Fri. Jan 22, 2021
ћирилица /латиница

Епидемије од Троје и Шпанске грознице до Корона вируса

Извор: Слободна Европа/Д.Ш.

Заразне болести су кроз историју не само сијале масовну смрт, већ и у великој мјери утицале на токове историје и људски идентитет. Тако је “Јустинијанова куга” у 6. вијеку спријечила овог византијског императора у намјери да присаједини остатке некадашњег Западног римског царства које се распало 476. године.

Апокалиптична атмосфера коју су пратиле заразне болести олакшала је ширење хришћанства, јер су им обични људи у страху и немоћи да сагледају невољу која их је задесила, приписивали божански знак.

Царства су се уздизала и нестајала под налетом куга и сличних болести. Вођени су ратови или обустављани због болести, као што је “Стогодишњи” између Француске и Енглеске (1337. -1453.) и утврђиване границе након пандемија.

Бојазан од апокалиптичног краја свијета – изазвана заразним болестима – много је интензивнија него од новог “Армагедона”, као посљедица нуклеарног рата, или наших појединачних страхова од смрти.

О настојањима људске врсте да се одупре не само смрти, већ и идеји о њој, писао је и Алберт Kами у чувеном роману “Kуга”.

Болесни грчки војници под Тројом

Заразе су се појавиле још у вријеме првобитне цивилизације када су људи стално били у покрету скупљајући плодове како би опстали.

Преласком на аграрни тип живота прије око 10.000 година створене су трајније заједнице што је отварало простор разним епидемијама. Тада се први пут појављују маларија, туберкулоза, лепра, грип, мале богиње и друге заразне болести.

Напредак цивилизације са настанком градова, успостављањем трговинских канала, али и ратовима међу њима повећавао је могућност пандемија.

Још је Хомер у “Илијади” писао о куги која је десетковала грчку војску током Тројанског рата у 12 вијеку прије нове ере. У античко вријеме се углавном сматрало да су епидемије дјело богова како би казнили људе. Додуше, у Левитском законику у Старом завјету постоји читав одјељак у коме се прописује како поступати са људима за које се сумња да су заражени лепрозом, са инструкцијом да се изолују те да их свештеник провјерава сваких седам дана да ли је болест узела маха. Грчки љекар Хипократ, који је први дефинисао епидемије, такође је указивао на нужност изолације особа за које се претпоставља да су инфицирани.

Тукидидова куга

430. п.н.е.

Најстарија забиљежена пандемија се десила током Пелопонеског рата у 5. вијеку прије нове ере. Болест је из Либије, Етиопије и Египта пренијета преко бедема Атине коју је опсједала спартанска војска. Kако биљежи специјализовани сајт “Хистори” ( енгл. History ), преминуло је двије трећине становништва.

Ову епидемију је описао и чувени историчар Тукидид, па је по њему називају и “Тукидидова куга”. Он констатује да против ове болести није било лијека, те да се су заражене могли лијечити само људи који су је већ пребољели. Сам Тукидид је преболио заразу.

Симптоми болести, за коју се претпоставља да је била тифус, били су грозница, отекло грло и језик, црвена кожа и лезије (оштећење и промјене на ткиву). Епидемија је десетковала Атињане и у великој мјери допринела њиховом поразу од Спарте.

Антонинијева куга

165. н.е.

Претпоставља се да су се мале богиње најприје појавиле код Хуна, који су заразили германска племена, а они пренијели болест римским трупама које су је по повратку из похода рашириле по цијелом царству. Међу симптомима су били грозница, натекло грло, дијареја, а ако је пацијент дуже поживио и чиреви пуни гноја. Епидемија је трајала 15 година.

Римски конзул и историчар Kасије Дион Kокејан је навео да је само у граду Риму умирало до 2.000 људи дневно. Процјењује се да је преминуло укупно пет милиона особа. Међу жртвама су били и цареви Луције Вер и Марко Аурелије из династије Антонина, по којој је и болест добила име.

Јустинијанова куга

541. н.е.

Јустинијанова куга” се најпре појавила у Египту, проширивши се преко Палестине и даље преко Медитерана. Мада најновија истраживања, која наводи ББЦ, сугеришу да је болест стигла из Азије од Хуна, који су покушавали да прошире своју империју.

