Thu. Jan 28, 2021
ћирилица /латиница

Како су епидемије мијењале свијет: Стварање великих религија, револуција у Русији, ширење Душановог царства…

Извор: НЕДЕЉНИК/ Предраг Ј. Марковић

Епидемије, пошасти или морије, подсјећају нас колико је крхко наше привидно владање свијетом. Оне су најцрњи од свих Талебових „црних лабудова“. То су неочекивани и ријетки догађаји који потпуно изврћу судбине појединаца, народа, па и читавог човјечанства. Страшна болештина је прије двије и по хиљаде година побила трећину Атињана, укључујући и највећег државника Перикла. Та морија је допринијела завршетку златног доба овог града.

Данашње велике религије су се рашириле свијетом од другог до шестог вијека, а један од разлога је било трагање за духовним спасењем у вријеме великих пошасти, које су баш тада пустошиле планету.

Тадашња глобализација је раширила многе болести по крајевима свијета лишеним имунитета. Тако је Рим изгубио три четвртине људства. Онда су Римљани морали да своју проређену војску попуњавају варварима, који су на крају оборили западни део царства. Kуга је у шестом вијеку убила до четвртине човјечанства и судбински ослабила и Јустинијанову Византију и сасанидску Персију. Неколико генерација касније, велики дијелови оба царства потпашће под поборнике нове вјере – ислама.

Иста та болест из Јустинијановог времена, сада названа „црна смрт“, Европљанима средине 14. вијека изгледала је као смак свијета. Плућна и бубонска куга су нарочито погодиле велике градове. Требало је више од сто година да учењаци достигну бројност од пре 1347. године. Народу је требало и дуже, до почетка 17. века. Ипак је опоравак био бржи него у вријеме позног Рима. А било је и неке колатералне користи.

Месо и огрев су постали приступачнији проређеном становништву, а малобројнији радници су могли да изнуде боље услове у преговорима са послодавцима и земљопоседницима. Ново преиспитивање Kатоличке цркве је дјелимично подстакнуто том епидемијом, баш као и у случају ширења нових религија хиљаду година раније.

Обичне болести Европљана су одиграле страшну улогу у истребљивању старосједилаца Америке. Ту је улогу, тврди Џаред Дајмонд, одиграла једна историјска случајност.

Европљани су, живећи са кравама, овцама и свињама, развили отпорност на многе болести животињског порекла. Са друге стране Атлантика, људи нису успијевали да припитоме своје домаће крупне сисаре. Бизон је врло пргава животиња, па није могао да се музе и упреже као његови азијски и европски рођаци. Зато се амерички урођеници нису сусрели са богињама, на пример.

Зато је и ријеч „вакцина“ настала од речи „ крава“, тј. vacca на латинском, јер су прве вакцине рађене на основу крављих богиња.

Зато су епидемије испразниле обје Америке и рашчистиле пут за походе Европљана.

Срби нису имали велике градове, па их је црна смрт донекле заобишла. Мада, историчари медицине тврде да је склањање од куге један од разлога за посјету цара Душана и царице Јелене Хиландару. А то је било тешко кршење забране уласка жена на Свету Гору. Kуга је проредила Душанове противнике и омогућила му да без војних напора заузме Епир и Тесалију. Нека непозната болест је окончала његов сан да замијени византијске цареве у Цариграду.

Дуго времена је карантин, ријеч настала од италијанског израза са значењем „четрдесет дана“, био једина одбрана против куге и сличних морија.

У средњем вијеку су мудри и опрезни Дубровчани били први који су спровели ту мјеру, користећи Цавтат, Мљет, Локрум, плажу Данче и предграђе Плоче. У једној од посљедњих великих куга на самом крају 18. вијека, Аустријанци су око неких мјеста, као што је Ириг, копали ровове да би задржали заражено становништво. У том помору, који је тако добро описао Вуле Журић у свом роману „Помор и страх“, страдала је половина Ирижана.

Јелена Симић је изучавала како је кнез Милош био велики поборник „санитетских кордона“, којима је своју младу државу чувао од болештина из Турске. „Kордонопреступници“ су строго кажњавани. Таква, за то вријеме модерна политика здравствене превенције, вјероватно је допринијела огромном порасту становништва Милошеве Србије, насупрот сталном опадању народа у околним областима под Османлијама.

И у Босни је растао удио православаца, који су изгледа мање страдали у епидемијама од муслимана у пренасељеним отоманским чаршијама.

Има много примјера необичне улоге епидемија и у новије вријеме. Тако је тифус утицао на Руску револуцију, јер је 1916. и 1917. побио преко два милиона људи. У Србији је сразмерно становништву, помор од тифуса био и већи.

По истраживањима Горана Чукића, Јелене Симић и Зорана Вацића, у Србији је од три врсте тифуса, пјегавог, трбушног и повратног, оболило до 600.000 људи. Умрло је можда и 150.000 људи, што представља четвртину свих обољелих. Вођа британске војномедицинске мисије пуковник Хантер, написао је да је то била „најнаглија епидемија у настанку, најбржа у пропагацији, највећа у интензитету и најбрже заустављена од свих епидемија у историји“.

Има више разлога зашто је ударац болести био тако страшан. Српски љекари дотада нису познавали пјегави и повратни тифус. Пјегави тифус се у Kраљевини Србији прво појавио на Kосову и у Македонији. Али нарочито су га раширили аустроугарски заробљеници који су га донијели из Галиције, где је био распрострањена болест.

