Thu. Oct 29, 2020
ћирилица /latinica

Iz sjećanja Momčila Krajišnika: Milošević je Sarajevo dao bez ikakvih osnova, za Sarajevo smo mogli dobiti samostalnost

Izvor: Nedeljnik/Filter

Prvi predsjednik Narodne skupštine Republike Srpske Momčilo Krajišnik sahranjen je prije dva dana na groblju Pribanj kod Pala.

Tokom rata bio je jedan od ključnih ljudi u rukovodstvu Republike Srpske, svjedok i učesnik rata o čijim se posljedicama i danas govori.

Poslije izlaska iz Haga uglavnom je živio na Palama. U istom mjestu gde su donošene vojne i političke odluke koje su uticale na tok rata u Bosni i Hercegovini.

Ovaj razgovor koji prenosimo vođen je u maju 2015. godine, i bio je prva njegova velika ispovjest o ratu.

Pročitajte intervju u kom je Krajišnik iznio svoju stranu priče o ratu i govorio o nepoznatim detaljima u vezi sa Dejtonskim pregovorima, nikada do kraja razjašnjenim odnosima sa Slobodanom Miloševićem, Tuđmanom i Izetbegovićem, razgovorima sa Dobricom Ćosićem…

Znate da su vas stranci zvali Mister No?

Nisam znao. Mnogo kasnije sam doznao. Znate kako su oni rekli da sam ja Mister No? Nijedan uspjeh poslije rata nisu napravili nego sa mnom. Ali je problem što su se mnogo namučili. I nisu napravili onako kako su oni željeli. Daću vam jedan primjer. Trebalo je da kreiramo pasoš i oni hoće – Bosna i Hercegovina. Ja im kažem: “Čekajte, dva su entiteta. Bosna i Hercegovina nije država; po Dejtonu je ona više unija ili konfederacija.” Onda sam ja njima rekao da želim da na pasošu piše i Republika Srpska i odmah su muslimani digli veliku galamu. Onda ja njima lijepo donesem kako to piše u Velikoj Britaniji – Škotska, Engleska… Tako je to tada pisalo, a oni se zabezeknuli. Ja sam tada izdejstvovao da to bude, ali da mi napakoste, kažu da ne može to Republika Srpska da bude toliko krupnim slovima kao što piše Bosna i Hercegovina. Kažem ja: “U redu, Republika Srpska je uže, Bosna i Hercegovina se piše malo duže, pa vi napravite malo razmak, pa da bude koliko i BiH. I dođemo do toga da slova budu 50 odsto niža.” Oni su se ljutili, htjeli su da sve to bude glatko, a ja nisam dao. I to vam je to.

Ali kako ste u Dejtonu došli do toga da ste jednom morali da kažete yes?

Nisam nikad rekao yes. To jeste problem. Mnogo ima tu stvari u vezi sa Dejtonom koje su drugačije nego što se kasnije interpretiralo. Naša delegacija nije prihvatila Dejtonski sporazum u Dejtonu. To je naknadno predsjednik Karadžić parafirao, a pokojni Koljević je potpisao u Parizu.

Ja sam samo imao primjedbu na Dejtonski sporazum što predsjednik Milošević nije bio ovlašten od nas da to dogovara. Sve što govore da je imao ovlaštenja, to nije tačno. On je samo trebalo da se dogovori da ima veto u dva slučaja – da presudi ako je 3:3, a poslije ne može. On je to malo zbog sankcija zloupotrijebio. Iako ja o njemu i danas imam pozitivno mišljenje i mislim da je bio dobar državnik, tad sam mu dosta zamjerio za Dejtonski sporazum. Dao je Sarajevo bez ikakvih osnova. Za Sarajevo smo mogli dobiti samostalnost. Muslimani bi to prihvatili. Ne poznajući dovoljno tu našu situaciju, mislim da je napravljena velika istorijska šteta.

Da li je tačno da je Milošević rekao Izetbegoviću u Dejtonu: “Evo vam Sarajeva, zaslužili ste ga”?

Tu nisam bio prisutan. To je Holbruk rekao da je Milošević kazao. Ja to ne znam. Ali ne bih mnogo vjerovao Holbruku, jer oni su upravo željeli taj raskol s pričama da je Milošević nešto dao uz čašu viskija. To je bio Miloševićev način kako da ih pridobije da mu skinu sankcije.

