Сарајевско српско позориште

Приредио: Филтер (кориштен текст Марка Марјановића)

Сарајевски Срби су зачетници позоришне умјетности на овим просторима. Деспића кућа била је претеча савременог позоришта и у њој су игране прве позоришне представе у граду на Миљацки.

Сарајевско српско позориште било је позоришна кућа и једина институција чији циљ је требало да буде искључиво бављење позоришном умјетношћу на територији ратног Српског Сарајева. Позориште је формално постојало неколико дана, а основано је 21. новембра 1995. године, а све активности око даљег рада позоришта прекинуло је потписвање Општег оквирног споразума за мир у Босни и Херцеговини.

Позориште је било смјештено у Вогошћи, у просторијама бившег општинског Културног центра. Позоришна умјетност се у Српском Сарајеву одвијала у склопу културних центара, а окосница оснивања Сарајевског српског позоришта је представљало организовање првог Фестиивала монодраме Српске. Значај Фестивала монодраме у то вријеме био је несагледив у Републици Српској а његово одржавање мотивисало је готово све општине у Српском Сарајеву кад је култура у питању.

Општина Вогошћа, у сарадњи са Градом Српско Сарајево, иницирала је након одржавања првог Фестивала монодраме Српске у Хаџићима реконструкцију свог Културног центра у Сарајевско српско позориште.

Сарајевско српско позориште у Вогошћи је отворено, па одмах затворено, ноћ након што су објављени резултати дејтонских преговора, 21. новембра на датум који је одабран као крсна слава (Свети Арханђел Гаврило) позоришта. За разлику од Фестивала монодраме ово позориште трајало је само један дан а изведена је само једна представа, „Семе” Народног позоришта Републике Српске које је помагало цијелу акцију и о свом трошку успјело да допутује и изведе прву српску представу у Вогошћи захваљујући, прије свих, несебичном залагању тадашње директорке позоришта Љиљане Лабовић. Нажалост, егзодус Монодраме Српске подстакао је и егзодус Сарајевског српског позоришта.

Један од главних иницијатора формирања и отварања Сарајевског српског позоришта био је и Срна фест, који је добио велику политичку подршку Скупштине града Српско Сарајево и материјалну помоћ Општине Вогошћа. У кратком периоду од шест мјесеци, трпећи офанзиве и бомбардовања, бивши Дом културе претворен је у позориште са свјетским стандардима и нормативима.

Тадашња Влада Републике Српске, у низу приоритета који су је објективно притискали током егзодуса сарајевских Срба у фебруару 1996. године, није послала одговор гдје треба градити и организовати културни кутак за народ са ових простора. Град Српско Сарајево побринуо се за смјештај евакуисаних библиотека са Илиџе и Новог Сарајева и Фестивал Монодрама Српске из Хаџића, и све је пресељено у Лукавицу, у некадашњи Војнички клуб, као будући нуклеус културног живота Српског Сарајева. У њему је Фестивал монодраме наставио да живи, а са њим паралелно и идеја о реконструкцији зграде Војничког клуба у Сарајевско српско позориште, прву професионалну и до краја опремљену институцију тог типа у Источном Новом Сарајеву.

Сарајевско српско позорште организовало је током свог кратког формалног постојања играње само једне представе. Представа „Семе” Народног позоришта Републике Српске је изведена, а као посебан куриозитет ове представе је да је њеним извођењем 23. новембра 1995. отворена али истовремено и затворена нова позоришна сцена у Вогошћи, то јесте Сарајевско српско позориште. Било је то само два дана након прекида рата.

Filter 2019