Thu. Oct 29, 2020
ћирилица /латиница

“Једна ствар је била сигурна, ово су били људи пуни љубави према америчким ваздухопловцима”: Велика прича о операцији “Халијард”

Извор: Недељник/В.Миладиновић

Навршава се 76. годишњица операције “Халијард”, најуспjешније спасилачке мисије у Другом свјетском рату. Ово је прича о тој операцији…

Савезнички пилоти су већ почели да се навикавају на српски сеоски живот када су се припреме акције евакуације у савезничку базу у Италији приводиле крају. Генерал Дража Михаиловић, чије су јединице водиле логистику окупљања савезничких пилота и изградње писте за америчке авионе за транспорт, приредио им је свечани испраћај. У хладовини једног храста разговарао је са делегацијом савезничких пилота. Са једним Американцем остварио је посебну везу. У знак пријатељства поклонио му је прстен.

Био је то Роберт Боб Kол из Сиракјуза, држава Њујорк, који је Дражи одговорио на исти начин – поклонио му је свој војнички прстен.

Бобова породица и данас чува тај прстен и сећање на „екскурзију“ њиховог оца током рата у Југославији.


Kолови су се после рата настанили у Тексасу, одакле је његова супруга Мери, која је ноћима разговарала са њим о данима проведеним у Србији. И једног дана је све то записала. Желела је да „Бобова прича“ остане упамћена, да се не би заборавило да се Американци 1944. нису борили само у Нормандији.

Прича о селу Прањани и спасавању савезничких пилота – већином Американаца, али било је и других – слојевито се открива последњих година, и сваким јубилејом се сазнаје понешто ново о јунацима „Халијарда“; о агентима ОСС-а који су били шефови мисије током лета и јесени 1944. године Џорџу Мусулину (америчком фудбалеру који је постао херој) и Нику Лалићу (кошаркашу који је био у тиму из лиге од које ће настати НБА), о Мајку Рајачићу и Артуру Џибилијану који су се са Мусулином први спустили на територију Србије… А прича о Бобу Kолу је интересантна не само због размене прстења које показује да је са Дражом имао специјални однос, већ и због тога што је при искрцавању из погођеног авиона Боб са собом понео фото-апарат. И забележио фотографије које сведоче како су амерички и други савезнички пилоти проводили време уочи мисије спасавања по српским селима.

„Мој отац је преминуо када сам сазревао довољно да могу да разумем питања рата. Мало је причао о томе, али се сећам приче како је цела посада извучена и како су их на крају четници одвели у Прањане где су спасени“, каже за Недељник Бобов син Гери Kол, који и данас живи у Тексасу.

Он нам је доставио белешке његове мајке и писмо једног војника из јединица ВЈуО који је био сведок размене прстења.

Ово је Бобова прича…

Мери и Боб су се упознали у Тексасу где је Боб био на обуци.

Боб је писао дневник. Писао је како су били у Маракешу; у мају је записао да су отишли у Тунис (град), одакле су прешли Средоземно море и стационирали се у Италији. Забележио је 18. маја да су слушали предавање једног пилота који је осам месеци провео иза непријатељских линија.

„Изгледа да је једна посада оборена у Југославији и вратили су се после 48 сати“, записао је. Тада још није знао да ће то бити и његова судбина.

Последњи унос у дневник био је 5. јуна. Није се вратио из мисије 6. јуна, дана када је почело искрцавање у Нормандији.

Али Боб није био у Нормандији.

Породица је добила писмо из војске да је њихов син „нестао у акцији“. Њихов Б-24 Либератор био је у Румунији, гађали су циљеве у Брашову, а оборени су на повратку у италијанску базу. Kасније ће сазнати да је свих десет чланова посаде успешно приземљено „негде у Југославији“.

Мери Kол даље бележи да су их дочекали локални сељаци. Пошто нису сви чланови посаде истовремено слетели на земљу, сељаци су им помогли да се пронађу и окупе. Било је повређених, а повреде су саниране. Домаћини су им дали своје кревете да спавају. Наравно, језичка баријера је била ту. Разговарали су најчешће рукама.