Izjavili ste jednom da ste sa Alijom Izetbegovićem 1993. potpisali sporazum po kojem je Republika Srpska imala pravo da se u roku od pet godina osamostali. Rekli ste, takođe, da taj sporazum nikad nije osporen nigdje?

Aleksa Buha i ja smo bili s delegacijom muslimana 23. septembra 1993. u Ženevi. Bili su Alija Izetbegović i Haris Silajdžić. Ja sam potpisao deklaraciju u kojoj doslovce piše da će obje strane moći da poslije pet godina raspišu referendum da li žele da ostanu u BiH. Ta deklaracija nikad nije stavljena ad akta, doduše više nikom ona nije bitna. To smo potpisali Alija Izetbegović i ja.

A da li je tačno da ste sa Tuđmanom imali dogovor o izlasku na more za Republiku Srpsku, da je bio spreman da to ponudi?

On nije bio spreman, nego nam je čak odobrio. U Dejtonu je dogovoren izlaz na more za Republiku Srpsku.

Gdje je bio taj izlaz?

Dole kod Molunata, Prevlaka. Imam ja i dalje te mape, gdje je tačno nacrtano – od Molunata pa do Oštrog. To je dogovoreno u tri navrata, a u Dejtonu je dogovoreno kao poseban separat. Naša delegacija u završnom djelu nije ušla u razgovore – već su napravili mapu i sve – a onda su gospodin Milošević i gospodin Bulatović jednostavno zaboravili na to. To je prava istina.

Kada kažete zaboravili, mislite da su namjerno zaboravili?

Ne namjerno, nego je njima samo bilo bitno da se ukinu sankcije, da se potpiše sporazum što prije i taj separat su zaboravili. Sve što ljudi pričaju drugo, nije tačno.

A kako biste ocijenili odnos rukovodstva RS sa Tuđmanom?

Ako vam bilo šta budem rekao, neću biti objektivan. Mi nismo mogli da simpatišemo Tuđmana radi naše Srpske Krajine. Bili smo u teškim i lošim odnosima. Ali, ako smo željeli nešto da rješimo sa Hrvatima u Bosni, mogli smo da računamo da ono što kaže, Boban i njegovi moraju da poslušaju. Tuđmana prvo ubijedimo i onda smo riješili problem. Predsjednik Milošević nije imao ni izdaleka mogućnost da utiče na nas toliko. Ipak, ne mislim da je bio – on će sigurno u istoriji hrvatskog naroda biti veličana ličnost – ali ne bih mogao reći da je on dobar političar. Prije bi mogao da bude neki vojnik nego političar.

A da li je tačno da ste tokom rata napravili dogovor sa Tuđmanom?

Nikakav sporazum mi nismo imali. Uvijek smo imali rezervu da bilo šta razgovaramo s njim radi Srpske Krajine. Mi smo željeli da se nađe rešenje koje bi pomoglo ljudima tamo, a Tuđman je bio daleko od toga da se oko toga usaglasi.

A kada kažete da ste se lako dogovarali s njim, na šta mislite?

Evo, na primjer, bila je tu jedna mapa. I sada mi crtamo te mape, i treba da se riješi naš Brod, i tu ima rafinerija. Mapa se precrtava, i Tuđman crta. Mi mu kažemo: pomjeri jedan centimetar, i rafinerija ostaje kod nas. On je to uradio. Ovi njegovi počnu da se bune, a on ih prekine: “Ja sam rekao i tačka.” Tako smo mi tu dobro prošli, i nikada to više nije bilo upitno. Kada bi on jednom nešto uradio, to su Mate Boban i ovi poštovali. Neću da kažem da je on držao riječ, ali očigledno da mu je bilo stalo da u tim pregovorima ne bude da je on prevario.

