Tue. Sep 22, 2020
ћирилица /латиница

Реаговање на текст Мустафе Церића “Љубав Амфилохија Радовића са шејтаном из пакла”

Аутор: Горан М. Јанићијевић

„… све се човјек брука са човјеком…“

              (Петар II Петровић Његош)

На насловници веб магазина Bošnjaci.net 06. septembra 2020. (15.03.25) објављен је текст реис-ул-улеме Мустафе Церића под насловом  „Ljubav Amfilohija Radovića sa šejtanom iz pakla“.

Одмах испод наслова приказана је фотографија Митрополита Амфилохија где се види како му је ветар разделио браду; реч је о старом новинарском трику са циљем да се код читалаца  a priori изазове odium у односу на тему текста. Искусни читалац препознаје такве трикове и за њега је то „плитак поток“ журналистике. Таква плиткост ипак је мало превише од једног имама. Изгледа да није, јер превише се односи и на натпис из текста, који је белим словима поново исписан преко доњег дела фотографије.

Ти редови не само да су потврда уочене плиткости, већ задиру дубље и у неке етичке девијације, будући да је појам „болест“ у тој мери испрофанисан и дивергиран да реченица делује као преузета из некаквог уличног сленга: „Očito, za Amfilohija nema lijeka od njegove duhovne, duševne i umne bolesti, ali ima naša poruka svima koji boluju od ove duhovno-duševno-umne mitološke, zavjereničke, busijske i njegoševsko-genocidne bolesti koja glasi…“. Уз све граматичке „иновације“ у једној реченици „просута“ је толика количина мржње и страшћу заслепљене идеолошке бласфемије, која не да не приличи имаму већ ни једном човеку који је икада седео у школској клупи. 

Већ на нивоу наслова и насловне фотографије поставља се питање мотива аутора текста, који звучи као реакција на нешто што је личност из наслова рекла или учинила. Шта је заправо расрдило Мустафу Церића? Да ли је можда реч о скорашњим догађањима у Црној Гори, нека Митрополитова изјава за медије или шта друго?

Покушај алегоријског профилисања Церићеве „шејтанологије“ није вредан коментара. Истоветна је ствар са глотолошко-етимолошким егзибиционизмом и покушајем етаблирања тезе nomen est omen.

У излагању нашег аутора, који наступа са самоувереношћу иза које се наслућује свест о „смислености и рафинираности у излагању“, пажњу привлачи следећа реченица:  „Od svih koji nose ovo ime ima jedan Amfilohije na Balkanu, preciznije u Crnoj Gori, koji se odaziva na titulu mitropolit crnogorsko-primorski, koji sebe vidi kao naslednika svetog Petra Cetinjskog, koji se dopisuje s vladikom Danilom Ščepčevićem Njegošem, koji mu u svom zadnjem pismu iz pakla poručuje da kaže šta je značila „istraga poturica““.

Осим што изненађује имамова упућеност у садржаје „поште из пакла“, скоро запрепашћује чињеница како је плитко у даљем току ове „епистоле“ постало ниско и прилично просто.  То је нарочито уочљиво у синтагми: „..koji se odaziva na titulu…“. Поставља се логично питање да ли би се аутор осетио увређен када би неко поменуо његово „одазивање“? Уколико се нађе неко са толиком дозом примитивизма. Што се тиче тезе да Митрополит Амфилохије  „sebe vidi kao naslednika svetog Petra Cetinjskog“, није ствар у „виђењу“ као ни у „одазивању“, већ у историјском реалитету, што, отприлике изгледа овако:  „Митрополит Амфилохије, на основу принципа апостолског прејемства, на трону митрополита црногорско-приморских наследио је светог Петра I Петровића Његоша“ Осим што је у питању црквена традиција, реч је и о дипломатској конвенцији, која би једном верском поглавару требала да буде позната. Или се иза опскурних алузија крије нека огорченост због једног народа и једне цркве (?) који се „истражују“ као ретроградни одговор на „Његошеву истрагу потурица“. Морамо се сложити да историју треба познавати, али се не може живети у њој и остати нормалан. Церићевој метафоричности никад краја, а како се може сазнати из његовог излагања, имам верује да се нарочито разуме у болести „дијагностикујући“ једну од њих као  „njegoševićko-genocidnu bolest“.

Уважени хећим треба увек да има на уму да је Горски вијенац заправо драма у стиховима, а не сам живот; дакле, реч је о књижевном делу. У европској књижевности и култури ни историцизам као ни натурализам једног Емила Золе ипак нису могли да укину непрмостиви јаз између уметничке и историјске стварности. Истина, поменуто дело бави се одређеним историјским догађајима и околностима. Друга је истина да се кроз књижевност понекад преносе неке политичке поруке и идеје, али до мере и границе  које  онемогућавају дневно-политичку ангажованост, јер њихово прелажење уметност доводи у питање. Морамо се сложити да је Његош био велики књижевник, али код таквих је проблем у мањку адекватних читалаца. Прозивати Његоша за „истрагу потурица“ равно је оптуживању Хомера за опсаду Троје. Овај филозоф и песник написао је можда најдубље и најузвишеније редове на језику на ком покушава да пише и Мустафа Церић.

Горан М. Јанићијевић

Горан М. Јанићијевић (Зајечар, 1962), завршио је Факултет ликовних уметности у Београду 1987. године. Магистрирао је на Филозофском факултету у Београду, Одељење за историју уметности, ужа научна област Теорија уметности, 2012. године.

Видjети овдје опширније у PDF:

Filter 2019