Sat. Oct 31, 2020
ћирилица /латиница

ШЉИВИЋ: “Бели вукови” су уливали сигурност народу

Извор: Срна

Некадашњи припадник специјалне јединице “Бели вукови” са Пала Милош Шљивић рекао је Срни да је ова јединица најтеже борбе и ратна дејства преживјела 1994. и 1995. године на локалитету Трнова, али да им је додатну снагу и подстрек давала вјера народа Сарајевско-романијске регије коју су исказивали према њима.

Водили смо борбе на многим мјестима – Полом, Јасен, Мошевачко брдо или Нишићка висораван, а послије смо пребачени на трновско ратиште гдје смо били од краја 1994. године и цијелу 1995. То је дефинитивно било најтеже ратиште и најтежи период који смо прошли током протеклог рата“, рекао је Шљивић.

Према његовим ријечима, припадници “Белих вукова” знали су ујутру бити у борбама на одбрани Рогоја, онда у Kрупцу, па на Осмицама на Требевићу, и у току ноћи да се врате поново у Трново гдје им је била база.

Наша јединица сачувала је то подручје часно и поштено без иједног инцидента који би могао да остави неки ружан траг или баци љагу на нашу јединицу и моје саборце. То су нам говорили и припадници јединица са којима смо директно били у борбеним дејствима једни наспрам других, па чак и заробљени војници који су размијењени“, истиче Шљивић.

Специјална јединица “Бели вукови”, чији је командант био Срђан Kнежевић, формирана је 1993. године, а јединица је добила име по томе што су њени припадници остали завејани у мећави на планини Бјелашници, коју могу само вукови да преживе.

Те 1993. била је јака зима, услови за боравак на отвореном били су неподношљиви, опрема нам је била слаба, храна је тешко стизала до нас… Многи су говорили да се неће моћи опстати на тој борбеној линији због хладноће коју могу само вукови издржати, али ми смо издржали и тако је наша јединица добила име ‘Бели вукови’“, присјећа се Шљивић.

Према његовим ријечима, јединица “Бели вукови” била је извиђачко-диверзантски одред, припадала је Сарајевско-романијском корпусу, а ишли су на борбене линије гдје је било најтеже и најзахтјевније.

Друге јединице су биле по теренима, али када се чује да долазе ‘Бели вукови’ сви су имали респект и одмах су се осјећали другачије и безбједније. Било је ситуација када 300 људи бјежи, батаљон се повлачи, а нас 11 или 15 враћа дио линије пред нападом непријатељских јединица“, прича Шљивић.

Шљивић каже да је ова јединица имала 18 жртава, више од 70 рањавања, а највеће бројно стање јединице било је 73 војника са позадином, артиљеријом, те око 30 пјешадинаца међу којима је био и он.

Задња ратна дејстава била су 10. октобра 1995. године, када су два “бела вука” погинула, а седам сабораца, међу којима је био и Шљивић, су рањена.

“Послије тог напада, никада више није опаљен ниједан метак”, додао је Шљивић.

Filter 2019