најтеже литературе. На паклицама од цигарета и у свескама записивао је своје мисли и пјесме.

Павле Вуисић био је карактеристичан по свом изражајном лицу, дискретној и лежерној глуми и способношћу да побољша лоше сценарије.

Иако никада није волио друштвено уређење социјалистичке Југославије, а ни лидера Јосипа Броза Тита, био је пожељан у сваком филму. Добио је мноштво награда, чак су хтјели да му дају и Авнојеву, што Вуисић никако није желио. На крају је чак и написао да не жели ту награду.

Кад је добио филмску награду “Славица”, која се данас зове по њему и која се традиционално додјељује на фестивалу у Нишу, није хтио да је прими.

Они који су играли са Вуисићем наводе да је био тежак сарадник, не зато што је био лош, већ, напросто, није волио да глуми.

Никада није изговарао текст онако како је написан, није прихватао непрофесионалност нити је толерисао губљење времена током снимања. Свој рад је одмах наплаћивао.

Павле Вуисић није био вјерник, али, ипак, на његову сахрану су, на позив супруге, дошли свештеници, не знајући ко је покојник.

Опојали су Пајину душу, а речено им је само да се преминули зове Павле, што је била Вуисићева жеља.

Сахрана је била строго приватна, а јавност о њој није обавијештена по жељи самог глумца.

Filter 2019