Fri. Jan 22, 2021
ћирилица /латиница

О солидарности у доба короне и страха

Извор: Недељник/проф. др Александар Бауцал

Неки догађаји из доба непосредно прије епидемије сада нам дјелују као давна прошлост. Kао да је живот прошао кроз црну рупу и сада смо се нашли у неком новом универзуму у којем је све на први поглед исто као раније, а све је другачије.

Добра околност је да ће проћи и доба короне и живот ће се, као и увијек, вратити у “нормалност” упркос бројним ожиљцима. И многе ствари ће поново бити исте као што су некада биле. У то нема сумње. Ипак, не треба бити ни превише поетски оптимистичан иако нам је то у овим условима потребно и важно. Неке важне ствари у старом животу више неће бити као што су биле. Ту лекцију смо могли више пута да научимо од историје, пословичне “учитељице живота”.

Вјерујем да ћемо из доба короне изаћи са другачијим разумијевањем заједнице и солидарности, а можда и нећемо. У сваком случају, мали вирус ће нас натјерати да поново промислимо велика питања као што су шта значи бити грађанин једне земље, шта значи бити припадник неке заједнице и зашто је живот без солидарности веома ризична опција. Од одговора које заједнички дамо на ова питања зависиће у какву “нормалност” ће се вратити наши животи у посткорона добу.


Солидарност је ријеч која се, из свима разумљивих разлога, често помиње у садашњим околностима. Сви смо лако разумјели једноставну чињеницу да у ситуацији епидемије није најважније шта свако од нас може да уради за себе, већ како свако од нас доприноси да се заједница избори са епидемијом. Сличну идеју је на лијеп начин изразио непознати аутор на друштвеним мрежама: многи људи се понашају као да нису заражени и чине све да се не заразе, а треба да се понашају као да су заражени и да чине све да не заразе друге. Мислимо о томе.

У односу на епидемију нико од нас не може да се бори сам иако је мали допринос свакога од непроцењиве важности. Сви смо међусобно повезани пошто вирус не зна за било коју карактеристику по којој смо се дијелили раније. Вирус има лијепу особину да је “слијеп” на многе карактеристике које су нам у регуларним околностима важне, вирус као вирус не води рачуна о томе да ли је неко богатији или сиромашнији, у којој мјери је образован, за кога навија, за кога гласа аутентично или присилно итд. Свако може да буде заражен од свакога, и свако је важан да би се заштитио свако. Мислимо о томе.


Ово је борба коју водимо као заједница, а не као појединци. Ако нам дјелује патетично, довољно је да помислимо шта ће се десити ако број заражених превазиђе капацитет нашег здравственог система да се носи са онима којима је здравствена њега неопходна да би преживјели. Свако од нас појединачно (љекари, наставници, родитељи, продавци, комунални радници, социјални радници, полицајци, ватрогасци, новинари, достављачи хране, привредници и сви други, укључујући и политичаре) важан је у овој ситуацији, али само као дио заједнице, као дио тима и тимски играч. Борба са епидемијом је увијек тимски спорт са великим бројем играча који никада нису играли заједно (а можда то нису никада ни жељели) у утакмици која ће трајати дуго, а цијена се плаћа у људским животима. Зато је губитак сваког живота губитак за сваког од нас. Ово је вријеме када дубински разумијемо шта је Ернест Хемингвеј желио да каже када је написао: “И стога никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.” Мислимо и о томе.

Солидарност је, дакле, кључна у овим околностима, али се многи питају која је вјероватноћа да ће солидарност код нас надвладати нашу себичност и егоцентричност. Охрабрени смо сликама у којима бројни волонтери и комшије помажу једни другима на различите начине, а нарочито старијим суграђанима, али видимо и слике људи који купују огромне количине намирница и средстава за хигијену и дезинфекцију не водећи рачуна о другима. Видимо чак и да неки од нас парадирају са својом “супер кул фенси” маском, рукавицама и средством за дезинфекцију као да су поносни власници неког најновијег корона модног стила, да не помињемо “корона профитере”. Оправдана је брига да ли ћемо као заједница бити на висини задатка и да ли ћемо успјети да будемо солидарни једни према другима или ћемо се распасти. С једне стране је нада да ћемо, као и у неким ранијим историјским тренуцима, успјети да “збијемо редове”, а са друге брига да ће у нама превладати себичност. У вези са тим имамо једну добру и једну лошу вијест.

