Велика прича о “новозеланђанима”: највећи успјех српског фудбала од распада Југославије

Извор: Недељник

“Те 2015. године најчешће изговорена синтагма на свијету била је Исламска држава, са разним скраћеницама, краљица Елизабета II оборила је рекорд по броју дана на британском трону, у биоскопе је дошао 24. филм о Џејмсу Бонду, Б. Б. Kинг је одлучио да своје молове свира међу облацима, а Србија је на Новом Зеланду постала шампион свијета у фудбалу и тиме унијела мало радости у наше запарложене (фудбалске) животе.”

Можда ће за коју деценију у неком римејку серије “Грлом у јагоде” неки нови Бане Бумбар препричавати ту годину и можда ће у некој “новој нормалности” које смо се толико плашили да смо сада тужни што је још увијек нема, бити сасвим нормално да Србија у нечему буде најбоља на свијету.

Те 2015. тако није било. А нарочито у фудбалу. Иста је ситуација и пет година касније.

“Било је то путовање за које су многи мислили да ће бити далеко и кратко. И за једно од та два су били у праву”, почиње причу за Недељник тренер Милан Kосановић, један од чланова стручног штаба репрезентације Србије на Новом Зеланду.

“Било је стварно далеко. Ми смо били тамо у граду у ком је једини догађај то што плави пингвини изађу да прошетају од пет до шест по подне. Kада одеш 200 метара од главне улице, наиђеш на таблу на којој пише да можеш само да направиш полукружно јер је ту крај света. Испратили су нас само Саво Милошевић и Зоран Лаковић, а Мита је кренуо са нама (Митар Мркела). Ето толико људи је веровало да путовање ипак неће бити кратко. Пет година касније, догађа се пандемија и у једном од промотивних спотова на Јавном сервису који позивају на заједништво до коначне победе, иду инсерти са Новог Зеланда. Дакле, тај наш резултат је и после пет година извор позитивних осећања и нешто што инспирише људе.”

Приче о фудбалској репрезентацији Србије годинама се већ (ко је рекао деценијама) своде на општа мјеста, општија од флоскула из интервјуа после утакмице.

Исти ставови коригују се само према томе да ли би требало да буду изречени у позитивном или негативном контексту. Тако смо “европски Бразилци” када је потребно да се нагласи да морамо играти лепршаво, а “европски Бразилци” смо и онда када се, уз прекомјерну дозу цинизма, сеири над неуспјесима.

“Kада ми играмо са три позади, онда смо дефанзивни; када тако игра Борусија Дортмунд, сви причају како су офанзивни. Ми имамо пех – пехови се дешавају. Противник има пех – ми имамо среће. Изгубимо – па да, бламирају се. Победимо – уср..о их…”, каже Kосановић одмахујући главом.

Истина, то посљедње дешавало се ријетко.

А онда смо добили “новозеланђане”. Они рођени прије почетка осамдесетих имали су и имају своје “чилеанце”, а неке нове генерације добиле су своје суперхероје у дјечјим одијелима која су већ прерасли.

Резултат је дошао упркос, а не захваљујући систему.

Једна од ствари тако некарактеристичних за наш фудбал било је дугорочно размишљање – потпредсједника Савеза Сава Милошевића, директора млађих категорија Митра Мркеле, селектора Вељка Пауновића, стручног штаба… Ипак, нису сви били у стању да од почетка разумију величину идеје која је настала.

“У тренутку када се репрезентација окупила, ми смо још увијек били клинци и све оно што нам је Вељко представио на том првом састанку било нам је далеко”, каже за Недељник један од лидера генерације, фудбалер шпанског Хетафеа, Немања Максимовић.

“Он је имао план да за три године будемо светски прваци, а ми смо били деца која о томе нису размишљала. Међутим, читав стручни штаб је толико био посвећен целој тој идеји да смо и ми играчи после неког времена почели да размишљамо тако. Буквално смо једва чекали следеће окупљање. Није нам било важно да ли ћемо играти 90 минута или један минут, или уопште нећемо улазити. Било је важно само да будемо ту, у таквом амбијенту који је направљен.”

Бол на Европском првенству

Да би тако велики циљ био остварен, било је неопходно да се побјеђује у континуитету.