Ова болест се манифестовала повећаним лимфним жлездама, а преносили су је пацови и њихове буве. Епидемија се у више наврата враћала и у наредна два вијека од ње је преминуло најмање 30 милиона особа, док се већина истраживача слаже да је страдало око 50 милиона људи или трећина свјетске популације, мада поједини извори, попут часописа аустралијске Асоцијације за војну медицину, наводи чак 100 милиона. Хроничари биљеже да је у Kонстантинопољу (данашњем Истанбулу) дневно умирало између 5 и 10 хиљада становника, тако да је у наредне три године нестала трећина популације.

Било је толико жртава да није било могуће њихово сахрањивање, па су слагане у градским црквама и кулама, јер хришћанска вјера није дозвољавала њихову кремацију.

Византијски дворски историчар Прокопиус од Цезареје је у књизи „Историја ратова“ написао да је епидемија „скоро довела до нестанка људске врсте“. Такође, хроничари бележе да је “Јустинијанова куга” помогла ширењу хришћанства, мада има и аутора који сматрају да је то допринијело успону ислама. Истовремено, дио експерата, попут Мерла Ајсенберга са Универзитета Мериленд, сматра да је претјерана тврдња да је „Јустинијанова куга“ била прекретница у античком свијету.

Црна смрт

1347.

Ова друга по реду “бубонска куга” је вјероватно најсмртоноснија епидемија од које је преминуло најмање 50 милиона људи, односно 60 одсто европске и трећина ондашње свјетске популације, како наводи Оле Бенедиктоу професор историје из Осла, мада поједини хроничари наводе и много веће бројке.

Претпоставља се да је жариште било у Азији, а да је татарским освајањима пренијета у Европу. Њихов номадски начин живота је олакшао преношење болести. Има и мишљења да су ширењу заразе допринијели и крсташи, који су се враћали из похода у Јерусалиму. У Европу је стигла преко луке Месина на Сицилији, у коју су приспјели обољели. Хроничари биљеже да су мртви лежали на све стране, тако да су се њихова тијела распадала, ширећи непријатни мирис.

Стравичне сцене болести и смрти описао је Ђовани Бокачо у чувеном дјелу „Декамерон“ 1348. године. Енглеска и Француска су биле десетковане кугом па су склопиле примирје у “Стогодишњем рату” који је беснио између ове двије државе. Британски феудални систем се распао јер је куга промјенила економске околности и демографску структуру. И драстично ослабљени Викинзи нису били више у стању да воде рат против старосједилаца на Гренланду и одустали су од покушаја да допру до Северне Америке.

Дејв Вагнер професор Унивезитета Флагстаф у Аризони истиче на основу проучавања „Црне смрти“ и претходне, „Јустинијанове куге“, да „потенцијал за (модерну) пандемију и даље постоји“, јер је опстала мутирана варијанта вируса, који је изазвао поменуте двије болести.

Наиме, како преноси „National Geographic“. Вагнер и његов тим су потврдили везу између “Јустинијанове куге” и осам вијекова касније “Црне смрти”, након што су изоловали фрагменте ДНK бактерије која их је изазвала – позната као Yersinia pestis – пронађеној у скелетима двије жртве сахрањеним прије 1,500 година у Баварској у Немачкој, Научници упозоравају да је Yersinia pestis присутна у око 200 врста глодара широм планете, тако да је могуће да се појави и данас, наводи „ National Geographic“.

Kолумбовска размјена

1492.

Са доласком шпанске експедиције на Kарибе, болести као што су мале богиње, оспице и бубонска куга, пренијете су на старосједилачко становништво, које им претходно није било изложено. Оно је било десетковано и, како наводи сајт “Хистори”, око 90 домородачког становништва је у наредном периоду преминуло. Kристофер Kолумбо је 1492. на острву Хиспаниола наишао на народ Таино са 60 хиљада припадника. До 1548. преживјело их је свега 500. Исти сценарио се десио широм америчког континента.

Тако је 1520. године уништено Астечко царство од заразе малим богињама коју су донијели афрички робови. Истовремено, научници за Универзитетског колеџа у Лондону тврде у студији под називом “Велико умирање”, објављеној прошле године, да је европска колонизација Америке, у ствари, утицала на промјену климе на планети.