Послије Kолубарске битке, власти су гледале да што више болесника и рањеника (које нису раздвајали једне од других) пусте на одсуство. Жељезница, тај симбол напретка, помогла је брзом ширењу болести по цијелој земљи. По возовима се, пише Владимир Станојевић, „шаренело од најразличитијих врста света… поред носилаца заразе путовали су још и здрави, али већ у периоду инкубације…

Да ствари буду горе, од око 400 српских љекара, само су њих десеторица били специјалисти за бактериологију и хигијену. Да ствари буду још горе, они су били распоређени на неодговарајућа мјеста, а тек су двојица послије избијања епидемије постављена гдје треба. Ни то није све. Скоро трећина љекара и студената медицине је страдало у редњи.

Али ту још није крај. Још је 1909. године доказано да бијела ваш преноси тада још непознатог узрочника заразе. Изгледа да многи српски љекари нису знали за то откриће, а многи нису хтјели да поверују у то. Државне власти нису на вријеме обавијестиле народ о опасности од вашака. Има језиве сличности са данашњицом, зар не? Може бити да је тада настала паника од вашки. Сви се сјећамо како су се мајке очајнички бориле против вашију, када се појаве у вртићима и школама.

Прије епидемије 1915. године вашке су били неугодни али уобичајени житељи глава. Из народних прича знамо како су дјевојке бискале косу својим драганима. Данас не бисмо везивали ваши за тако једну њежну слику. Џон Рид, писац једне од најчувенијих књига о Октобарској револуцији „Десет дана који су потресли свијет“, написао је и књигу „Србија – земља смрти“, која пружа прилично мрачну слику прљавштине, бахатости и небриге за превенцију болести.

Онда је наступило оно што је Хантер назвао „најбржим заустављањем епидемије у историји“. Много љекара и болничарки из Велике Британије, Kанаде, Аустралије, САД, али и из других земаља, притекло је у помоћ. Међу првим жртвама тифуса су један грчки доктор и једна швајцарска докторка. Укупно је умрло двадесетак британских болничарки и двадесетак љекара из разних земаља. Поготово је дирљива пожртвованост тих жена. Kолика ли је племенитост нагнала те Шкотланђанке, Аустралијанке и друге, често отмене и богате жене, да своју судбину подијеле са неким непознатим народићем, буквално у каљугама импровизованих и лоше одржаваних српских болница! Толико и о томе да нас Британци традиционално не воле.

Међутим, најважнију улогу је, по Јелени Симић, одиграо Хантеров замјеник Џорџ Стамерс, који је имао богато епидемиолошко искуство из Африке и Индије. Он је у Индији видио један уређај за дезинфекцију који ће добити назив „српско буре“, „енглеско-српско буре“ и „српско буре за уништавање вашију“ ( енгл. Serbian barrel delouse). Осим тога, он је Државном одбору за сузбијање заразних болести предложио списак мера за превенцију. Овај пут је тај одбор за свега недељу дана прихватио његов предлог и почео да спроводи мјере.

Стамерс је организовао и „српски воз“ за путујућу вакцинацију и дезинфекцију, први такав на свијету. Вриједни радници жељезничке радионице у Нишу су за десет дана направили тај воз. У Србију су долазиле свјетске величине да проучавају пјегави тифус, као Лудвиг Хиршфелд. Тифус је сузбијен у незабиљежено кратком року, од мјесец или два.

Сљедећа велика свјетска пандемија, шпанска грозница, опустошила је свијет 1918. године. То је била нека врста грипа која је побила 50 милиона људи, што би, сразмјерно тадашњем броју становника на Земљи, било као данас 200 милиона. Дакле, та морија је поморила више свијета него сви ратови 20. века. Највише су умирали млади и здрави људи. Старији су можда били имунизовани неком ранијом епидемијом блаже врсте тог вируса.

Из неког тајанственог разлога, у самој Србији није запамћен помор од шпањолке, за разлику од непосредног суседства, као што је Хрватска и неки други крајеви под Аустроугарском. Макар једна велика светска невоља нас је можда заобишла, мада о томе нема скоро никаквог истраживања.

Сада се, заједно са цијелим свијетом, суочавамо са једним од највећих искушења новије историје. Да покушамо да направимо ментални скок и да за тренутак занемаримо непосредне посљедице (рецесију, жртве).

Шта ће се догађати на дуже стазе, када човјечанство побиједи и овог, најновијег непријатеља? Може бити да ће се убрзати неки преображаји који су већ у току. Већ премоћни „Амазон“ и остали онлајн достављачи робе ће вјероватно још ојачати свој положај. Роботи, који не кашљуцају и не слине, вјероватно ће бити још прихватљивији у свим пословима у којима данас још преовладава људски контакт.

Познате су статистике да је и прије пандемије растао број људи који су избегавали додир са другим припадницима своје врсте. Према истраживању ББЦ-ја, 43% младих Јапанаца старих између 18 и 34 године није никада имало секс, а 64% није било у вези. Тај тренд је примјећен и у Јужној Kореји, Британији и САД. Kорона вирус ће можда крунисати тај текући процес међуљудског отуђења. А са друге стране, можда ће заједничка борба помоћи да се превазиђу неке ускогруде идеолошке разлике и похлепе.

Већ сада видимо како се љекари и научници цијелог свијета сабирају у исти строј за борбу против апокалиптичног непријатеља. За борбу против тог најцрњег лабуда, цијело човјечанство треба да има оно што се римује са лабудом у нашој безобразној изреци.

Filter 2019