A Milošević, rekli ste da nije mogao da utiče na vas. U jednom intervjuu 1997. pitali su vas za odnose sa Miloševićem i tada ste rekli da ste imali sjajne odnose kao rukovodstvo Republike Srpske, osim u pojedinim trenucima kada nije sve štimalo, a to je u vreme Vens-Ovenovog plana, za vrijeme blokade na Drini i poslije Dejtona…

Uvijek je preča potkošulja od košulje. Uvijek ste okupirani onim što radite. Mi smo bili okupirani istorijskim projektom koji se nametnuo – nismo mi njega zaslužili, tako se to desilo. I mi smo vidjeli šansu u istoriji, da Srbi Drinu pređu sa zapada na istok, a ne sa istoka na zapad. Srbi su uvijek pokušavali sa istoka da pređu Drinu i nisu uspevali. Mi smatramo da smo veliki uspjeh postigli – vrijeme radi za projekat koji smo napravili – to je Republika Srpska. Ništa nismo radili na šta nismo imali prava, da to bude jasno. Osim Boga, nikog nismo imali od saveznika.

Predsjednik Milošević bio je jednako Srbija. Ništa niste mogli uraditi ili dobiti ako nemate dobre odnose s njim. Svi su govorili kako mi imamo pravo, a da oni nemaju pravo da izađu iz Jugoslavije, i tako dalje… To su pravnici govorili, ali što se tiče konkretnih stvari, sve je išlo protiv nas. I onda je počeo jak pritisak na Srbiju. Bio je jedan dokument, gdje su bili svi predsjednici republika – dogovoreno je da se podijeli Jugoslavija po republičkim granicama. I prihvatio je i Milošević, i Bulatović, svi su prihvatili. Mi smo prije toga ovlastili Miloševića da pregovara u naše ime. I kad su došli, onda smo mi otišli kod njega, pokojni Nikola Koljević, Radovan Karadžić i ja. I mi smo njemu objasnili da je to katastrofa – već je rat, mnogo je žrtava palo, mi smo već proglasili Republiku Srpsku. Onda je on odigrao veliku istorijsku ulogu. Rekao je: “Ja ću odbiti ovaj dokument.” I kada je on odbio dokument, lavina pritisaka je došla na Srbiju. I radi istorije, Srbija je zbog nas imala velike sankcije.

Kasnije, kako je vrijeme prolazilo, onda je sve više popuštao i stalno je želio da nas se ratosilja. I koliko god je želio da ode, mi nismo dali. I sve ono što se poslije pričalo o blokadi, sve je to istina. Meni je bilo zabranjeno da pređem Drinu, pa onda prođe vrijeme, pa on nas pozove… Milošević je kasnije svaki plan želio da prihvati. Mi smo imali veliki sukob kada je bio Vens-Ovenov plan. Na Đurđevdan, ujutru u pet sati, pokojni Milošević i pokojni Ćosić su izašli strašno ljuti, jer smo odbili Vens-Ovenov plan. Nismo odbili, išlo je na referendum – narod je odbio.

A šta očekujete od preostalih procesa, prije svega presude Karadžiću i u procesu protiv Mladića?

Jedini pravi odgovor je da ne znam. Po pravu i pravdi vam mogu dati jedan odgovor. Na osnovu iskustva danas, to je drugi odgovor. Treći odgovor je: Kad je fajront, onda možete dobiti ili džaba piće ili flašu u glavu. I ovdje je fajront u tom sudu i, pošto je fajront, onda mnogi postanu savjesni. Na tu treću mogućnost najviše računam. Računam da tada može čovjek popiti čašu piva i da ne dobije flašu u glavu.

Ne možete predvidjeti sve nenormalne stvari koje se mogu desiti. Ja govorim za njih dvojicu. Ja sam sa predsjednikom Karadžićem sve vrijeme bio, bili smo u najužem rukovodstvu i znam da nije kriv. Ja bih mogao, naš narod kaže, staviti ruku na peć i reći da nije kriv. Nikada nije zagovarao zločin, nikad nije naredio. I to će oni utvrditi. A što se tiče generala Mladića, ja imam dva odgovora. Ja nisam bio u Srebrenici, ne znam šta se dešavalo. Kada sam bio u Hagu, onda sam šetao s ljudima koji su optuženi za genocid u Srebrenici. Sjedio sam intimno i pričao, da vidim kako je, interesuje me. Jednostavno, svi su rekli, kunu se, da to nije tačno. Ali imate pobijene ljude. Mislim da je propust suda koji nije utvrdio pravu istinu, nego mu je bitno da završi posao. Znači, ne znam kolika je i kakva je uloga njegova tamo. Ne mogu da kažem. Ali ono što znam, general Mladić je više puta dolazio na naše sastanke. Na svakom tom sastanku snažno se borio protiv kriminala, protiv zločina, protiv svega i nikako ne mogu da ga povežem s tim zločinom. Ali, nažalost, general Mladić je u daleko težem položaju nego što je predsednik Karadžić, jer je Srebrenica najveći teret koji se spočitava danas.