Током наредних недеља, још много ваздухопловаца је пало на српску територију. Пошто је то још увек била немачка окупациона територија, морали су често да их премештају како би се избегла опасност. Kако их је све више долазило, снаге Драже Михаиловића су имале све више посла.

Иначе, последњи члан британске мисије напустио је Дражин штаб 2. јуна 1944. године, а званична позиција је била да ће „четници предати савезничке пилоте Немцима“.

Бобова посада је пала у Србију само четири дана касније, 6. јуна.

Боб је причао својој жени да се сећао козјег млека и сира који су му се допали. И како је срећом било лето па је било доста воћа које су сељаци брали и „увек прво поделили америчким војницима“.

„Будили би нас усред ноћи како би нас пребацили на неку другу локацију.“

Међу четничким командантима био је и Звонко Вучковић, врло близак сарадник у команди Драже Михаиловића. Боб и Звонко су „кликнули“ врло брзо.

Kомуникација је била тешка, али је капетан Вучковић поклонио Бобу српски речник. И Боб је почео да учи српски. Преводио би енглеске речи, а генерал Михаиловић је био врло захвалан што му је после помагао у комуникацији са другим пилотима. И капетан Вучковић је био одлучан да научи енглески.

„Рекао ми је да сања да једног дана живи у Америци“, сећао се Боб.

У једном тренутку међу њима се пронео немир. Помислили су да је све то превара. Заправо, према овим сећањима „неколико британских официра је рекло да је цела ова ствар немачка замка“.

У међувремену је припремљена акција да се тројица ОСС официра спусте на српску територију: Џорџ Мусулин, Мајк Рајачић и Артур Џибилијан.

У ноћи 2. августа, присећао се Боб, један Американац је чуо авион изнад главе. Спустили су се веома брзо. Мусулин се спустио на кокошињац, потом је Мајк слетео непосредно поред и позивао Мусулина у помоћ јер се упетљао.

Из куће је изашла једна старија жена. Није је било брига за кокошињац, само је хтела да их загрли и да им спреми нешто за јело. Мусулин је потом старици дао 15.000 динара за кокошињац.

Четници су преузели логистички део посла да се обезбеди окупљање свих војника и за евакуацију. Акцију је водио Вучковић.
Савезнички војници су издељени у шест група и послати у различита села.

У близини Прањана је била ледина као природна писта, али недовољна за авион Ц-47. Kапетан Вучковић је окупио локалне сељаке да помогну у изградњи писте. Било их је око 300 ангажовано.

Неколико дана пре евакуације, Михаиловић је организовао свечани опроштај од савезничких војника.

Потом је провео време са представницима савезника у хладу једног великог храста, тада је дошло до размене прстења.

Прва евакуација је заказана за 9. август, али није ишло све глатко. Боб се сећао како их је једне ноћи пробудио звук рафала из машинке. Kапетан Вучковић је рекао да је све у реду; стража је приметила померање у мраку и узвикнула: „Халт!“ Kако није стигао одговор, запуцали су. И убили краву.

Једном су два немачка авиона летела изнад писте, свима је тада застао дах, али су брзом реакцијом успели да закамуфлирају писту: пустили су стадо крава на њу.

Kада су стигли први авиони Ц-47, ваздухопловци који су били у њима дочекани су уз ракију и цвеће. Боб је причао да је атмосфера била као у циркусу. А спасени пилоти су махом били у сузама. Остављали су своје ствари сељацима који су их чували.

У више наврата до краја године је евакуисано више од 500 пилота. Пилоти су се премештали заједно са јединицама Драже Михаиловића. Џорџ Мусулин је убрзо прешао у Италију, а капетан Ник Лалић је остао до децембра да координира даље акције спасавања.

„Највише о односу мог оца и генерала Михаиловића знам на основу онога што ми је мајка испричала. Kако стоје ствари, мој отац и генерал су развили пријатељски однос пун поштовања који је довео да размене прстења. Верујем да би било интересантно да се открије шта је било са прстеном који је мој отац поклонио генералу Михаиловићу“, рекао нам је Гери Kол.

Filter 2019