Fri. Oct 30, 2020
ћирилица /latinica

O Jokiću i groznici jesenjih večeri

Izvor: Nedeljnik/U.Jovičić

Finale Zapadne konferencije između Denver Nagetsa i Lejkersa je priča koja nas je kolektivno vratila 18 godina unazad, u ljeto 2002. godine kada je skoro kao Svjetsko prvenstvo u fudbalu bilo važno jedno finale neka dva tima iz Los Anđelesa sa druge strane okeana.

Ponovo su naši antiheroji obučeni u zlatno-ljubičaste odežde, ni sada nisu ni najmanje simpatični iako su – uzdah i pogled u prazno – stvarno dobri. I ponovo otkazujemo druženja i žurke, budimo se onda kada bismo se inače vraćali i razrogačenim očima, kao da je podne, gledamo u jednog našeg momka iz Kičinera kod Ontarija, u još jednog našeg iz Fišnersa kod Indijane, u neke naše dečake iz Misurija, Merilenda, Oregona i jednog baš i samo našeg, koliko god bio svačiji. Iz Sombora.

Od njih i samo od njih zavisi da li ćemo se osmjehnuti peračima ulica i ostaviti veliku napojnicu konobaru nakon jutarnje kafe, ili ćemo pognuti glavu i sa novinama pod miškom, koje kupujemo iz navike i samo zato, preći ulicu uz potajnu želju da nas očeše neki manijak za volanom. Manje bi bolilo…

Zar ima neko ko ne bi volio NBA klasik u velikom finalu – duel Seltiksa i Lejkersa? Ima li onih koji bi se protivili tome da u godini kada je tragično nastradao Kobi Brajant upravo Lejkersi uzmu prsten?

Naravno da ima, a u čitavoj priči o zlatno-ljubičastom kontekstu postoji jedan, ne tako mali problem.

Ne može nijedan igrač u ligi toliko da se mršti koliko Džoker može da se smije. A tog smijeha se svi plaše. I plašiće se. Jer je serijal tek počeo iako izgleda da nikada nije ni prestajao i da već 18 godina svako jutro nasmijani pozdravljamo perače ulica, ne kupujemo novine iz navike i na Svjetskom prvenstvu pobeđujemo Argentinu.

Filter 2019