Sat. Oct 31, 2020
ћирилица /латиница

О Јокићу и грозници јесењих вечери

Извор: Недељник/У.Јовичић

Финале Западне конференције између Денвер Нагетса и Лејкерса је прича која нас је колективно вратила 18 година уназад, у љето 2002. године када је скоро као Свјетско првенство у фудбалу било важно једно финале нека два тима из Лос Анђелеса са друге стране океана.

Поново су наши антихероји обучени у златно-љубичасте одежде, ни сада нису ни најмање симпатични иако су – уздах и поглед у празно – стварно добри. И поново отказујемо дружења и журке, будимо се онда када бисмо се иначе враћали и разрогаченим очима, као да је подне, гледамо у једног нашег момка из Kичинера код Онтарија, у још једног нашег из Фишнерса код Индијане, у неке наше дечаке из Мисурија, Мериленда, Орегона и једног баш и само нашег, колико год био свачији. Из Сомбора.

Од њих и само од њих зависи да ли ћемо се осмјехнути перачима улица и оставити велику напојницу конобару након јутарње кафе, или ћемо погнути главу и са новинама под мишком, које купујемо из навике и само зато, прећи улицу уз потајну жељу да нас очеше неки манијак за воланом. Мање би болило…

Зар има неко ко не би волио НБА класик у великом финалу – дуел Селтикса и Лејкерса? Има ли оних који би се противили томе да у години када је трагично настрадао Kоби Брајант управо Лејкерси узму прстен?

Наравно да има, а у читавој причи о златно-љубичастом контексту постоји један, не тако мали проблем.

Не може ниједан играч у лиги толико да се мршти колико Џокер може да се смије. А тог смијеха се сви плаше. И плашиће се. Јер је серијал тек почео иако изгледа да никада није ни престајао и да већ 18 година свако јутро насмијани поздрављамо пераче улица, не купујемо новине из навике и на Свјетском првенству побеђујемо Аргентину.

Filter 2019