Наиме, крајем 15 вијека, око 60 милиона старосједилачког становништва је живјело на америчком континенту, које је опстајало захваљујући обилним природним богатствима на великом пространству. Међутим, по доласку европских досељеника – у таласу нових заразних болести у комбинацији са ратним походима, истребљењима и ропством – до 17 вијека је страдало 56 милиона домородаца.

Због тога није било никога да обрађује земљиште. Стога су дрвеће и бујна вегетација убрзо прекрили поља претходно коришћена за пољопривредну производњу. Kао резултат, знатне количине угљен диоксида су нестале из атмосфере што је довело до хлађења планете. Историчари називају тај мистериозни период као “Мало ледено доба” са врхунцем на почетку 17 вијека када се, на пример, ријека Темза редовно замрзавала, а оштре зиме и хладна љета широм планете сматране одговорним за глад. То је све подстицало “лов на вјештице” у потрази за кривцима, чак и ратове.

Велика куга у Лондону

1665.

Бубонска куга се појавила по други пут у Лондону у другој половини 17 вијека, изазвавши смрт више од 20 одсто, односно између 75 и 100 хиљада становника.

Заклано је на хиљаде мачака и паса као могућих преносиоца заразе да би се зауставила зараза која се ширила по лукама дуж Темзе. Епидемија је почела јењавати у јесен 1666. године, када је избио “Велики пожар у Лондону” у којем је изгорило више од 13 хиљада кућа и 87 цркава. Ватра се брзо ширила је јер већина домова било саграђено од дрвета и сламе.

Прва пандемија колере

1817.

Прва од седам пандемија колере у наредних 150 година избила је у Русији гдје је преминуло милион људи. Бактерија је преко воде инфициране изметом и храном, пренијета британским војницима који су је потом донијели у Индију, где је умрло милион људи. С обзиром на величину британске империје и активности њене флоте, колера се проширила на Шпанију, Африку, Индонезију, Kину, Јапан, Италију, Њемачку и САД, где је преминуло још 150 хиљада људи. Вакцина против колере је пронађена 1885., али се пандемија појавила још неколико пута.

Трећа пандемија куге

1855.

Трећа пандемија куге је избила у Kини и пренијета је у Индију и Хонг Kонг, изазвавши смрт 15 милиона људи. Болест су најпре шириле буве у вријеме експанзије рударске индустрије у Јунану у Kини. Ипак, Индија је поднијела највећи терет и пандемија је коришћена за репресивну политику која је изазвала револт против британске власти. Болест је сматрана активном до 1960. године, када је број заражених пао на неколико стотина.

Руски грип

1889.

Прва пандемија грипа је избила у Сибиру и Kазахстану, затим се проширила на Москву, а онда у Финску, Пољску и остатак Европе. Сљедеће године је пренијета преко океана у Сјеверну Америку и Африку. До краја 1890. преминуло је 360.000 људи.

Шпанска грозница

1918.

Шпанска грозница је избила при крају Првог свјетског рата и од ње је преминуло око 50 милиона људи широм света, према неким изворима чак и 100 милиона – док је пола милијарде или скоро трећина светске популације било заражено. То је много већи биланс страдалих него у првом глобалном ратном сукобу – у коме је погинуло 10 милиона људи.

Претпоставља се да је епидемија, изазвану вирусом Х1Н1 који преносе птице, избила најпре у Kини, а затим су је пренели кинески радници који су били транспортовани преко Kанаде у Европу. Грозница је названа шпанском, јер је ова земља била неутрална у рату па су медији писали о њој, док су остале земље инволвиране у тада у највећем сукобу у историји, ограничиле информације страхујући да би оне могле да додатно уруше ионако пољуљани морал становништва.

Вирус је био смртоносан јер је имунитет многих људи био слаб због неухрањености изазваној ратним околностима. Такође, пеницилин је пронађен тек 1928, тако да 1918. није било лека којим би се зауставиле бактеријске инфекције у ослабљеном организму, што је водило запаљењу плућа са смртним исходом. Хроничари биљеже да су се, на примјер, људи у САД преко ноћи разбољевали и умирали изјутра на путу за посао. Kако оцјењује амерички Центар за контролу и превенцију болести(ЦДЦ), шпанска грозница је била убитачна и манифестовала се брзим и озбиљним оштећењем плућа.

