Wed. Sep 23, 2020
ћирилица /латиница

Tрагични детаљи катастрофалних епидемија на Балкану: Зашто се казивало: “Не избива ко куга из Сарајева”

Извор: Глас Српске

Честе епидемије куге и колере и разних других морија харале су Европом у прошлости, сатирући много становништво, косећи и старо и младо. Ни са нашим крајевима није било другачије, напротив, било је периода кад је становништво буквално затирано, а многи крајеви запустјели, што од помора, што због бјежаније од “црне смрти”.

О томе свједоче и разни писани трагови, па тако Бенедикт Курипешић, члан њемачке царске делегације која је ишла у Цариград на поклоњење султану Сулејману II, пролазећи кроз Босну 1530. године, биљежи да је Босна слабо насељена земља. Он за то наводи три разлога, од којих је први и основни честа појава куге, а слично њему наводе и други путописци.

Од половине 15. до почетка 18. вијека забиљежено је 18 великих епидемија, од којих су неке трајале и по више година. Послије тог периода хронике помињу да је по Босни морила куга 1731. године, када је много свијета побјегло из вароши у мања мјеста и незаражене крајеве. Никола Лашванин је записао да је по већим мјестима умирало дневно и по 300 душа. Потом је наступио велики помор од 1761. до 1765. године, када је, по записима фрањевца Мије Батинића, помрло неколико стотина хиљада људи. Затим се ређају помори 1771, 1779, 1780, а посебно онај 1782 -1784, када поменути фрањевачки извор наводи да је “помрло 20.000 католика и око 100.000 душа других вјера”. За епидемију 1788. године нема података о жртвама, као ни за сљедећу која је харала 1792 -1798, али се зна да је због ове куге из Сарајева побјегла породица Симе Милутиновића Сарајлије, и то им је била већ друга бјежанија.

Наравно, највише је страдавало варошко становништво, због густе насељености и лоших хигијенских услова, али су знала потпуно опустјети и оближња села, гдје би се куга и друге заразе пренијеле кроз локалну трговину и друге контакте. Због тога није нимало случајно да је Сарајево као већи град било, по предању, најкужније мјесто и по том свом тужном својству било је надалеко познато. Када би неко негдје пречесто долазио па се ту дуго бавио, говорило се да “не избива ко куга из Сарајева”. Ова изрека доста дуго се одржала у народу, а сарајевску кугу помињале су и многе епске пјесме. Неки страни хроничари ову чињеницу приписују врло лошим хигијенским навикама сарајевског становништва.

И у 19. вијеку “црна смрт” је наставила своју страшну жетву, памте се велике епидемије 1813 – 1816, 1832, 1834, 1836 – 1837, 1843, 1849, 1856. и 1865 -1875. године.

Карантини у Србији

У сусједној Милошевој Србији у то вријеме ситуација је била доста повољнија јер је кнез врло рано почео примјењивати угарске и аустријске методе за сузбијање заразе. Када је хиљаду осамсто тридесетих у три наврата из Турске и Угарске унесена зараза куге и колере у Србију, она је већ тада имала седам карантина (контумаца) према Турској, изграђених по строгом аустријском узору. Чим би се куга појавила у сусједној Турској, као она 1836, кнез би извео војску на границу и прописао карантин на шест седмица, а свог поузданог сарадника Аврама Петронијевића постављао је да надзире границу. Ова куга је буквално покосила становништво Турске, али се Србија од ње успјешно одбранила, што је Кнежевини значајно подигло углед у тадашњој Европи. Било је и случајева кад би сарајевски и други трговци на својим караванским путевима набасали на кугу и тако страдавали. Забиљежено је да се једна група њих са 72 натоварена коња ћурчијске робе нашла пред самим Стамболом док је харала ова поменута куга. Међу њима бијаше и сарајевски трговац Трифко Георгија Мариновић, брат тадашњег министра у Београду Јове Мариновића Сарајлије. Он на том путу од заразе премину у Силиври, као и још неколико момака и трговаца. Преживјели су свједочили како су “хамали у Стамболу по цио дан проносили мртваце замотане у асуре и бацали их у море без попа и хоџе”.

Поменути Аврам Петронијевић је 1838. био депутат Србије у Цариграду, када га је лично султан ангажовао да и у самој Турској организује санитетску службу за сузбијање зараза. Петронијевић тад пише књазу како се Турци масовно противе овом послу и, осим султана и министра спољних послова, нико не вјерује у цјелисходност оваквих мјера. Мухамеданци су вјеровали да је то Алахова воља и да од тога нема одбране. Мула-Мустафа Башескија, поводом куге из 1763. када су неки бјежали из Сарајева, у свом “Љетопису” наводи једну пјесму, чији стихови у преводу гласе:

“…. само незналице почеше бјежати од куге из нашег града

док прави вјерници остадоше стрпљиво и  мирно на својим мјестима.

Уосталом, и понос свијета Мухамед је рекао:

Онај ко умре од куге, умро је смрћу шехида.” (мученика за вјеру)

Колера

Добро се памти и појава колере у Сарајеву 1866. која је харала и по многим другим мјестима Босне. Болест се најприје појавила међу сарајевским Јеврејима, који су је наводно донијели из Београда. Убрзо потом епидемија је захватила војнике у касарнама и имала страшан учинак. Умирало је 70% обољелих. Већ раније је поменуто да су становници вароши за појаве већих епидемија бјежали у сеоска незаражена мјеста и то су дуго чинили претежно хришћани, док су тек послије богатији муслимани на периферији почели градити своје љетниковце (конаке) у које би ишли ради теферича, али и бјежали док се каква зараза не стиша.

Као што је већ поменуто, због похара разних епидемија многи крајеви Босне често би опустјели и становништво спало такорећи на минимум. Тада би турске власти у опустошене крајеве, гдје је старо становништво помрло или избјегло због заразе, доводиле силом или уз обећање знатних повластица рају, претежно из планинских крајева средње и источне Босне, а посебно из Херцеговине. Тако су ове епидемије имале и знатног утицаја на миграције и мијешање становништва, па данас имамо крајеве Босне за које се зна да су масовно насељени досељеницима из Пиве, Дробњака, Бањана и других мјеста.

Јово и Савка

Током епидемија дешавали су се разни случајеви који су послије дуго с кољена на кољено препричавани међу грађанима Сарајева. Једна од таквих прича је и она да је у вароши (српски дио Башчаршије) 1856. живио млад, лијеп и честит трговац Јово Сударић који је ашиковао са Савком, милом кћерком кафеџије Миће Мађара (Мађаревића). Јово, млад, ватрен момак, горио је од жеље да пољуби Савку при ашиковању, али већина тадашњих дјевојака, па ни млада Мађаревићева, то нису нипошто допуштале. Једном, усред младалачког дерта, Јово у шали рече својој драгани да би волио умријети исти дан кад и Савкина мајка Алка, па кад их донесу на гробље, ваљда би се онда Савка смиловала да поред мајке и њега цјелива. Ускоро завлада већ поменута колера и чудни прст судбине одреди да истог дана, на истом гробљу, као жртве епидемије сахранише и Јову и несуђену му пуницу Алку. Не зна се да ли их је уцвијељена Савка тада цјеливала, али се зна да се послије неколико година срећно удала у Брчко.

Filter 2019