Thu. Oct 29, 2020
ћирилица /latinica

ŽIVOTNA PRIČA ŽARKA PASPALJA: Bog me je kaznio, svaki put kad uzmem loptu u ruke završim u bolnici

Izvor: Politika-ekspres

Sedim ovde u ovom našem komšijskom dvorištu, evo i predivnog terena tu. Ponosim se što sam napravio ovu oazu, tu su dve godine odricanja. Ali, ja neću da uzmem loptu u ruku, a nisam je uzeo jedno 14 godina. Jer, kad god sam je uhvatio, uzbudio sam se i uznemirio. Želim da objasnim šta mi je oduzeto.

Bezbrižno detinjstvo i Titov pionir

Moj otac je u potrazi za poslom iz Bosne, odnosno Banjaluke, došao u Pljevlja, što u to vreme nije bilo uobičajeno. Pljevlja su za ono vreme bila lep, živahan gradić. Tako smo se tu rodili brat i ja. I kad pomislim na taj deo detinjstva, uvek mi prvo na pamet padne bezbrižnost. To što smo dobili od naših roditelja, vaspitanje, poštovanje starijih, drugih, zaista je neprocenjivo… A sport je bila nezaobilazna aktivnost, kao što danas lupaju po ovim telefonima. Sve do odlaska u Podgoricu nisam znao da li ću se baviti sportom.

Otac i majka su, kao i obe njihove familije, bili blagi ljudi. Otac je oduvek radio u drvnoj industriji, pa je dosta putovao. Sve je bilo uobičajeno, osim nekih detalja, kao kad ti neko okači maramu, stavi kapu i ti si Titov pionir. Svima nam je to bilo fascinantno. Ništa nije ukazivalo da će jedna stvar da postane deo tebe, da ti oduzme deo života, a to je politika, nažalost.

Sećam se, bio sam treći razred, oboleo sam od žutice i odveli su me u bolnicu na mesec dana. To je bio period teške zime, a Pljevlja su poznata po surovim hladnoćama. I meni padne na pamet da u pidžami i papučama po velikom snegu zapalim kući. Mislio sam da je to super i očekivao da mi se roditelji obraduju, ali nije baš bilo tako. To su bili sitni nestašluci i opet se vraćamo na tu bezbrižnost u gradu gde se poštovao čovek pored tebe, komšija, svi su bili na neki način prijatelji. Negde su pazili jedni na druge.

Kakav stoni tenis, biću košarkaš!

Ćale je 1976. godine dobio posao u Podgorici, što se nije često dešavalo. Obično su pravoslavci išli za Beograd, a muslimani u Sarajevo. I to je bio verovatno najznačajniji period za mene jer sam ulazio u nove sfere. I sport nam je bio ogromna stavka u odrastanju van škole, a i u školi smo bili dobri, bio sam izvrstan đak. Uvek je tu bilo društvo, a igrao sam košarku, fudbal, odbojku, stoni tenis, sve gde su se sakupljali drugari. Bilo je malo terena, ali uvek smo pronalazili način da nam bude super. I vodilo se računa o fizičkom vaspitanju, profesori su obraćali pažnju, zapažali talente. Fascinantno je koliko je ta mreža u sportu, sprega škola i klubova, bila dobro postavljena. Nisam siguran da je to namerno tako napravljeno, ali bilo je logično i funkcionisalo je.

Ja sam zapravo po ceo dan igrao stoni tenis, ali i košarku. Negde sa 14 godina baš sam izrastao, a sećam se baš te godine kad sam bio na radnoj akciji, zapravo sam odlučio da stoni tenis neće biti moj primarni sport. I tada sam već bio okoreli basketaš, družio sam se sa starijim momcima koji su već trenirali. Za mene su tada pričali da sam ozbiljan talenat, šta god to značilo. I igrao sam sva živa takmičenja, školska, gradska, ma sve. Strašno sam to voleo i ništa mi nije smetalo, da li na betonu, u hali, bilo mi je važno samo da se igra. Kako su išle godine, dolazilo je više treninga i obaveza, pa škola više nije bila prioritet. Dva treninga dnevno i škola, to baš i ne ide.