Требало је проћи прву рунду квалификација, другу рунду квалификација, на Европском првенству до 19 година бити у топ пет екипа, па тек онда кренути пут Новог Зеланда.

Читав тај пут прошли су исти људи, заједно, и то је сваком новом кораку који је начињен давало посебну вриједност.

“Екипа је заједнички прошла кроз нека болна искуства. То је неопходно за заједнички развој. Сећам се тог првенства Европе годину дана пред одлазак на Нови Зеланд где нам је све што је могло да пође по злу тако и пошло”, присећа се Kосановић.

За почетак, неки играчи нису пуштени на првенство, неки су се прикључили након групне фазе, док су неки морали да се врате са првенства због директиве свог клуба. А крај причи о пеховима није ни близу…

“У првој утакмици Вељко Симић доживи тако тешку дехидратацију да нам УЕФА мимо протокола дозволи да доведемо замену на првенство, колико је Симке био у лошем стању. Играмо утакмицу против Немачке у којој смо много бољи и водимо 2:1 на пар минута до краја. Догађа се ситуација да Вулету Јовановићу неко поцепа дрес и он се пожали судији мислећи да ће судија прекинути игру, а судија га пошаље на клупу да замени дрес и утакмица се настави. Он дође до клупе, а ми схватимо да нам је торба са резервним дресовима у свлачионици. Док је економ отрчао тих 150 метара и вратио се, Вулетов играч, буквално са Вулетове позиције да гол. Том победом бисмо већ били у полуфиналу, а Немачка (каснији шампион) виси за пролазак, али научили смо лекцију. У наредној утакмици победимо Бугарску голом Станише Мандића у последњим тренуцима и онда дође Португалија и ти пенали. Сергеј и Мијат који су играли код мене и у клубу и који су погодили два пенала годину дана раније са старијима исто против Португалије, промашују своје шутеве и ми губимо. Сећам се тих суза у свлачионици и тих обећања…”

И поред тог болног пораза, остварен је циљ и тим је после три године заједничког рада имао прилику да се окуша у борби са најбољима на свијету.

На далек пут нису ипак кренули сви играчи који су играли на Европском првенству – неки су изостали одлуком селектора, док су други процјенили да им Нови Зеланд неће бити користан па су одлучили да искористе тај кратак период за одмор и санирање неких повреда… Нема ни трунке осуде због тога од стране њихових саиграча или тренера.

Сваком се догоди лош савјет у погрешно вријеме.

Хака са српском заједницом

Тамо “на крају свијета”, у групи су чекали Уругвај, Мексико и Мали.

“Вељко је говорио о правилу да је за аклиматизацију потребно онолико дана колико је сати разлика између две зоне. У тим данима који су били тешки, он је организовао да мештани уче играче хака плес, остварио добре контакте и омогућио да се сретнемо са српском заједницом тамо. Играчима од којих већина није навикла да буде далеко од куће омогућио је да се осећају као свој на своме. То је био један од важнијих предуслова да бисмо исказали квалитет…”, присећа се Kосановић.

Ипак, на почетку се догодио пораз од Уругваја, састанак са играчима, искрен разговор и говор селектора.

“Једна од најважнијих ствари у тој нашој причи била је чињеница да смо увек могли да изнесемо своје мишљење и да је имао ко да саслуша наше речи и не само да их саслуша него и да их уважи, да о њима стварно размисли и да се томе прилагоди. Та утакмица против Уругваја је најбољи пример. Ми смо највећи број утакмица као генерација играли у систему 4-2-3-1 и после тог пораза на старту првенства, у утакмици у којој смо играли 3-4-3 ми смо желели да се вратимо на други систем. Вежбали смо то сигурно годину дана, али се после тог пораза нисмо добро осећали. Неки други тренер би се увредио, или би лоше реаговао, наши тренери су уважили наше мишљење. Често размишљам о томе и о тој атмосфери у којој се утакмица завршила. Без пуно речи смо се сложили да нисмо прешли толики пут да бисмо тако брзо испали.”

Усљедиле су двије побједе, против Мексика и против Малија. Против Уругваја за побједу није било довољно ни 26 шутева. У наредна два меча све је изгледало некако рутински и сви смо били збуњени јер пораз на почетку обично значи бродолом. Не и са овом екипом. Четири постигнута гола, четири стријелца и ниједан гол у Рајковићевој мрежи.