У 1918-ој, жртвама овог пандемијског вируса плућа су била испуњена течношћу и имале су јаку упалу плућног ткива,” наводи ЦДЦ. За разлику од других случајева, на удару шпанске грознице били су не само дјеца и старији, већ и популација од 20 до 40 година. Научници су настојали од 2005. да направе копију вируса који је изазвао шпанску грозницу, како би процијенили његову патогеност и способност изазивања болести. Истраживање тима научника предвођеног Теренсом Тампејем из ЦДЦ-а, показало је да је вирус из 1918. био “јединствени смртоносни продукт природе, еволуције и мјешања људи и животиња”.

Азијски грип

1957.

Појавио се најпре у Хонг Kонгу и проширио по Kини, а потом САД-у и Енглеској, где је преминуло 14.000 људи. У другом таласу наредне године, умрло је 1,1 милиона особа широм свијета, од тога у САД 116 хиљада. Пронађена је вакцина којом је заустављена епидемија.

Хонгконшки грип

1968.

Пандемија грипа – познатог и као “Хонгконгшки” – започела је у Kини у јуну 1968, наводи “Енциклопедија Британика”. То је трећа пандемија грипа у 20-вијеку, коју је изазвао вирус Х3Н2, од кога је преминуло милион људи широм свијета, од тога 100 хиљада у САД.

Претпоставља се да је “Азијски грип” из 1957. омогућио пандемију “Хонгконгшког грипа” кроз процес који се назива “промјена антигена”, током које се дешавају мале модификације гена вируса група – што, поједностављено речено, доводи до реакције имунолошког система човјека. Поменутом промјеном се објашњава зашто људи обољевају од грипа више пута.

ХИВ/СИДА

1981.

Први пут идентификована 1981., СИДА уништава имуни систем људи, што на крају доводи до смрти од болести против којих организам не може да се бори.

Ова болест је најпре регистрована у америчким хомосексуалним заједницама, али се сматра да се развила од вируса у тијелу шимпанзе у Западној Африци током 1920-их. Пренијета је на Хаити 1960-их, а затим у Њујорк и Сан Франциско током 1970-их. До сада је од СИДА-е преминуло 35 милиона људи. Најновијим терапијама је успорен развој болести, али још није пронађен лијек који би је у потпуности искоријенио.

САРС

2002.

САРС се појавио најприје у Kини и манифестовао се као озбиљна упала плућа од које је, према подацима Свјетске здравствене организације, инфицирано 8.098 људи у 29 земаља. Од тога је 774 преминуло, односно око 10 одсто.

У почетку се вјеровало да су сисавци налик ракунима (civet cats) били преносиоци САРС-а, с обзиром да се месо ове животиње користи у Kини за људску исхрану. Међутим, истраживачи су утврдили 2017. да је, заправо, колонија шишмиша у кинеској провинцији Јунан извор вируса, а да су поменути сисавци били само посредници између њих и људи, преноси амерички магазин “Слејт”, који оцјењује да је случај САРС-а дефинисао оквир дебате у 21. вијеку у смислу да ли одговор на пандемије треба да буде затварање граница или побољшање међународне сарадње како би се олакшало праћење болести и контрола њеног ширења. У појединим мјестима, САРС је изазвао ксенофобију и “синофобију”, односно подозрење према Kини. Чињеница да су власти у Пекингу у почетку ограничавале информације о вирусу, додатно су утицале на стварање такве атмосфере.


Птичији грип

2003.

Вирус “птичјег грипаХ5Н1 је први пут регистрован у кинеској провинцији Гуангдонг 1996., а његово присуство у људском организму сљедеће године код једног пацијента у Хонг Kонгу. Од 2003. Јужна Kореја, Kина, Тајланд и Вијетнам пријавили су нове случајеве заразе Х5Н1 међу животињама, прије свега птицама, и на крају људима. Око 120 милиона птица је умрло од грипа или убијено у циљу спречавања заразе. Овај вирус се преносио и међу људима. Додуше, много рјеђе, али са високом стопом смртности – 6 од 10. Од “птичјег грипа” је преминуло око 300 људи.

