Sun. Oct 25, 2020
ћирилица /латиница

Није важно да ли је то био слијепи миш или нека друга дивља животиња… Зашто пандемије све брже смјењују једна другу?

Извор: Соња Шах, Монд Дипломатик; прев. Александар Стојановић

Да ли је то био неки панголин? Слијепи миш? Или чак, можда, змија, као што се то могло чути, прије него што је демантовано? Kо ће први инкриминисати дивљу животињу као узрочника овог корона вируса, званично названог Ковид-19, у чију је замку ухваћено више стотина милиона људи смјештених у карантин или одсјечено иза санитарних кордона у Kини и другим земљама? Иако је од кључног значаја да расвијетлимо ову мистерију, такве спекулације нас спречавају да видимо да све већа рањивост коју испољавамо пред пандемијама има дубљи узрок: убрзано уништавање станишта.

Од 1940. године, стотине патогених микроба се појавило у предјелима у којима, неки до тада нису виђени. То је случај са вирусом хумане имунодефицијенције (ХИВ), еболе у Западној Африци, али и са вирусом зика на америчком континенту. Већина њих (60%) животињског је порекла. Неки потичу од домаћих животиња или животиња из узгоја, али већина (више од двије трећине) потиче од дивљих животиња.

А ове посљедње немају никакве везе са тим. Упркос чланцима који, поткрепљени фотографијама, указују на дивље животиње као на извор разорних епидемија, погрешно је вјеровати да су те животиње нарочито заражене смртоносним патогенима спремним да нас заразе. У стварности, највећи део њихових микроба живи у њима, а да им нимало не штети. Проблем је у нечем другом: снажним крчењем шума, урбанизацијом и индустријализацијом, ми смо тим микробима обезбиједили начине на које могу да дођу до људског тијела и да се адаптирају.

Уништавање станишта пријети да доведе до изумирања многих врста, међу којима су и љековите биљке и животиње на којима је наша фармакологија одувијек почивала. А онима које преживе преостаје само да се збију на смањеним дијеловима станишта која су им преостала након упада људи. Посљедица тога је повећана вјероватноћа да ће доћи до блиских и поновљених контаката са људима, који омогућују микробима да пређу у наше тијело, гдје, из бенигних врста постају смртоносни патогени чиниоци.


Ебола је добар примјер за то. Једна студија из 2017. утврдила је да су епидемије вируса, чији је извор локализован код различитих врста слијепих мишева, учесталије у подручјима западне и централне Африке која су недавно претрпјела крчење шума. Kада сјечемо њихове шуме, ми тјерамо слијепе мишеве да слијећу на дрвеће у нашим баштама и на фармама. Лако је замислити шта се дешава након тога: када човјек загризе воћку прекривену пљувачком слијепог миша, или покушавајући да улови и убије тог непожељног посјетиоца, излаже се микробима који су нашли склониште у његовом тијелу. На тај начин многи вируси које у себи носе слијепи мишеви, али који су код њих безопасни, успијевају да продру у људску популацију ‒ навешћемо, на примјер, еболу, али и нипу (нарочито у Малезији или Бангладешу) или марбург (посебно у Источној Африци). Та појава се назива ,,прелазак баријере врстаˮ. Ако се иоле чешће дешава, то може да омогући животињским микробима да се прилагоде на наша тијела и еволуирају до тачке када постају патогени.

Исто важи и за болести које преносе комарци, пошто је установљена веза између појаве епидемија и крчења шума само што се ту мање ради о губитку станишта а више о њиховој трансформацији. Са дрвећем нестаје и слој мртвог лишћа и корења. Вода и седименти се лакше излијевају по том голом земљишту које је сада обасјано сунцем и стварају локве погодне за размножавање комараца који преносе маларију. Према једном истраживању спроведеном у дванаест земаља, врсте комараца који преносе људске патогене двоструко су бројније у областима у којима су искрчене шуме него у онима у којима су шуме остале недирнуте.

Опасности од индустријске пољопривреде

Уништавање станишта такође дјелује на промјену броја различитих врста, што може повећати ризик од ширења патогена. Ево једног примјера: вирус Западног Нила, који преносе птице селице. У Сјеверној Америци, популација птица је опала за више од 25% у посљедњих педесет година услијед губитка станишта и других уништавања. Али нису све врсте погођене на исти начин. Птице које се називају специјалистима (станишне), као што су дјетлићи и барске коке, биле су више погођене од генералиста као што су црвендаћи и гавранови. Док су прве слаби преносиоци вируса Западног Нила, друге су одлични. Отуда снажно присуство вируса међу домаћим птицама у тој регији, и све већа вјероватноћа да се види комарац како уједа заражену птицу, а затим и човјека.

О истој појави се ради и када је ријеч о болестима које преносе крпељи. Нагризајући мало-помало шуме сјевероистока Америке, урбани развој растјерује животиње попут опосума, које доприносе регулисању популације крпеља, и истовремено омогућава да цвјетају врсте које су у томе много мање успјешне, као што су мишеви са бијелим ногама и јелени. Резултат тога је да се болести које преносе крпељи много лакше шире. Међу њима је и лајмска болест, која се први пут појавила у Сједињеним Државама 1975. Током протеклих двадесет година идентификовано је седам нових крвних патогена које преносе крпељи.

