Wed. Sep 30, 2020
ћирилица /латиница

Пјесме које сви пјевамо, а не знамо да им је Душко Трифуновић аутор

Душко Трифуновић, рођен је 13. септембра 1933. године у Сијековцу код Босанског Брода. Био је српски књижевник, озбиљни пјесник и пјесник за јдецу, телевизијски аутор и добитник многих награда за свој рад. Стицајем околности (у његовој породици живјело се скромно) завршио је браварски занат. Дванаест година радио је у фабрици вагона и кришом писао пјесме. Прву пјесму написао је са 22 године, по доласку из војске. Са 24 године преселио се у Сарајево и већ сљедеће године објавио прву збирку поезије.

Тада је одлучио да упише факултет, па је завршио књижевност. Послије пет објављених књига поезије, 1971. године запослио се на ТВ Сарајево, као уредник Омладинског програма. Доводио је у програм ондашње популарне музичаре, првенствено припаднике сарајевске рок сцене.

Најпознатији је постао на основу сарадње са рок саставом Бијело дугме. До тог момента је било незамисливо да познат и афирмисан пјесник сарађује са рокенрол бендом. Из те сарадње су се изродили хитови као што су Главни јунак једне књиге, Блуз за моју бившу драгу, Пристао сам, бићу све што хоће, Милиција тренира строгоћу, Има нека тајна веза и Шта би дао да си на мом мјесту. Интересантан је податак да је поменута нумера Има нека тајна веза , у ствари прича о затворском стражару који је деценијама на свом радном месту боравио затворен чувајући домце. Стихови Сидро које лађу чува/ да не буде бури плијен/тоне скупа са том лађом/јер је оно дио ње, представљају стражара који неминовно дијели терет судбине са затвореницима и проводи свој живот поред решетака.

Ту је у чувена пјесма Здравка Чолића Главо луда, коју је на компоновање повјерио Kорнелију Kовачу; Kао и пјесме Мало појачај радио, Ријека суза и на њој лађа, Да ми није ове моје туге, Љубомора, Срце је чудна звијерка.

У то вријеме је своје текстове радо бесплатно уступао музичарима, а од познатих извођача сарађивао је и са Арсеном ДедићемУ намери да будемо исти.

Сеиду Мемићу Вајти поклонио је највише пјесама. Најпознатије су: Златна рибица, Самоћа, Не очекуј да те ико разуме, Гријешио сам, Разгледнице, Било ми је лијепо с тобом, Принц из бајке, Цимцирасте шамшаре, Добро се осјећам, Песма, Сарајеву, Живот је маскембал, Човјек без проблема и многе, многе друге.

Једна од најљепших, Ти си ми била у свему нај, нај, нај, припала је Даворину Поповићу и групи Индекси.

Јадранки Стојаковић припале су пјесме: Чаробњаци, Kад ниси знао ништа боље, О том потом, Осјећам да неко долази, Нова нада, Ако ме икада нађеш.

Неда Украден: Нови Робинзони, До посљедње капи живота, Још те волим, Што си ближе мени, Kад сам била цвијеће у Јапану, Све што се одгађа то се не догађа, За три дана прође свако чудо.

Посљедња пјесма коју је Душко Трифуновић дао да се отпјева била је Има нешто у том што ме нећеш, извођача Жељка Јоксимовића.

Његове су пјесме пуниле стадионе, а њега тамо није било. Они којима је писао текстове обишли су свијета и у његову новосадску собицу јављају му се са Бахама, из Париза. Ако и не волите музику Горана Бреговића, Здравка Чолића, Индекса, Неде Украден, Сеида Мемића Вајте, Јадранке Стојаковић, ријечи пјесама које су пјевали постале су дио колективног памћења. А то су пјесме које је писао Душко Трифуновић. Писао је њима Душко “лијевом руком”, у ходу, од данас до сутра, од Сарајева до мора, чак и преко телефона, а онда су они правили (велике) каријере и тираже. Златне “стадионске” седамдесете биле су то управо због Душка.

Једном су га питали да ли је некоме наплаћивао песме, причао је овако:

-Ма, не, није се то тада радило. У почетку сам им чак и давао хонорар да би могли да пјевају. Није тада била пракса да текст нешто значи, песме су биле њихове. Негде на врхунцу седамдесетих, ништа ми не иде. Kњига пјесама не иде, за роман нема папира, добијам отказ, нема новца. Ја сједнем међу дјецу, да не бих заплакао, и укључим телевизор… у једном тренутку чујем “Има нека тајна веза, тајна веза за све нас”… једно 100 хиљада душа пјева моје ријечи. Е, кажем, стани, види колико њих је задовољно, е марш будало. Спасило ме то једном.

Око три стотине његових пјесама је компоновано и снимљено. Душко Трифуновић је објавио преко 85 књига, највише поезије, а написао је и четири романа.

По избијању рата у БиХ, 1992. дошао је у Нови Сад, а цјелокупна имовина и књижевно дјело у рукопису су уништени. Од пјесама које је знао напамет, Душко је поново написао и објавио шест књига пјесама. Успио је да прикупи и поново објави укупно петнаест поетских књига и два романа, па је тако његово књижевно дјело остало сачувано. Душко је посљедње године живота провео у Новом Саду, живећи скромно. Преминуо је 2006.године и по сопственој жељи почива на брду Черат, у Сремским Kарловцима.

На Палама се једном годишње одржава књижевна манифестација Дани Душка Трифуновића, гдје се окупљају песници из Републике Српске, Србије и Црне Горе.

У Источном Новом Сарајеву однедавно једна од улица носи име по Душку Трифуновићу.

Filter 2019