Fri. Oct 30, 2020
ћирилица /latinica

Dokumentarac „Indeksi“ – premijera koja je (ne)opravdano promakla Beograđanima

Izvor: RTS/A.Nikolić

Spletom korona okolnosti, Beograđani su, u okviru petog izdanja festivala muzičkog dokumentarnog filma “Dok n ritam“, a simbolično na dan rođenja Davorina Popovića Pimpeka, počašćeni premijerom filma “Indeksi“. Kaže Goran Bregović u filmu da su Indeksi bili “lijen” bend, ali izgleda ne koliko i beogradska publika.

Indeksi su nastali pre skoro 60, a prestali da postoje pre dvadeset godina, ali pre Zorana Kubure i Bojana Hadžiabdića niko se nije upustio ni u pokušaj da ispriča sveobuhvatnu priču o Pjevaču i rodonačelnicima sarajevskog roka.

O mnogim bendovima i muzičarima iz bivše Jugoslavije pisane su knjige, snimane emisije i filmovi, stari albumi im se reizdaju, a kompilacije zbrajaju, ali malo je toga, sem usmenog predanja, ostalo novijim generacijama kao trag kreativnosti, inovativnosti i značaja Indeksa, koji su tako ostali kao mit bez opipljivih tragova postojanja.

Ne bez posledica jer bi autor ovih redova, rođen nekoliko godina pre Pimpekove smrti, a odrastao na onome što se zove “eks-ju rok” mogao da nabroji sve albume Bijelog dugmeta i brojne članove koji su kroz njega prošli, ali, sve do sinoć, malo toga o Indeksima – ništa što prevazilazi pristojnu informisanost i opšta mesta.

Dokumentarac prati Indekse, od grupe momaka koji 1962. osnivaju bend i od akustičnih gitara prave električne uz pomoć prekidača iz kupatila i čepova sa paste za zube i njihovo stvaralaštvo kroz avangardni, zatim festivalski šlager i na kraju ratni i posleratni period.

Bez često nepotrebnog igranja formom, autori se drže hronologije zbog koje je priča temeljna, tečna i kompletna, ali jednako dinamična i zabavna, prožeta jedinstvenim duhom Sarajeva i neusiljenom emocijom zbog koje se, u kombinaciji sa glasom Davorina Popovića, diže kosa na glavi.

“J*b’o de-mol kad nema tu matematike”


Između bogatog i kvalitetnog arhivskog materijala i iskrenih, nadahnutih, duhovitih, emotivnih svedočenja učesnika, teško je izabrati šta je vrednije.

Pored brojnih i legendarnih biših članova Indeksa, među kojima su i neki koje je teško sresti na tlu bivše države, poput Vlade Pravdića, u filmu govore i Goran Bregović, Josipa Lisac, Abdulah Sidran, Želimir Altarac Čičak, Mišo Marić, Peca Popović…

Ne može proći bez “šege” i smeha kada Milić Vukašinović u svom maniru objašnjava kako je piti u kafani sa Davorinom ili kako su Fadil Redžič i Bodo Kovačević znali da se utrkuju ko će da pogodi komplikovaniji akord, iako pesma najbolje zvuči kad Mića uzme gitaru i udari de-mol sa tri prsta, ali “j*b’o de-mol kad nema tu matematike“.

Kada se film (premijerno) prikazuje u Beogradu, posebnu emociju izaziva podsećanje na koncert u Centru “Sava”, prvi posleratni dolazak u Beograd jedne grupe iz Bosne i Hercegovine – nastup na kojem se, seća se Peca Popović, “malo sviralo, a malo plakalo”.

Podrazumeva se na kakvu je reakciju izmučenih Sarajlija naišao put Indeksa za Beograd, zbog kojeg, saznajemo, čak ni Kemal Monteno, veliki Pimpekov prijatelj, jedno vreme nije razgovarao s njim, iako je kasnije bio čest, redovan i rado viđen gost Beograda.

Mostovima mira koje su Indeksi požurili da obnove, prešao je i Goran Bregović, pa je segment filma posvećen i njegovom povratku u Sarajevo za koji je povod bilo gostovanje na koncertu Indeksa.

Tako zatičemo Pimpeka i Bregu u svlačionici sarajevske Zetre kako pokušavaju da se dogovore u kojem li ono delu “Žutih dunja” ide “nit se javlja niti dolazi“.

Uz materijal iz televizijskih arhiva, film je obogaćen i do sada neobjavljivanim privatnim snimcima pojedinih članova grupe, među kojima su posebno zanimljivi oni iz hotelskih soba širom Sovjetskog Saveza, u koji su Indeksi početkom sedamdesetih na turneju išli sa Zdravkom Čolićem.

Raspojasani kadrovi koji koji ne zaostaju mnogo za dan ranije viđenim u dokumentarcu o čuvenom fotografu Džimu Maršalu, koji je na svetskim turnejama pratio i neobuzdane Rolingstonse na vrhuncu slave i svega što uz nju ide.

“Znam, noć je kriva za to, jutro će promeniti sve”


U sali Doma kulture “Studentski grad” na premijeri je bilo taman onoliko ljudi da se sve epidemijske mere primene bez poteškoća, a da mesta ne zafali ni ako, kao u “Kenguru”, nagrne grupna poseta ili vojska.

Beogradska publika nije u potpunosti iskoristila iznenada ukazanu čast, ali ispostaviće se nakon projekcije, samo na svoju štetu.

Film zaslužuje mnogo veću pažnju, a verovatno bi je i dobio da zbog epidemije nije izostala velika sarajevska premijera uz prigodan koncert, a potom i emitovanje na festivalu u Zenici.

Ipak, možda je dokumentarcu o grupi čija se težnja za komercijalnim uspehom, kako neko od savremenika u filmu i kaže, uglavnom svodila na parolu „može, a i ne mora“, od svečanog i masovno posećenog prvog prikazivanja, primerenije nešto što se pretvorilo u andergraund premijeru posle koje je druženje sa autorima moglo da se nastavi i na stepeništu ispred sale.

Još važnije, sami autori su tokom tri godine snimanja imali budžet taman toliki da, kada je neophodno, prespavaju u Beogradu ili Zagrebu.

Kako se u filmu može čuti, “diploma u Sarajevu nikada nije vredela dok se ne pečatira u Beogradu“. Ne pred mnogočlanom komisijom, ali Zoran Kubura i Bojan Hadžiabdić su dugim aplauzom posle projekcije svoje overili debelim slojem plave tinte.

Čekamo ih ponovo u Beogradu i nadamo se nekoj novoj projekciji u srećnijim i primerenijim okolnostima – kada svane jedno jutro koje će promeniti sve, a ako interesovanje ni tada ne bude veće, onda nismo ni za pimpek.

Filter 2019