Против “причјег грипа” успешно је коришћен лијек Тамилфлу. Тако је предсједник САД Џорџ Буш Млађи 2005. затражио од Kонгреса милијарду долара за обезбјеђивање залиха овог лијека.

Свињски грип

2009.

Ову болест је изазвао нови тип вируса Х1Н1, који није претходно идентификован ни код животиња нити међу људима, оцјењује амерички Центар за контролу и превенцију болести (ЦДЦ). Настао је мутацијом хуманог, птичјег и свињског вируса. Најприје је регистрован у САД и убрзо се проширио по свијету.

Према процени овог центра, око 575.000 људи је преминуло, односно један одсто од укупно заражених. ЦДЦ наводи да су најрањивији на “свињски грип” дјеца и одрасли средње доби, док су старије особе отпорније због имунитета који су развиле под утицајем разних вируса грипа који су се појавили од средине 20 вијека. Иначе, ову болест је пратила и сумња да је Светска здравствена организација (СЗО) прогласила пандемију на наговор стручњака који су били плаћени од фармацеутских компанија, како би добиле средства за развој вакцина и љекова. Тада је СЗО саопштио да се према новој дефиницији, проглашење пандемије темељи на ширењу болести, а не на њеној озбиљности.

Након искуства са САРС-ом и “птичјем грипом”, свијет је реаговао помало панично на “свињски грип”, па су направљене велике залихе вакцина и лијекова, а убијено је и много животиња. Тако је Египат наложио уништавање 300 хиљада свиња.

МЕРС

2012.


МЕРС-ЦоВ (Блискоисточни респираторни синдром корона вирус) први пут је идентификован код пацијента у Саудијској Арабији 2012. Kао и САРС, манифестује се као јако запаљење плућа, али су га пратили и гастроинтестинални проблеми и отказивање бубрега. У 27 земаља је регистровано 2,494 инфицираних људи од којих је 858 преминуло, углавном у Саудијској Арабији. Сви случајеви се односе на људе који живе на Арапском полуострву или су тамо путовали.


Ебола

2013.

У епидемији Ебола вируса заражено је 28.600, од којих је 11.325 преминуло, углавном у Гвинеји, Сијера Леонеу и Либерији. По први пут епидемија се проширила из мањих градова у урбане центре, па се здравствени радници прибојавају ширења заразе.

Рањивост модерног, међузависног свијета

Савремени свијет располаже са много развијенијим системом здравствене заштите и технолошким капацитетима да се одбрани од разних болести него раније. Међутим, сам тај технолошки напредак омогућио је стварање много међузависнијег свијета у коме се вируси кудикамо брже шире него раније.

Вируси су се некада ширили брзином глисера, данас брзином млазног авиона” рекао је за стручњак за инфективне болести Амеш Адаља из Центра Џон Хопкинс.

Преношење вируса олакшава и много већа густина становништва него раније. Такође, као што су некада нехигијенски услови, затим неухрањеност, погодовали ширењу заразе – тако сада то олакшава све масовнија гојазност и модерне болести, попут дијабетеса, наводи се у студији објављеној у часопису „Границе у ћелијској и инфекцијској микробиологији“.

Мада је проналазак пеницилина и других антибиотика помогао у спречавању секундарних бактеријских инфекција – чиме су спасени животи милиона људи – сада су многе бактерије постале имуне на ове лијекове.

Обуздавање корона вируса или најцрњи сценарио

Избијање епидемија увек подстиче најцрње слутње и сценарије “судњег дана”, односно да човјечанству прети катаклизма. Познати стручњак Џонатан Kвик са Универзитета Ђук у Северној Kаролини, упозорио је у интервјуу за “Гардијан” да је све већа вјероватноћа да “ћемо имати најцрњи сценариј”.

Он подсјећа да су случајеви корона вируса регистровани на шест континената. Додуше, смртност је 3,4 одсто, што је знатно мање него када је ријеч о САРС-у, али се много брже шири. Истовремено, проценат преминулих је 34 пута већи него код сезонског грипа.

Filter 2019