Moj otac nije ni bio svestan da sam ja talenat, da igram nešto. Naši očevi se nama i nisu posebno bavili u ta vremena. Možda ne zvuči dobro ovo što ću da kažem, ali važan deo vaspitanja, pored porodice, imala je i ulica ili bolje rečeno društvo. Mislim da je tada za roditelje bilo lakše da usmere dete. Postojao je neki patern ponašanja i ako si iskočio iz toga, odmah bi bio prepoznat, možda ne izopšten, ali drugačiji. Tako i ćale do moje 18. godine nije bio svestan da sam neki košarkaš. A bio sam već juniorski reprezentativac one Jugoslavije, tri godine član Budućnosti, i to oho-ho u prvom timu. Tako da je ćale mučenik ostao u onom filmu „Ðe je sin?“ „Eno ga na pingpongu ili košarci…“. Jer u familijama majke i oca nikad nikog lopta u koleno nije udarila, a kamoli da su imali neka veća iskustva sa sportom. Otac je bio boem, u smislu kafane, rakijice… Pa mu prijatelj kaže: „Nije loš onaj tvoj mali“, a ćale u fazonu: „Nije loš, a u čemu?“ Interesantno, a za ovo vreme nepojmljivo.

Mi klinci umalo iz neznanja da ojadimo Cibonu

I tako sam postao zapažen igrajući za Budućnost i juniorsku reprezentaciju, tražili su me svi, najviše Cibona i Bosna. Tada je liga bila vrlo interesantna, sve ekipe koje su se borile za opstanak kod kuće su bile lavovi, a u gostima ozbiljni turisti. I ovi što su se borili za titulu, gubili su kod nas u Podgorici, u Čačku, Zadru… Tako prvak završi sa pet, šest poraza i to govori kakvo je prvenstvo bilo. Tako, dođe nam Cibona, s kojom smo uvek imali dobre odnose. Nama nije trebala pobeda, a njima jeste u borbi za titulu. Da se ne bi oni mučili, odlučeno je da se tu ne zapinje, ali mi mlađi za to nismo znali. Imao sam 16 godina, i počne utakmica, a ja i ovi moji što su imali po 17, 18… naprosto ih ojadimo. I bilo je gotovo da izgube, a onda stariji, koji su bili upoznati s dogovorom, to iznivelišu i Cibona pobedi. Hoću da kažem da su odnosi klubova bili odlični i bilo koji klinac iz Budućnosti bio je nagovaran i predodređen da ide prvenstveno u Zagreb, a u Beograd značajno manje.

Čuo sam za priču da su iz Cibone došli da gledaju trening Budućnosti i da izaberu jednog mladog igrača, a da su mene tada sklonili da me ne uzmu. Međutim, ne znam da li je to istina, ja bar nisam znao za to. Sa 18 godina otišao sam u Bosnu, ali tamo mi se nije svidelo. Ne grad ili promena sredine, već neke košarkaške stvari i vratio sam se u Podgoricu.

Slučajno sam došao u Partizan

To s Partizanom desilo se slučajno, sezona 1985/1986. bila je dobra za Budućnost. Tamo gde su nas svi otpisivali, mi napravimo istorijski uspeh. Završimo kao treći u ligi, što je bilo ogromno dostignuće za klub. Bilo je jasno da smo veliki doprinos dali i mi, mlađi igrači. Neki novi klinci, Luka Pavićević, ja… Nisam hteo da idem iz Budućnosti, što bi mi verovatno bila najveća greška. Ali, to je bio maksimum tog kluba, nisu ispoštovali ono što smo se dogovorili i ja na kraju odem u Partizan. Sudbina mi je tako namestila, bilo je logično da se sklonim i nastavim karijeru u velikom timu. I potrefilo se da dođu i Divac, Pecarski, Nakić, u ekipi su već bili Ðorđević, Obradović, Grbović, Savović… Mešavina iskustva i mladosti.

Beograd me nije opterećivao svojom veličinom jer je ceo moj svet bio sveden na deo oko Hale sportova. Živeo sam kod skvera na Novom Beogradu, hranili smo se u Putniku, a hala mi je bila na 200 metara od stana. Tako da sve vrtiš tu. Bilo je nostalgije, nije da nije, čak sam i krenuo da ispipavam da li da se vratim u Budućnost. I tako, hajde, odlučim da čujem šta otac misli.

„Nemaš đe da se vratiš“, bio je njegov odgovor, i to je rečenica koja mi je možda promenila život. Ne znam da li je on tada razumeo šta se dešavalo, ali mi je to ostalo upečatljivo.