Ukoliko ljudi s kojim ste vi razgovarali – a to su ljudi koji su kasnije osuđeni za genocid – nisu znali, i ako nije znao general Mladić i ako vi niste imali informaciju i niste znali, kao što kažete da niste, pa ko jeste onda znao?

Moram biti iskren – ne znam. Toliko logike ide u prilog nelogici. Ne možete vi sada nešto negirati. Prvo, nije ljudski, nije korektno, ali kako se to desilo je toliko jedan veo tajne.

Kako onda gledate na to šta bi bilo da je neki od ranijih planova prihvaćen, i da se nije dogodila Srebrenica?

Mi smo svaki plan prihvatili, osim plana Kontakt grupe. Oven-Stoltenberg, Kutiljerov, Unija tri republike… Svaki smo prihvatili, ali nismo prihvatili kad god su oni hteli da ponište početne principe koje smo uspostavili. Najbolji plan je bio plan Oven-Stoltenberg. To je plan po kojem smo imali otprilike 53 odsto teritorije, dio Sarajeva, izlaz na more. To je bilo na brodu, na Jadranskom moru smo dogovorili plan, usvojili ga – i muslimani i Hrvati. Ali kada je došao Alija Izetbegović u Bosnu, to je palo na sjednici Skupštine. Tačno je – da je to prihvaćeno, bilo bi daleko manje žrtava, ne bi bilo ni Srebrenice. Srebrenica je tada pripadala Federaciji, bila je enklava. Svakako da bi bila manja šteta.

A ako je Miloševiću uoči rata nuđena Jugoslavija kao konfederacija i brz ulazak u Evropsku uniju, da li biste mijenjali današnje stanje za to da, recimo, sve ove zemlje Jugoslavije žive kao Češka ili Slovačka, iako bi bile granice kako je zamislio Badinter?

Prvo, to je bila podvala. Konfederacija je bila prva stepenica u razbijanju Jugoslavije. Problem su, nažalost, naše razuđenosti, naših etničkih prostora. Zbog tog etničkog čišćenja, koje se desilo u Hrvatskoj, mi smo sad konsolidovani ili “konsolidovani”, jer nažalost, na jedan vulgaran i nesrećan način, a kad imate razuđenu osnovu, onda vam je teško ostaviti sada 500.000 ljudi u Hrvatskoj, koja je već proglasila da tu nemaju Srbi nikakva prava, da su nižerazredni narod. Da li biste sad pristali na nešto na šta niste pristali prije? Tada niste mogli. Sada biste, ali vam je nuđeno u ono vrijeme kada niste mogli. Mi smo mogli 1990, ’91. zapravo, ’92. godine, mi smo mogli napraviti državu Bosnu i Hercegovinu, koja je bila daleko, daleko povoljnija za muslimane nego što je ova. Bili bismo svi skupa, ne bi bilo granica, ne bi bilo ničega i sve bi to bilo u redu. Imali bismo Vijeće naroda i bili zadovoljni. A vi sad, kad se propusti ta šansa i počne rat i ljudi se pobiju, a onda imate svoju teritoriju, pa proglasite Republiku, pa ostalo, i onda neko 1993. godine kaže: e, sad to ništa ne važi, hajde, vratite se na ono s čim ste bili zadovoljni. Pa, jesam tada bio zadovoljan, sada ne mogu jer je druga podjela karata. Ja znam samo jedno. Objektivno, da nam je neko nudio, da je neko dao 1992. godine mnogo manje nego ovo što sad imamo i pored ovog što su uzeli, mi bismo to prihvatili. Doduše, prihvatili bismo bez rata. Zašto bismo sad prihvatili da nemamo svog predsjednika Republike, da nemamo Skupštinu? U proljeće se sije, na jesen žanje.

(Razgovarali Andrea Vuković i Veljko Miladinović. Razgovor vođen u maju 2015. godine)

Filter 2019