Sat. Sep 26, 2020
ћирилица /латиница

Горан Марић, алијас Малколм Мухарем: Истина о имену Републике Српске

Извор: Глас Српске/Д.Момић

Горан Марић, естрадни менаџер, продуцент, ловац на таленте и како сам за себе воли да каже – медијски манипулатор – и данас је много познатији под алијасом Малколм Мухарем.

Тај надимак и прави алтер его добио је у Сарајеву на почетку осамдесетих година прошлог вијека као један од идејних твораца популарног покрета “Њу примитивс” који је изњедрио низ популарних сарајевских рок група, али и умјетника разних калибара од којих је најпознатији и најпризнатији наш режисер Емир Кустурица.

Људи окупљени око покрета “Њу примитивс” аутори су и популарне “Топ листе надреалиста” која је обиљежила касне осамдесете и почетак деведесетих година прошлог вијека, а управо о том периоду у интервјуу за “Глас Српске” говори Марић који се радије одазива на умјетничко име Малколм, јер га је, како каже, тако звала и рођена мајка.

На почетку разговора Малколм разбија мит у вези с тим ко је дао име Републици Српској, јер се скоро три деценије у јавности провлачи теза да је управо он први дошао на идеју да најмлађа српска држава промијени првобитни назив Српска Република Босна и Херцеговина у – Република Српска. Он сам је прије четири године у београдском “Недељнику” открио да је у разговору са Соњом Караџић и Драгославом Боканом на Палама предложио да се СРБиХ преименује у Република Српска, што је Народна скупштина Републике Српске претворила у дјело на сједници одржаној 11. и 12. августа 1992. године.

– То у “Недељнику” је прецизно изложено, али су предимензионирали наслов и означили ме као аутора имена Републике Српске. То у суштини није нетачно, али то је био један неформални разговор у вријеме у којем је Босна и Херцеговина висила, јер је војска већ скинула БиХ из имена и звала се српска војска. То је била једна досјетка у ћаскању и потпуно неформалном разговору нас троје. У том тренутку је наишао тадашњи министар информисања Велибор Остојић, а Соња је тада била секретар у том министарству и Остојић је као лектор и човјек језика то врло брзо прихватио – каже Малколм.

ГЛАС: Академик Љубомир Зуковић, као и наш глумац Данило Лазовић, који су, нажалост, покојни, касније су тврдили да су они аутори имена Републике Српске?!

МАЛКОЛМ: То је мимо нас отишло у даљу процедуру и драго ми је што је врло брзо прихваћено. Разговарало се тада и у београдским круговима о томе, па је било приједлога да буде кнежевина, монархија и свашта нешто. Нисам никада инсистирао на томе да полажем ауторска права на то име, али у “Недељнику” су то мало предимензионирали. Да сам знао да ће испасти тако, не бих вјероватно ни дао тај интервју. У суштини, Соња је најзаслужнија за то заједно са Велибором Остојићем и, наравно, Радованом Караџићем, али како је некако остављен празан простор у вези с тим, касније су многи то својатали.

ГЛАС: Откуд алијас Малколм Мухарем и да ли се и данас одазивате на то?

МАРИЋ: Нисам никада успио да се ослободим тог алијаса. Сви смо ми у покрету “Њу примитивс” када смо узимали та имена мислили да је то привремено. И Неле Карајлић и Елвис Џи Куртовић и Сејо Сексон итд. Сви смо мислили да је то једна игра ријечи и нешто привремено што ће трајати годину дана и здраво. Али ствари су се окренуле потпуно другачије, па су и чланови најближе породице, попут моје мајке, почели да ме зову Малколм и то је остало до данас. У суштини, то је позитивно и направљено да се људи смију.

ГЛАС: Да ли данас у Сарајеву има ишта од покрета “Њу примитивс”?

МАРИЋ: Не пратим превише тамошњу сцену. Знам да је интересантан Сарајево филм фестивал и да на том фестивалу и за тих десетак дана његовог трајања у Сарајеву влада та нека атмосфера каква је владала прије рата. Не мислим да икада више може да се појави таква врста снаге и енергије у разним умјетничким правцима. На “Њу примитивс” је ослоњен и Кустурица и архитекта Амир Вук Зец и многи други. Тај покрет је оставио много дубљи траг него што смо ми покретачи очекивали.

ГЛАС: Шта је у суштини покрет “Њу примитивс”?

МАРИЋ: То је у својој суштини алтернативни пројекат. Када су почели да га својатају, да од њега праве државну идеологију и када су га отели од оснивача, све се то распало.

ГЛАС: Када сте посљедњи пут били у Сарајеву?

МАРИЋ: Био сам негдје прошле године. Имам фамилију у Источном Сарајеву, па дођем, одем на Пале да се видим са Соњом, али имам пријатеље и са друге стране барикаде.

ГЛАС: Ишли сте и нисте имали проблема?

МАРИЋ: Чујте, увијек сте у ризику. То је као кад људи оду на море у Хрватску, па кажу: “Нисмо имали никаквих проблема, нико нас није дирао”. Генерално, свугдје има тог набоја и доста људи није изашло из те ратне пропаганде и те мржње, али шта да се ради.

ГЛАС: Неле Карајлић је у фебруару 2015. године био у Сарајеву и морао је да извлачи живу главу. Како то коментаришете?