Sve se promenilo kada sam postao kandidat za seniorsku reprezentaciju, a to je bio produkt onog što zovemo jugoslovenska škola košarke. Ta generacija 1966/1967. izbacila je grupu sjajnih momaka, njih 12, a verovatno imaš još 30 odličnih košarkaša, ali ne mogu svi da uđu u izbor. Tako da sam kroz jake utakmice te lige nadogradio sebe. A kad gledaš ovo danas, nerazuno je pričati, ali ne može da se shvati. Posebno što su tada sve bili naši klinci, tako je funkcionisao sistem.

Drugari za sva vremena

Tu smo Divac i ja poslali veliki prijatelji, hiljadu puta pričam s njim o tome kako smo odrastali u sličnim sredinama, u manjoj i ozbiljnoj nedođiji. Prijepolje i Pljevlja su na trideset kilometara. Mi smo bili istog ili vrlo sličnog vaspitanja. Različitih karaktera, ali identičnih životnih postulata. To tek u ovim godinama vidiš, pa pomisliš: „Jebote, da li su svi bili takvi?“ Nisu. Nas je izdvajala širina, a to je kompleksna priča.

Postoji niz anegdota koje nas čine takvima. Tu je i ona čuvena kada smo iz Zagreba sa priprema reprezentacije zbrisali za Beograd zbog tadašnjih devojaka, a sadašnjih supruga. Ćosić je bio divan trener i pedagog i sakupio nas je u Zagrebu, bio je zimski period. Trebalo je da idemo u Madrid i Pariz. I bukvalno noć pred put za Španiju napravimo pakleni plan, a u stvari je bila kretenska ideja. Došao čovek iz Beograda kolima, ostao da spava kod nas u hotelu, a mi uzmemo taj njegov auto i posle večere u deset sati uveče Sale, Diki i ja sednemo u kola, a niko ni vozačku nije imao. Tad je bio stari put za Beograd, čuvena „kocka“. I nekako stignemo, Sale i ja odemo kućama, a Vlade za Novi Sad, jer mu je tadašnja devojka, a sada žena, bila tamo. I zamisli, imali smo samo dva sata da provedemo s njima, Divac i manje. I odmah smo morali nazad. Jer, trebalo je da se pojavimo na doručku. I, hvala bogu, ništa nam se nije desilo.

Kako smo Divac i ja u kožnim jaknama upali kod kralja

A na tom Mekdonalds turniru u Španiji igrali smo protiv Boston Seltiksa, koje smo gledali samo na kasetama: Bird, Periš, Mekhejl, ma ludilo… I nama neko kaže da u Madridu mogu da se kupe super kožne jakne, veliki brojevi. Divac i ja imamo u džepu po 500 maraka i mislimo da smo najbogatiji na svetu. Kupimo iste jakne, ma mi smo najlepši Jugosloveni! Nakon turnira, kralj Španije Huan Karlos organizuje prijem za sve ekipe, a nas dvojica došli u tim kožnim jaknama. I tamo odmah naletimo na čuvenog Džulijusa Irvinga, a on u smokingu, ima mašnu. Do tog trenutka bili smo uvereni da smo najbolje odeveni likovi. Onda dečački shvatiš da nisi taj nivo. Rekoh:“ ‘Ajmo, Diki, eno ga parkić iza, da zapalimo po jednu“. Tad nisam ni sanjao da ću za godinu dana postati deo te NBA lige, ma kakvi… Pa odlazak Dražena u Real te godine za nas je bio – vau!

I ubrzo se neke stvari otvore i eto mene u Americi. Veruj, bila je to naučna fantastika. Ali opet dolazimo do toga da ti neke sitnice žigošu život. Greg Popović je tada bio pomoćni trener u San Antoniju i on je uvek imao tu širinu. Oni su tada čuli za nekog Dražena, nekog Divca, za naš talentovani tim Jugoslavije. Tako nas je gledao na nekom turniru u Minhenu i iz nekog razloga ja mu se svidim. A ja engleski – nič! On nabada ruski i cela priča oko odlaska u San Antonio desila se u naredna dva meseca. On mene pita preko nekog da li bi došao, a ja ne mogu da beknem, ma kakav odlazak, kuda, šta… Međutim, za dva meseca sa plaže u Bečićima, bukvalno sa basketa sa Lukom Pavićevićem odem na avion za San Antonio. Sletim tamo i da nije došao po mene, mogao sam ladno da ostanem na aerodromu. Primi me Greg u svoju kuću, više od mesec dana sam bio kod njih. On je preuzeo obavezu prema nekom detetu, a ne prema košarkašu. Greg je superpozitivan dasa. Posle tri dana potpišem ugovor i odmah u Los Anđeles, tamo se igrala letnja liga. I tad ukapiram gde sam, u tri lepe… Hodam za nekim tamnoputim momcima, oni pričaju, ne razumem ih ništa. Zaj..ano.