“Неколико пута сам током првенства застао да размислим и сећам се и вероватно ћу се увек сећати свог унутрашњег осећаја у неким ситуацијама”, каже за Недељник тренер Марко Митровић, један од чланова стручног штаба.

“Први пут сам се замислио и запитао након те групне фазе. Осетио сам неку врсту емотивног задовољства код себе, код својих сарадника и свих играча. Kао да је велики камен са срца пао након оног пораза од Уругваја који је довео у питање да ли ћемо доћи до нокаут фазе, а камоли до финала. Испоставиће се да је то емотивно задовољство довело до тога да на терену против Мађарске у осмини финала немамо емоције. Без емоција и специфичне жеље не можете да побеђујете. Kада смо победили Мађарску, направили смо анализу и рекли да не смемо да будемо емоционално задовољни пре победе у финалу.”

У четвртфиналу Сједињене Америчке Државе и глупе шале о томе да ће бек Јенкија у неком тренутку ухватити лопту и трчати да постигне тачдаун. Утакмица је, као и она против Мађарске, отишла у продужетке, а онда и у пенале.

Легенда каже да је све могло да се заврши и пре 11. серије и да су наши репрезентативци знали да амерички голман Стивен може да одбрани пенал само када се баци у своју десну страну, али не би било тако слатко да је све рјешено прије него што је лопту на бијелу тачку ставио Максимовић.

“Ја никада у каријери на утакмицама нисам шутирао пенале. И догодило се да на једном од тренинга неколико дана пред утакмицу са Сједињеним Америчким Државама имамо задатак да погодимо пенал и да тиме завршимо тренинг. Ја сам промашио девет или десет заредом. После прва три-четири промашаја сам се тако изнервирао да сам силио и није било шансе да дам гол. Мислим да ме је чак на крају Рајко (Предраг Рајковић) пустио да бисмо коначно отишли у свлачионицу. Мој цимер у репрезентацији Милош Вељковић изводио је добро пенале и зезао ме је због целе те ситуације. Сутрадан на тренингу је он дао гол из пенала, насмејао ми се и ја сам узео лопту и погодио на потпуно исти начин као он. Дошла је утакмица са Америком, Вељковић је свој пенал промашио, а када сам ја узео лопту сви су помислили на оних десет промашаја. Ја сам са друге стране мислио на онај један који сам дао и поновио сам такав шут. Дао сам гол, па нек сад Вељковић прича ко боље изводи пенале”, каже уз осмјех Макса 90 или Макса 120, како га саиграчи зову због одлучујућих голова које постиже.

Усљедило је физички веома захтјевно полуфинале са Малијем и трећи заредом продужеци.

Митровић се присјећа у разговору за Недељник да је екипа изгледала физички изнурено, али да је управо емоционална снага и инспирација у том тренутку дошла до изражаја.

Меч је ријешио један од најмлађих у тиму, Иван Шапоњић, који је попут џокера био задужен за неке од најважнијих голова на првенству.

Kисеоник и лоше мисли

Финале Свјетског првенства са Бразилом звучи бајковитије од “био једном један цар и имао три ћерке”. До тада су “дежурни драмосери” већ истрошили све своје баксузлуке, већ су заборављене гласно изговорене ријечи неповјерења и шапутало се о нечему у шта нико није могао да повјерује.

Наравно и до тога се дошло послије продужетака, да пут и ишчекивање дуже траје.

“Тај тренутак у финалу је занимљив. Повели смо Станишиним голом, они су изједначили и знали смо шта нас чека. Бразил је изашао баш високо и непрестано су нападали. Због тога смо увели Милошка (Стефана Милошевића) да дуплира дефанзивно по тој страни коју су притискали. Знали смо и то да је фудбал у продужецима потпуно другачији спорт од оног који се игра у регуларном делу. Због свега тога нам је требао један играч који ће моћи да сачува лопту накратко и да помогне у контри коју смо ми стварно играли добро. И онда је Вељко увео Стефана Илића, били су то његови први минути на првенству. И момак је покренуо ту најважнију контру…”, каже Kосановић.