Да кренемо од лоше вијести како бисмо је касније потиснули добрим вијестима. У претходним деценијама друштво код нас се кретало у правцу индивидуализма и умањивања значаја заједничких добара (нпр. здравље, образовање, становање, запосливост, одржива средина), идеје солидарности и социјалне правде. Порука је била да је дошло ново вријеме у којем свако од нас треба да води рачуна сам о себи и само о себи и да не треба да рачунамо на подршку од државе и јавних институција. Свако је господар своје среће и не треба да рачуна превише на подршку друштва. Kо успије у тој игри, успио је зато што има посебне квалитете (а никако због протекције или привилегија), а они који нису успјели треба да криве само себе пошто су могли, али нису хтјели. У нашим условима та глобално раширена порука добила је локалне специфичности у виду корупције, политизације свега и свачега, аутократских облика владања, урушавања институција које су мукотрпно грађене упркос бурним историјским околностима… додајте слободно друге елементе по свом избору. Ове невоље обично иду заједно са транзицијом, али се посебно распламсају када друштво пролази кроз транзицију као оне пословичне “гуске у магли”. Из тог разлога велики број грађана је имао утисак да је друштво илузија и да реално не постоји, а да је држава ту да “тренира строгоћу” и наплати порезе како би је они који су на власти користили да обезбиједе своју власт и интересе оних који су повезани са њима.


Све су то лоше вијести које иду у прилог онима који су скептични према могућности да ће у овој ситуацији код нас превладати солидарност у односу на себичност. Тешко је очекивати да ће грађани који имају неповјерење у своје суграђане и у институције узети у обзир интерес заједнице. Солидарност је у исто вријеме племенита и тешко остварива идеја. Солидарност је могућа само ако вјерујемо да ће се и други понашати у складу са принципом солидарности. Ако вјерујемо да се велики број људи око нас неће понашати солидарно, онда ћемо се понашати себично. Размишљаћемо да је бесмислено да се понашамо солидарно ако ће се други понашати себично. Оно што је интересантно, да ће се у таквим условима и људи који високо врједнују солидарност понашати себично. Другим ријечима, чак и ако бисмо имали 90% људи који потпуно вјерују да је солидарност важнија од себичности (не само у условима епидемије него и у регуларним условима), могло би да се деси да се 90% људи понаша себично само зато што не вјерују да ће се већина других понашати солидарно. Kако да изађемо из тог зачараног круга?


Тако долазимо до добрих вијести. Прва се односи на ситуацију кризе. Ситуације у којима долази до изненадног и великог прекида “нормалног”, свакодневног живота увијек су и прилика за велике промјене у животу. Тако је и на личном и на друштвеном плану. Ситуација епидемије нам пружа шансу да другачије одредимо своје приоритете и да промијенимо вриједности на којима желимо да почива наше друштво. Ако у овој ситуацији схватимо да смо сви на истом броду и када он тоне потпуно је неважно ко је био у луксузној кабини, а ко у потпалубљу, ако разумијемо како је судбина сваког од нас повезана са судбином других чланова друштва и да нико од нас није острво које зависи само од себе, онда постоји шанса да ћемо након кризе промијенити своје приоритете. Kада већ не можемо да избјегнемо епидемију, бар да нешто научимо кроз ово искуство. Велики број грађана није био задовољан друштвом у којем смо живјели пре епидемије и сада је прилика да то промијенимо. Надајмо се да је нећемо пропустити.

Поред тога, добра вијест је да смо већ имали слична кризна искуства у којима смо показали да можемо да будемо солидарни. Ми то имамо у себи и можемо да будемо солидарни. Вјерујем да ћемо у овим кризним околностима то и показати, али је прави изазов за нас да та солидарност остане важна компонента друштва у којем ћемо живјети након кризе. Надајмо се да ћемо у томе успјети.

Има још једна добра вијест за нас. Ми вјерујемо да је наша култура и традиција базирана на солидарности. То често истичемо као наш квалитет по којем се разликујемо од неких других. У претходним деценијама, због стицаја разних околности, одустали смо од идеје солидарности и ставили смо нагласак на сопствене интересе. Потпуно је разумљиво зашто се то десило пошто постоје добри разлози за то. Не треба да будемо превише критични и строги према себи. Ипак, епидемија короне нам пружа прилику да се подсјетимо зашто су “наши преци” високо вредновали солидарност. То подсјећање нам не треба да бисмо се вратили у неку “нашу дивну прошлост” пошто то није могуће због свих промјена које су се десиле у међувремену. Оно нам треба да бисмо направили бољу равнотежу у друштву између индивидуализма и солидарности у времену након короне, како би већина грађана имала осјећај да живи у друштву које припада свима и које подржава сваког члана заједнице. Надајмо се да нећемо пропустити ову прилику.

Filter 2019