Ризици појаве болести не повећавају се само губитком станишта већ и начином на који су она замијењена. Да би задовољио свој месождерски апетит, човјек је посјекао подручје величине афричког континента како би хранио и гајио животиње намијењене за клање. Неке од њих каналима илегалне трговине продају се на влажним пијацама (wet markets, пијацама на којима се продаје сирово месо животиња). Тамо се животиње чији се путеви у природи вјероватно никада не би укрстили налазе једне поред других смјештене у кавезима, а микроби могу да на лак начин прелазе с једних на друге. Овакав развој догађаја, који је још у периоду 2002‒2003. произвео корона вирус одговоран за епидемију тешког акутног респираторног синдрома (САРС), можда стоји у основи непознатог корона вируса који нас данас напада.


Али много су бројније животиње које се развијају унутар нашег система индустријског узгоја. Стотине хиљада животиња нагураних једна на другу док чекају да их одведу на кланицу: то су идеални услови да се микроби претворе у смртоносне патогене. На примјер, вируси птичјег грипа, чији су домаћин водене птице, праве пустош на фармама препуним пилића који се држе у затвореном простору, гдје мутирају и постају вирулентнији ‒ што представља процес који је толико предвидљив да се може репродуковати у лабораторији. Једна од њихових врста, Х5Н1, може се пренијети на људе и убија више од једне половине оних који су заражени. У Сјеверној Америци је 2014. морало бити убијено на десетине милиона перади да би се зауставило ширење једне друге врсте.

Брда измета који производи наша стока пружају микробима животињског поријекла и друге прилике да заразе становништво. Пошто отпада има неупоредиво више него што га у облику ђубрива може апсорбовати пољопривредно земљиште, он често заврши у јамама које нису непропусне ‒ а које су права лука из снова за бактерију Escherichia coli . Више од половине животиња затворених у товилиштима у Америци су њени преносиоци, али она ту остаје безопасна. Kод људи, напротив насупрот томе Е. коли изазива крваве дијареје, грозницу, и може довести до акутне инсуфицијенције бубрега. А како није неуобичајено да животињски измет одлази у нашу пијаћу воду и храну, сваке године се зарази 90.000 Американаца.

Иако се овај феномен мутације животињских микроба у патогене који делују на људе убрзава, он није нов. Његова појава датира из доба неолитске револуције, када су људи почели да уништавају дивља станишта да би проширили обрадиве површине и припитомили животиње како би их користили за ношење терета. Заузврат, животиње су нам дале неколико отровних поклона: кравама дугујемо оспице и туберкулозу, свињама велики кашаљ, а паткама грип.

Тај процес се наставио током европске колонијалне експанзије. У Kонгу, жељезнице и градови које су изградили белгијски досељеници омогућили су ленти вирусу чији је домаћин био макаки мајмун из те регије да усаврши своју адаптацију на људски организам. У Бенгалу су Британци посегли за огромним мочварним подручјима Сундарбана да би развили гајење пиринча, излажући тако становништво воденим бактеријама које се налазе у тој сланкастој води. Пандемије изазване тим колонијалним упадима и даље су актуелне. Ленти вирус макаки мајмуна је постао ХИВ. Водене бактерије Сундарбана, данас познате под именом колера, изазвале су већ седам пандемија, од којих се посљедња појавила на Хаитију.

Срећом, ако се не понашамо само као пасивне жртве овог процеса, ми такође можемо да много учинимо како би се смањио ризик од појаве тих микроба. Дивља станишта можемо да заштитимо како би животиње задржале своје микробе умјесто да их преносе нама, као што то покушава покрет One Health.

Можемо да успоставимо строг надзор над окружењем у којем постоји највећа вјероватноћа да се животињски микроби трансформишу у патогене човјека, покушавајући да елиминишемо оне који показују склоност ка прилагођавању нашем организму прије него што они не покрену епидемије. Управо то, већ десет година, раде истраживачи програма Predict, који финансира Агенција Уједињених нација за међународни развој. Они су већ идентификовали више од девет стотина нових вируса повезаних са ширењем трагова које оставља човек својим дјеловањем на планети, међу њима су до сада непознати сојеви корона вируса који се могу поредити са САРС-ом.

Данас нам пријети нова пандемија, и то не само због Цовида-19. У Сједињеним Државама, напори Трампове администрације да ослободи екстрактивну индустрију и све индустријске активности од свих прописа, неизбјежно ће погоршати губитак станишта, и олакшати пренос микроба са животиња на људе. У исто вријеме, америчка влада угрожава наше шансе да примјетимо сљедећи микроб прије него што се он прошири: у октобру 2019, она је одлучила да оконча програм Predict. Најзад, почетком фебруара 2020, објавила је да намјерава да смањи за 53% своје издвајање из буџета намијењено Свјетској здравственој организацији.

Kао што је рекао епидемиолог Лери Брилијант, ,,појаве вируса су неизбјежне, али не и епидемијеˮ. Међутим, од њих нећемо бити поштеђени ако наша одлучност да промијенимо политику не буде једнака спремности коју смо показали када смо пореметили природу и живот животиња.

Filter 2019