Wed. Oct 28, 2020
ћирилица /latinica

Sjećanje na Momčila Krajišnika

Autor: prota Milun S. Kostić, bivši paroh londonski

Bio je 5. januar po novom kalendaru 2010 godine. Dva dana pre proslave Pravoslavnog Božića. Pošao sam ranije ujutru podzemnom železnicom, a potom železnicom do Belmarš zatvora koji se nalazi nedaleko od Londona, a u kome se nalazi haški osuđenik Momčilo Krajišnik.

On je izrazio želju da se pred Božić ispovedi i pričesti pa su vlasti zatvorske, preko rimokatoličkog zatvorskog sveštenika Edvarada, obavestile mene o tome i zakazale moju posetu njemu.

Do London Bridža promenio sam dve podzemne železnice. Od London Bridža sam uzeo voz koji ide na jugoistok i najzad se ustavio na devetoj stanici Plamsted najbližoj zatvoru Belmarš.

Čim sam izašao sa stanice, a prvi put idem u posetu u ovom zatvoru, ušao sam u prvu radnju i jedan Indus mi je objasnio kako da dođem pešice do zatvora za, kako kaže, deset do petnaest minuta. Stigao sam nešto ranije od zakazanog vremena. Pronašao sam prijemno odelenje gde su mi uzeli pasoš i vozačku dozvolu, dali broj i poslali me dalje. Sve stvari, a imao sam vrlo malo, stvavio sam da prođu kroz rendgen. Kad su primetili moj metalni pribor za pričešće, koji sam pre nekoliko godina dobio od jednog grčkog oficira u Londonu na poklon , a koji se lako nosi, bilo oko vrata ili u džepu, rekoše mi da to nije dozvoljeno uneti unutra. Pitam se šta sad da radim i kako da pričestim čoveka. Ipak morao sam se pomiriti sa tim i uzeo sam samo česticu Tela Hristovog, sa kojom pričešćujem i bolesne po bolnicama, zavio u čist papir stavio u džep na grudima i čekao dalja uputstva. Rekoše mi da će mi sve to vratiti na recepciji u povratku zajedno sa pasošem i vozačkom dozvolom.

Jedna službenica me povede kroz mnoga vrata i brave otključavajući i zaključavajući dok me  dovede u kancelariju oca Edvarda, rimokatoličkog zatvorskog sveštenika. Kod njega sam naišao na pravi bratski , sveštenički i hrišćanski prijem pa mi baš nekako laknu i pomislih  blago onima koji su u jedinstvu sa Gospodom. Rekoh mu da su mi uzeli pribor za pričešće i on me uteši rekavši: ” Važno je da ste poneli Telo Hristovo a ja ću Vam dati Svetu čašu i vino”.

Mislio sam da će me povesti u zatvorsku crkvu gde ću sačekati da dovede Momčila, kako to obično biva u zatvorima. Ipak on me je poveo opet kroz mnoga vrata u doveo pred ćeliju  gospodina Krajišnika i rekao mi  da će me on čekati ispred u hodniku dok završim ispovest i pričešće pa će doći po mene.

Zaista više nego ljubazno od njega. Pozdravih se sa G. Krajišnikom. Izljubismo se tri puta a on uze blagoslov ljubeći ruku.  On mi reče da je postio i pripremio se za pričešće i kaže da i inače posti i da mu kad god posti donose samo posnu hranu što je za svaku pohvalu jer nije lako udesiti svima zatvorenicima  i ispuniti njihove želje a evo oni to ovde tako čine.

Prvo ispovest pa pričešće. Kad smo završili pričešće stupili smo u razgovor koliko nam vreme dozvoljava i dok otac Edvard ne dođe po mene.

Ja ga pitam o njegovoj osudi a on mi kaže:”Niti sam kriv niti se tako osećam. Šta je tu je. Nadam se da ću izdržati”. Ja mu rekoh da je srećan što je vernik i uz Božju pomoć sve će savladati i ohrabrih ga koliko mogoh na čemu mi se on zahvali. Osetio sam tada najbolje šta znači vera u Boga za svakog čoveka. Pomislio sam kako on sa puno optimizma i vere podnosi zatvorski život i čeka neko bolje sutra.