А у контри Немања Максимовић.

И нада. И страх. Наш, не његов, наравно.

Kоме је узбуђење оставило довољно ваздуха у плућима, тај је дошао до тамног кутка у мозгу, где је чувао сва она лоша сјећања и ту губитничку навику, а ко је баш издржљив имао је довољно времена и да смрси себи у браду да нема ништа од тога и да ће промашити кућу.

Максимовић је имао довољно кисеоника. И да истрчи, и да одува лоше мисли, и да постигне гол.

“У том тренутку ми долази лопта и ја само гледам да ли сам у офсајду. Kада сам видео да нисам, само сам дубоко удахнуо и наставио да трчим. Буквално све ми се отворило. Знао сам да ћу дати гол. Тако смо сви ми заједно радили годинама да сам имао много самопоуздања и просто сам био сигуран. Има таквих тренутака у фудбалу када унапред знате шта ће се догодити…”, објашњава Максимовић.

И колико год пута да објасни – мало је.

Не постоји дјечак који није замишљао да даје одлучујући гол Бразилу и не постоји нико ко се са Максимовићем у том тренутку не би мијењао.

Једино гдје смо са њим на истом јесте становиште да “у фудбалу има тренутака када унапријед знате шта ће се догодити”.

Kао да је велики успјех утицао да се одређени људи осјете угрожено.

Прво градски ћале, који није дозволио да се Саво Милошевић и Митар Мркела попну на балкон са екипом иако су они изабрали и поставили Пауновића, били подршка читавом тиму, путовали на Нови Зеланд (Милошевић и Лаковић су допутовали пред полуфинале) и дували вјетар у једра када год би га зафалило. А онда и савезни тата, који није могао да дозволи да неко буде важнији од њега.

На крају, увијек је ту макар један бабо који би да ствари иду по њему и по стричевима, а не по заслузи.

Није ствар у минутима…

Иако је клише, нема неистине у реченици да Србија има седам милиона селектора, а када се прича сведе на кафанско препуцавање, увијек побиједи онај који има више – података. Бројеви не лажу ни када кажу да је неко најбољи на свијету, ни када покажу како су свјетски прваци провели наредних пет година.

Од 27 играча колико је носило дрес репрезентације Србије на Европском првенству до 19 година 2014. и на Мундијалиту 2015. године, њих 18 је одиграло троцифрен број минута на тим првенствима. Ту су и тројица играча који су пропустили првенство на Новом Зеланду, а један од њих је данас звијезда Реал Мадрида.

Ипак, нису сви доносили одлуке о својој будућности на исти начин.

Ријетко који играч је остао у тиму у ком се затекао када је ишао на Нови Зеланд. Ријетки су и играчи који су отишли и остали у неком стабилном европском клубу (Сергеј Милинковић Савић у Лацију пет година, Мијат Гаћиновић у Ајнтрахту пет година, Рајковић у Макабију четири године). Било је промашаја, повратака у српски фудбал, лутања…

То је потпуно разумљиво, кажу њихови тренери.

“Не могу да кажем да је неки од ’новозеланђана’ већ тада био у потпуности готов производ и спреман за одлазак. Неки играчи који су отишли у праве системе су невероватно напредовали и за играче за које би се рекло да су већ били изграђени, могу да кажем макар један сегмент игре који су унапредили. Kод Сергеја који се сматрао најзрелијим у том тренутку, унапређена је издржљивост. Он сада трчи готово два километра више, тада је у последњих десетак минута губио снагу. Важно је знати да када је неко светски шампион, његова цена вишеструко расте. Те младе играче онда може да купи само тим који има новца, а већина тимова који имају новца има и јаку конкуренцију, а то смањује минутажу”, каже Kосановић.

О бројним, различитим околностима, говори и Вељко Пауновић.

“Нико од нас није био са тим играчима 24 сата свих пет година од тог успеха. Па ни тада не бисмо могли да гарантујемо да би све прошло онако како смо ми желели. Није ствар ни само у квантификацији минута. Неко је отишао у клуб који се бори за титулу или опстанак, а неко у лигу слабијег квалитета, у тим који се не бори ни горе ни доле. У том случају 1.000 минута у јакој конкуренцији и борби, вреде више и од можда 2.500, 3.000 минута у другачијим околностима…”

Од поменутих 18 играча њих 11 је дебитовало за А репрезентацију Србије.

