БРАНКО ПЈЕВИЋ: До изражаја дошли свијест и знање

Извор: СРНА

Етнолог и антрополог Бранко Пјевић из Источног Сарајева рекао је Срни да би примарни циљ након епидемије вируса корона требало да буде јачање друштва у цјелини, али и сопствене стручности појединаца.

Пјевић је рекао да је у тренутној епидемиолошкој ситуацији до изражаја дошла свијест и знање, и појединца и колектива, те стручност појединих служби, друштвено-политичког система и органа управљања у ванредним околностима.

“Ништа нећемо постићи ако будемо чекали да нам неки странци плате и кажу како треба да се односимо према сопственом простору, економском систему, природном и културном насљеђу, животној средини, па самим тим и у вријеме епидемије која је задесила цијели свијет”, сматра Пјевић.

Он је позвао становнике Српске да допринесу борби против вируса корона тако што ће се придржавати упутстава стручних лица.

“Дајмо несебичан допринос представницима стручних служби, власти, кризним штабовима, здравственим радницима и другима на првој линији у вријеме епидемије, ради нас. То нам је дужност, морална, правна, људска, српско-православна, сви смо једнако одговорни. Помозимо једни другима, послушајмо савјете и упутства, те поштујмо мјере предострожности”, поручио је Пјевић.

ЕПИДЕМИЈЕ У ПРОШЛОСТИ

Пјевић је рекао да су у прошлости највећи данак у људским жртвама узимале управо епидемије, 1690, 1731, 1741, 1782, 1814, 1816. године, заведене у старим архивама под називима, куга, колера, лепра, огањ, асталук, оспице, дјечији кашаљ, заушке, вариола, сифилис, туберкулоза, шуга, тифус и друге акутне заразне болести након Другог свјетског рата.

Он појашњава да је борба за голи опстанак у прошлости током различитих кризних времена тјерала народ да се раздваја, склања и скрива што даље од главних путева, градова и већих насеља, залази дубоко у шуму, у планинска готово беспућа, љути крш и безводне крајеве, само што даље једни од других.

“Већина српских села бројала су у периоду 19. вијека око десетак кућа до педесет, већином разбацаних и доста удаљених једни од других. Мањи засеоци састојали су се и од само једне куће, али са вишечланом породичном задругом”, наводи Пјевић.

Пјевић сматра да је борба за одбрану геополитичког простора, самоодбрана властитих интереса негативно утицала на народ, јер су се, какао је рекао, духовно и културно људи изгубили.

“Таква опасност, нажалост, и даље је присутна, јер живимо у свијету најсавременије брзе комуникације. Наша све више урбанизована и потрошачка свијест одвела нас је неконтролисано у погрешном правцу. Жеља савременог човјека је, по сваку цијену, домоћи се града, покренута још у доба СФРЈ. И даље важи она стара село хвали, а у град се свали“, каже Пјевић.

Према његовим ријечима, временом се дошло до девастације земљишта, а најчешћи узрочници су површински копови, депоније, отпадне воде, акумулације тешких метала, пестициди, урбана и рурална насеља, аеродроми, ерозије, клизишта и слично.

“Масовно пропадања шума, у новијој историји представља једну од највећих еколошких катастрофа, најчешћи узрок томе су киселе кише и неконтролисано искориштавање, уништавање и загађење које потиче управо од човјека. Човјек је велики загађивач усљед техничког и технолошког развоја и демографске експанзије, што сигурно изазива и многе катастрофе, па и болести које пријете опстанку”, закључио је Пјевић.