Ja mu rekoh da ću mu poslati nešto novca preko zatvora jer su telefoni i telefoniranja skupi. On mi zahvali ali i reče:” Ma za mene manje više, ali bih vas zamolio ako postoji ikakva mogućnost da se pomogne gospodinu Simiću koji je u zatvoru u Škotskoj. Pisao mi je čak i u Hag da je bez novca i da ima teškoća.” Ja obećah da ću odmah telefonirati ocu Žarku koji je paroh u Bradfordu i najbliži Škotskoj i kazati mu o ovome  jer mislim da ga je on jednom tamo već posetio.

Pomislih u sebi kako je Momčilo baš pravi i nesebični Hrišćanin jer misli koliko o sebi toliko i o svom  bližnjem. Bog će ga zato nagraditi.

Dođe i otac Edvard i produžismo zajedno razgovor. Ja ga upitah da li bi mogao da ostavim Momčilu jedan kalendar za 2010 godinu i jednu ikonu Bogorodice što mi on odobri.

Kaže mi:”Ako želite da mu nešto pošaljete uvek pošaljite na mene  a ja ću mu to predati”. Zahvalih se i obećah poslati Momčilu ikonu Sv. Stefana, njegove krsne slave ,i još neku sitnicu dok me on zamoli da na Sv. Stefana upalim sveću za njega u crkvi. – Obećah da ću to svakako učiniti. 

Vreme je možda isteklo i ostao sam malo više od dozvoljenog, zahvaljujući opet ocu Edvardu.

Izljubih se sa g. Krajišnikom i poželeh mu srećne praznike Hristovog Rođenja a i on meni tako uzvrati. Napustih ćeliju radostan što sam ga ispovedio i pričestio i što će Božić dočekati pravilno hrišćanski.

Povede me otac Edvard do njegove kacelarije gde sam video i dve sestre monahinje koje mu pomažu u svešteničkoj službi u zatvoru.  Ja vratih pozajmljeno za pričešće i oni mi ljubazno ponudiše kafu. Ja rekoh da ću popiti crnu kafu ali bez mleka i šećera. Ostadosmo nekoliko minuta u razgovoru i pošto je meni vreme povratka pozdravih se sa svima a sa mnom  pođe sestra Tereza do recepcije i izlaza jer i ona ide na neku sahranu.

Zaista na izlasku dobih sve što sam ranije ostavio, kao i moj pribor za pričešće, zahvalih se i pun neke radosti krenuh pešice nazad ka stanici. Nisam mnogo odmakao kad sestra Tereza zaustavi auto pored mene i reče mi da prolazi stanicu i da ne idem peške da me poveze. Zahvalih se i sedoh u auto. Tako sam brže stigao na stanicu za povratak u London.

Sve vreme sam osećao neku posebnu radost za ovaj današnji dan i razmišljao kako ljudi Hrišćani gledaju  i na druge Hrišćane koje tek sretnu kao na najrođenije. Tako se danas pokazao otac Edvard sa svojim saradnicima. Razmišljao sam i o svemu što se dogodilo poslednjih godina u našoj ojađenoj Otadžbini. Znam da je naš običan narod pun osećanja za svakog svog suseda bilo da je koje vere i nacije i da su uvek bili spremni da žive jedni sa drugima uz rad, kafenisanje i pričanje, a eto šta nas je zadesilo najviše zahvaljujući moćnim i silnim koji nam stalno pričaju o bratstvu i jedinstvu a sami su spremni da ga razbiju kad god im se tako prohte.

 Išao sam kod g. Krajišnika u zatvor Belmarš da ga pričešćujem  dok ga nisu premestili dalje na sever gde ga je posećivao drugi sveštenik. Poslao sam mu i neke knjige na čitanje što je on mnogo voleo i vrlo često mi telefonirao i ostali smo u vezi do kraja.

Razumljuvo da sam bio vrlo srećan kada je pušten iz zatvora i vratio se svojima u Republiku Srpsku za koju se borio.

Vest o njegovoj smrti 15. septembra ove 2020 godine rastužila me ali i podsetila na mnoge stvari i događaje vezane za njega  i sav naš narod.

Zato sam i napisao ove redove o sećanju na njega jer on to zaslužuje.

Znam da će kao vernik ući u Carstvo Božije  i da je otišao tamo gde više neće biti bola ni patnje ni nezgoda i gde je radost beskonačna. Večan pokoj njegovoj plemenitoj duši a Bog neka podari utehu njegovoj rodbini.

Filter 2019