Mi smo preteča moderne košarke

Nažalost, tamo nisam dobio šansu. A mogao sam da igram, nema sumnje. I volim da se šalim s Gregom, kažem mu da sam njegov jedini neuspeli eksperiment u košarci. Onda shvataš hijerarhijski kako sve to funkcioniše. Nije to meni previše krivo, dešavale su se i mnoge lepe stvari, a najdivnija je moj odnos sa Gregom. Tek kad sam se vratio u Partizan, shvatio sam šta mi je ta godina treniranja tamo donela u igračkom smislu. Smatram da je naša generacija bila prva koja je mogla da igra super u NBA, na kraju krajeva Divac, pa i Dražen kasnije, to su pokazali. Tako da su i tamo videli da postoji košarkaša i negde drugde i svi kažu da smo mi najviše doprineli otvaranju lige prema internacionalcima. Takođe, naša generacija je bila preteča moderne košarke, jer su neki visoki momci poput Kukoča i mene, na primer, mogli da urade više od dve stvari na terenu.

Potrefilo se da kasnije odem u Grčku. Trebalo je da završim u Španiji, a Partizan je tada tražio nenormalan novac za mene, mislim milion dolara. Olimpijakos je bio jedini klub koji je mogao da plati. Ja sam bio u fazonu, kakva Grčka, gde ću dole… Olimpijakos posle 17 godina progleda, strašna liga. Košarka je tih godina doživela ekspanziju u Grčkoj. Dobro sam trenirao i igrao, a Grci su takvi da strašno vole sport i to osećaš svakog dana, bilo gde da kreneš. Taj moj rekord od 54 poena stoji i dan-danas i ne verujem da će biti oboren.

Imao sam verovatno najveći bonus za osvajanje titule šampiona Evrope u istoriji. Radilo se o milion dolara i onda se to svelo na moja dva odlučujuća penala protiv Huventuda u finalu u Tel Avivu. Dominatni smo bili tokom sezone i taj fajnal-fora je samo trebalo da bude pokazivanje naše moći. I desi se nešto što se desi jednom u stotinu utakmica. Nisi mogao, brate, da pogodiš. Ja sam cele te sezone imao problem s penalima, sudbina mi odredi da pored svih uspona šutnem ta dva odlučujuća. I promašim. Stvar je u tome što sam već imao problem s rukom i nisam mogao da uzmem loptu kako treba. Danas mi je jasno zašto.

Nakon toga je bilo očigledno da ću teško ostati na Pireju. I pojavi se Panatinaikos, činilo se da nisam imao neki izbor, a malo je proradio i inat. I moram da kažem da je bila baš dobra sezona, igralo se u maloj simpatičnoj hali na Glifadi. Ne znam da li smo u njoj izgubili neki meč. Bio sam u timu sa Stojkom Vrankovićem, lepo smo se družili. Prvenstvo nam je izmaklo za jedan šut. I u Panionisu sam igrao dobro, ušli smo u Kup šampiona, to je bio ogroman uspeh za klub. Poštovali su me Grci, a za to je, pored košarke, zaslužno i ono što sam doneo iz Pljevalja.