МАРИЋ: Неле је с једне стране баксуз, а с друге оно што се каже: “Роди ме мајко срећна, па ме у ђубре баци”. Све то што се десило касније му је помогло да прода своју књигу “Фајронт у Сарајеву”. Таман је била стала продаја, а послије тога је, чини ми се, изгурао на 100.000 продатих књига.

ГЛАС: Ви сте Сарајево напустили послије 6. априла 1992. године, а тај датум се узима као званични почетак рата. Шта је конкретно превагнуло да донесете одлуку и напустите град у којем сте оставили значајан печат?

МАРИЋ: Био сам упућен у сва дешавања што се тиче политике. Имао сам клуб “Сарајевска грађанска лига” или СГЛ у којем су се одржавали округли столови и власти и опозиције и у који су сви долазили, од Словеније до Македоније, као и сви ови наши тадашњи функционери из СДА, СДС-а, ХДЗ-а. Био сам пар пута упозорен од пријатеља да сам у опасности и склонио сам се код фамилије у Илијаш, касније у Београд и ево годинама сам већ у Новом Саду.

ГЛАС: Да ли се сматрате одговорним за то што су Срби изгубили медијски рат током деведесетих година?

МАРИЋ: “Губитак медијског рата” је једна флоскула. Наши прави противници били су они што се зову “заинтересована западна страна”, тако да смо се ми супер носили какав је био однос снага. Ми смо се нашли на удару у вријеме када се Си-Ен-Ен први пута дигао на тај неки глобални ниво у којем истина не представља апсолутно ништа. Бокан, Соња и ја смо направили једну невладину организацију под називом Српска информативна агенција или скраћено СИА и покушали смо колико-толико да допринесемо позитивнијој, односно правој слици ствари. У суштини, највећи дио медијског рата био је у Београду, гдје смо имали највеће противнике.

ГЛАС: Ко су били ти противници?

МАРИЋ: Они који су касније понијели назив “друга Србија”. Они су, у ствари, и били највећи проблем и зато смо и прешли у Београд са намјером да нешто направимо.

ГЛАС: Били сте менаџер “Плавог оркестра” чији је албум “Солдатски бал” био најпродаванији дебитантски албум у СФРЈ. Како?

МАРИЋ: Лако. Захваљујући медијским манипулацијама. Направили смо добре процјене о томе како се прави један високотиражни пројекат, јер нам је управо то био циљ – да се прода што више албума и пробију неке дотадашње границе. Ослонили смо се на разне идеологије, види се да је мало партизански, мало смо узели од “Битлса”, а у суштини је била Југославија. У ствари, то је био и својеврстан жал за Југославијом, јер је већ полако постајало јасно да се та идеја гаси. Оно што је јако значајно и без чега сигурно не би било тог успјеха је што је то био заиста добар албум. Када га сада преслушате, он практично звучи као “best off” неке групе, јер су све пјесме хитови. На свим сљедећим албумима број хитова се смањивао на четири, три, два…

ГЛАС: С ким се најчешће дружите из тог периода?

МАРИЋ: Из тог периода? Имам овдје једног пријатеља који је био техничко лице у томе што смо радили, а што се тиче Сарајева и људи из тог периода, нисам више ни са ким у контакту. Нема то везе ни са чим другим, осим што више једноставно немамо заједничке афинитете, јер сам ја давно изашао из те приче и бавим се нечим другим.

ГЛАС: Чиме?

МАРИЋ: Радим један фестивал посвећен Николи Тесли – “Тесла глобал форум”. То је манифестација која се одржава у Новом Саду и на Фрушкој гори. То буде један камп на којем се окупи од 120 до 150 студената са Косова, из Републике Српске, цијеле Србије, као и наши студенти са престижних универзитета из иностранства. Ту се дешавају предавања, филмске пројекције, колоније, изложбе, а у ствари се ствара једна мрежа с циљем да се ти млади људи упознају са ликом и дјелом нашег великана и да сазнају у којим условима је он стварао и шта је створио. У суштини, неки основни циљ је да та дјеца направе међусобне контакте.

ГЛАС: Често боравите у манастиру Шишатовац на Фрушкој гори?

МАРИЋ: Без обзира на то у каквом смо друштву рођени и одрасли, човјек је годинама све ближи вјери. Ми смо преко родитеља имали славе и држали се неких обичаја, али нисмо било толико близу вјери. Мени данас вјера много значи.

Жал за младошћу

ГЛАС: Неле Карајлић је једном приликом на питање да ли жали за Југославијом одговорио: “Ја сам у Југославији имао 20 година и никад ми није било љепше”. Шта кажете на тај одговор?

МАРИЋ: То је управо тако и то, у ствари, руши ону причу “како је некад било лијепо”. Да си у затвору провео период од своје двадесете до тридесете године, било би ти лијепо. То је жал за младошћу, а не за неком другом државом или системом.

Манипулације

ГЛАС: Шта је највећа медијска манипулација из ратног периода или која медијска манипулација се одржала до данас?

МАРИЋ: Највећа је свакако Сребреница. Наравно, није једина, али помало заборављено је и оно у улици Васе Мискина и Маркале и тузланска капија, а остала им је Сребреница као некакав њихов угаони камен на којем темеље неки свој идентитет и државност коју, у ствари, немају.

Filter 2019