Соколац: Рецепти чувеног романијског травара користе се и данас

Извор: Срна

Деливоје, унук чувеног травара Јове Мијатовића, са поносом истиче да има неке рецепте “забиљежене у глави” из разговора са дједом, кога је често у младости пратио на дужим путовањима по бившој Југославији, и да најчешће баш они помажу у лијечењу обољелима

Унук романијског травара Јове Мијатовића – Деливоје /64/ наставља посао познатог дједа и користећи његове рецепте за чајеве, напитке и мелеме помаже обољелима од различитих болести.

Деливоје се вратио занату дједа Јова

Након што је остао без посла у соколачком предузећу “Нова Романија“, одлучио је да се са супругом Стојом врати у своје село и родну кућу у засеоку Загајеви у селу Озерковићи, код Сокоца, у којој је породица његовог оца Милије живјела са дједом Јовом Мијатовићем, надалеко чувеним романијским траваром.

“Уз редовне пољопривредне послове на имању, почео сам да помажем обољелим људима који овдје често долазе по рецепте за љековите траве, иако је село удаљено од Сокоца 18 километара“, прича за Срну Мијатовић.

Наслиједио је и сачувао, како каже, велики број оригиналних рецепата од познатог травара Јове, који се не налазе ни у једној издатој књизи о травару са Романије и не крије задовољство што тако помаже људима.

Деливоје са поносом истиче да има неке рецепте “забиљежене у глави” из разговора са дједом кога је често у младости пратио на дужим путовањима по бившој Југославији и да најчешће баш они помажу у лијечењу обољелима.

“То је и један вид наслијеђеног породичног умијећа, једно велико богатство и искуство сачувано из љубави према дједу хуманисти, који је лијечио и излијечио много познатих људи и ван граница бивше Југославије“, наводи Мијатовић.

Дјед Јово Мијатовић је био познат баш по томе да је помогао у лијечењу обољелих од карцинома и других опаких болести.

Деливије поручује да сви људи којима је потребна помоћ и савјет у лијечењу травама, чајевима, напицима и другим природним средствима, према рецептима познатог романијског травара, могу да га позову на број 066-485-850.

Његова супруга Стоја у ишчекивању пензије производи “мрс” – традицоналне млијечне прерађевине, повлаку, “заједницу”, све врсте меких сирева обогаћених першуном, бијелим луком, маслинама и тако улази у свијет “здраве хране”.

Свјесни да само радом могу обезбиједити сигурност себи и дјеци, не стижу, како кажу, ни да се пожале на вријеме у коме су људи као њих двоје, од струке и искуства, остали без посла у соколачкој дрвној индустрији “Романија” у трци нових власника предузећа за већим профитом.

Јово лијечио Никсоновог сина

Унук травара Јове из раног дјетињства памти да су људе довозили и доносили до њихове куће у удаљеном селу, до којег се и данас стиже макадамом 4,5 километра од дионице магистралног пута Соколац- Рогатица, и да су потом стизала писма у којима су се породице захваљивале за спас њихових најближих.

Деливоје чува новинске натписе према којима је Јово ишао у Америку да лијечи тешко обољелог сина америчког предсједника Ричарда Никсона и фотографије које свједоче да су код њега долазиле многе познате личности и љекари из свих крајева тадашње Југославије.

Он памти и причу у свом крају, према којој је његов дјед рођен са посебним даром за лијечење травама и другим природним средствима, те да је као већ одрастао дјечак препоручио траву за рану на нози и спасио живот свом учитељу у сусједном селу Стјенице, за кога кажу, да је био први пацијент Јове Мијатовића.

У Првом свјетском рату, истиче унук, као болничар у аустроугарској војсци, у коју је мобилисан, његов дјед је превијао и видао рањенике, те додатно проширио своје знање.

Унук травара помиње и ситуације у којима је Јово лијечио људе од уједа отровних змија, исијецањем ткива око ране и чајевима који су чистили организам од отрова, без дозе серума.

Присјећа се Деливоје и дана када званична медицима и социјалистичка власт у тадашњој Југославији није благонаклоно гледала на травара и његове успјехе и то је оно што жели да заборави.

Према његовим ријечима Јово Мијатовић није брао траве, јер није имао времена за то, али сваку је могао препознати по мирису и “са повезом преко очију”.

Он подсјећа да је травар са Романије имао своје сакупљаче љекобиља, да их је често контролисао и да су се могли увијек наћи на Калинића пијаци у Београду и на Башчаршији у Сарајеву.

Деливоје истиче да данас траве на панинским ливадама бере само за личну употребу, баш као што је радио и његов дједа Јово, али радо препоручује које треба купити и у ком омјеру приправљати чај, напитке или мелеме.

Књиге о Јови

Унук романијског травара са жаљењем каже да данас неки људи пишу књиге о Јови Мијатовићу, а да се не чују са његовим потомцима и да користе његове рецепте под различитим изговорима.

Он тврди да је дошао до податка да је Јово рођен 1892. године, да је у књигама у Рогатици као година рођења уписана 1887, те да је умро 1986. године, али да он и данас користе његове рецепте помоћу којих се лијече обољели.