Zbog sportskih sankcija i sad osećam bes i mržnju

Ta 1995, i sve što se dešavalo oko Prvenstva Evrope i nakon njega, zaista je nešto jedinstveno. Mi smo bili strahovita generacija. Nažalost, kad smo se zahuktali, kad smo osvojili dva evropska i jedno svetsko prvenstvo, brutalno su nas prekinuli. Puj, pike, ne važi. A prethodno smo ozbiljno čistili rivale u finalima. Zamisli, najstariji je bio Dražen sa 27, ja sam imao 25, a ostali su bili mlađi, a nadolaze Ðorđević i Danilović… Jasno je da bi preslišavali sve narednih pet godina i verovatno bi nam najznačajnija i najteža utakmica bila samo finale Olimpijskih igara. Mnogo me to tada pogodilo, a sad izazva kod mene ozbiljan bes i mržnju. Posebno kad se politika umeša u nešto gde joj nije mesto. A i ta ‘95. i nije trebalo da se desi, bio je to sticaj okolnosti. U tvojoj zemlji se dešava sve najgore i to tako traje godinama. I desi se taj spontani doček koji do tada nije viđen. Nama je još u avionu pilot rekao: „Momci, ima dosta ljudi koji vas čekaju“. Ma koji ljudi, šta… Ne možeš da povežeš. I dobro da je ostala ta terasa, da slavimo naše momke. Jer sport je relativna stvar. Mnogo kratko traje i stvori ti pogrešnu životnu percepciju.

To oko mojih zdravstvenih problema i nije neka priča. Evo, ovako: sedim ovde u ovom mom dvorištu, ima ovde i ovaj predivan teren tu. Ponosim se što sam ga napravio, tu su dve godine odricanja. Ali, ja neću da uzmem loptu u ruku, a nisam je uzeo jedno 14 godina. Jer kad god sam je uzeo, uzbudio sam se i uznemirio. Želim da objasnim šta mi je oduzeto. A svaki put kada sam pokušao da budem deo onoga što mi je obeležilo život, bude pec, pec, stezanje u grudima i završim u bolnici. Da li je to stvarno stanje ili tolika uzbuđenost… Svaki put kad treba da uzmem loptu, da je dam nekom drugom, taj osećaj je bio poseban. Zato neću, ni slučajno. Tu me negde Bog kaznio zbog nečega. Ne znam zbog čega. Ne mislim da je to bila neka nemarnost, način života. Meni se tako desilo. Otac, majka i brat preminuli su od srčanih problema i onda sam shvatio, doduše ne na vreme, da je genetika imala velikog uticaja.

Tako da je i ono promašivanje penala bilo deo toga. Nedovoljno sam se bavio stvarima koje su bile izuzetno važne. Pa iz univerzalnosti u košarkaškom smislu prevaziđeš to da jedna ruka ne funkcioniše kako treba. Onda sam uradio neke testove na savet jedne divne žene. I tad shvatiš da nije sve do tebe. Nešto jeste, cigarete, na primer. Pa ja sam počeo da pušim sa 13 godina i nikad do danas nisam prestao. Zapravo, bio sam na elektronskim cigaretama jedno vreme, a kad sam ostao bez njih, vratio sam se na prave, zapalio sam je posle pet minuta. To što ih nisam ostavio najveća je moja greška kao sportiste i živog bića, ali ono što se nije desilo, možeš samo da sanjaš. Ko zna, možda bih bio 30 odsto bolji.

Caruju egoizam i sebičluk

Na Evropskom prvenstvu u Novom Sadu 2005, gde sam bio deo reprezentacije sa Željkom, shvatio sam da su se stvari strašno promenile. Kodeksi ponašanja moje ili nekih ranijih generacija više nisu postojali. Bilo mi je jasno da su sebičnost, egoizam i nedostatak širine uzeli toliko maha da će to biti percepcija svega što dolazi. Uz veliko razočaranje, naravno. Oni su prvi koji su igrali kod kuće još od Zagreba 1989. Pa da su na rukama trčali, trebalo je da ga osvoje. Tako da mi se to ništa nije svidelo i bilo je evidentno da se ne vidim u košarci. Posebno me nervira i to što sam dao hiljadu intervjua vezanih za košarku, i zaista pričam iz srca i s najboljom namerom, ali niko te ne čuje. Kao, super je to, ali mi idemo dalje, a to dalje je loš pravac.

Pokušao sam da ulažem u Srbiju, ali nije išlo. Ne smatram da je to plod uticaja spoljašnjih faktora, što se obično dešava. Ne, jednostavno nisam bio dorastao bavljenju biznisom na ovim prostorima u tom trenutku. I dobro je to što se tada desilo, najmanja je šteta. A bila je dobra ideja. Ipak, značajno mi je pomoglo da shvatim neke stvari. Ja sam u principu magaloman, volim velike zvučnike, velike automobile, a i to je bio veliki projekat. A tome treba da dorasteš. Muzikom sam se bavio 30 godina, košarkom isto, a biznisom godinu i po.

Filter 2019