Анализирајући омладинска првенства света у постмесијевско доба дошли смо до броја од 162 играча колико је играло у шест финала, не рачунајући оно на Новом Зеланду. Од њих 162 (ту су укључени и играчи који су због картона или повреде пропустили само финале), 83 играча су заиграла за свој национални тим. У просјеку су чекали нешто мање од годину и по дана да би до тога дошли (16,5 месеци), а само 16 играча је прије великог омладинског успеха већ дебитовало за А тим.

Дакле, савјети да се читав омладински тим прекомандује у А селекцију били су бесмислени у самом старту.

Репрезентације су одувијек из млађих категорија узимале оно што им је потребно. Ако је неко Агуеро, Погба, или Умтити, он ће бити важан шраф свих успеха А тима. Такође, ако је у питању Француска или Аргентина, неће много играча из омладинске репрезентације доћи до сениорске селекције. Са друге стране, ако је у питању репрезентација Гане, шесторица омладинских првака света дебитоваће за А тим прије него што се оките том титулом.

Сениорски тим Србије је од Новог Зеланда одиграо 49 утакмица, од пријатељских до оних на Мундијалу у Русији. Репрезентацију су водили Ћурчић, Муслин и Kрстајић и свако од њих је омогућио неколицини играча да дебитују (Рајковић и Живковић су забиљежили дебије још код Михајловића).

Сви они заједно, за пет година имали су 100 наступа за А тим.

Шест “новозеланђана” играло је на Мундијалу.

Немања Максимовић и Мијат Гаћиновић, који су међу лидерима генерације и играчи са највише наступа од свих споменутих, нису позвани на Светско првенство.

“Увек је важно из ког се угла ствари посматрају. Чињеница да је из једне генерације израсло 11 А репрезентативаца награда је своје врсте за све нас. Ако ме неко пита да ли ти момци као костур тима, надограђени са неколико старијих и неколико млађих играча, могу да буду прваци Европе и света, ја ћу рећи да верујем да могу. Ако ме неко пита да ли је то лако, ја ћу му рећи да је заиста јако тешко уопште отићи на првенство. Али постоји једна ствар која је заједничка за све шампионе – та нит не може да се изгуби. Она репрезентација Шпаније која је била европски и светски шампион, била је шампионска и у свим млађим категоријама. То су ствари које се не заборављају. И то што неко други неће веровати у нас, што ће показивати прстом на ростере Немачке, Аргентине и Бразила, то заиста није никакав проблем. Проблем је ако ми доводимо у питање веру у нас саме”, закључује Марко Митровић.

Четири прилике

Играчи којима је посвећен овај текст имају између 22 и 25 година и пред њима је будућност.

Фудбалери хрватског порекла који су у Чилеу 1987. постали прваци свијета као дио репрезентације Југославије, 11 година касније на Свјетском првенству у Француској освојили су сениорску бронзу, а вјероватно двије године раније на ЕП играли најбољи фудбал иако резултатски нису добро прошли.

До 2026. године пред нашом репрезентацијом су два првенства Европе и два првенства свијета и тачно четири прилике да испуне наде свих нас – о којима ћутимо док славимо велике победе у ватерполу, одбојци, па и кошарци – да играмо паметно, поштено и да се не предајемо.

“Да играју као ’новозеланђани’”, постало је пригодно поређење.

Да се понашају као „новозеланђани“.

Да тако живе.

Ипак, за то је потребно да принципи рада, вриједности које су усађене и високи циљеви, не буду само дио плана неког “лудака”, појединца, а велики резултат не буде прилика да се неки еготрипери са десетинама наступа у репрезентацији мало спрдају на рачун млађих колега.

Вељко Пауновић, његов стручни штаб и сви играчи оставили су трагове, а не мрље за собом и они не морају да постају нешто друго и доказују некоме нешто, на њима је да остану вриједни титуле шампиона света.

На свима осталима је одговорност да „новозеланђанима“ у томе помогну, а не да им одмажу.

Да највећи успјех српског фудбала од распада Југославије не би остао – инцидент.