Sun. Oct 25, 2020
ћирилица /латиница

БОЈАН РЕГОЈЕ: Највише жалим што нисмо освојили титулу

Аутор: С.П.

Посљедња утакмица сезоне 2018/19 и побједа Славије над Слободом из Мркоњић Града 4:0 којом су Соколови тешком муком остали у прволигашком друштву била је јубиларна 600. за Славију Бојана Регоја, вишегодишњег капитена, а ипоставиће се да му је то била и посљедња утакмица у каријери.


Прецизна статистика овог дефанзивца каже да је одиграо 441. званичну утакмицу за Славију и 159 пријатељских утакмица, а када је почела нова сезона, њега у Славијином дресу није било. Отишао је тихо у пензију, без превелике помпе, опраштања, али је и даље остао везан за свој вољени клуб. Постао је тренер у кадетској селекцији Соколова.

Мислим да ми је некако баш био тренутак сада да кренем на те лиценце и тако сам се одлучио да, што се каже, окачим копачке о клин. У клубу су ми нудили стварно да ја и даље играм, то јесте, ја сам желио да играм и упоредо са тим водим кадете, док су у клубу хтјели да се само посветим игрању и тако сам се ја одлучио да се само посветим тренерском позиву, јер то ми је некако перспектива, а сад да ја још једну сезону само играм, то тренутно ми није била опција, тако да сам се одлучио посветити тренерском послу, завршавам лиценце и ето, могу рећи да је моја играчка каријера послије толико година завршена, рекао је на почетку разговора за Ослобођење Бојан Регоје.

Ипак, признаје овај бескрупулозни борац да му је играчки фудбал у првим данима фудбалске пензије недостајао, али да је ипак некако то присуством на стадиону и тренинзима успио да компензује.

Недостаје ми играчка каријера, тренинзи, утакмице, наравно. Толике године сам био у томе, то је мој живот и није сада лако схватити да тога више нема. Али, одмах сам отишао у тренерске воде, некако сам се добро снашао у томе, остао присутан у фудбалу и то ми је доста олакшало привикавање на нову етапу у животу.


Бојан Регоје је најмлађи дебитант у историји Славије. Са непуних шеснаест година је по први пут добио шансу у сениорском тиму, а брзо након тога је и задужио капитенску траку, коју више није скидао са руке.

Дебитовао сам са непуних шеснаест година у сениорском тиму. Неких годину дана касније сам добио и капитенску траку. У то вријеме доста мојих вршњака и мало старијих од мене је брзо прешло у први тим. Задржао сам се дуго у њему, био капитен дуго времена, освајали смо трофеје, играли Европу и нема шта, сјећање је то које остаје за цијели живот, најљепши дани моје каријере. Бити капитен Славије у том периоду је за мене част и привилегија.


Додаје и да ће се такви дани за некадашњег премијерлигаша из Источног Сарајева тешко поновити.

Не знам да ли ће се икада поновити та времена. Играли смо Европу, играли финала купа, освајали. Увијек смо били у врху бх. фудбала када смо ушли из Прве лиге Републике Српске. То је неко златно доба Славије и мени је било част што сам био капитен Соколова у том периоду.


У мору фантастичних утакмица у том периоду посебно ипак издваја утакмицу са данским Алборгом, којег је Славија савладала у Европи, а онда отишла на мегдан тада изузетно јаким словачким Kошицама. Са друге стране највише жали за неосвојеном титулом у сезони 2006/2007, када је Славија у 27. колу дочекала Сарајево у једној од најбољих утакмица Премијер лиге икада, водила са 1:0 голом Ивана Станковића, али је онда у самом финишу Емир Обућа распршио снове Славије о титули, а Бордо клуб повео до наслова првака.

Било је доста тих утакмица које остају за сва времена, Сарајево кући за титулу, финала куп, али некако бих издвојио утакмицу против Аалборга. Она је некако најзначајнија за клуб и играче. Избацити такав клуб била је велика ствар и нешто о чему ће се дуго причати. Највише ми је жао тог првенства којег смо изгубили против Сарајева. Примили смо гол у 87. минуту. Да смо ту побиједили мислим да бисмо били шампиони. То ми је некако најжаљивије што нисмо освојили. Водили смо читаву утакмицу, били смо бољи, али тако је вјероватно требало да буде. То је вјероватно једна од најбољих утакмица у Премијер лиги икада, баш у том тренутку да се такве двије изузетне екипе састану, у тој атмосфери да одлучују о титули, фантастично. Недостају заиста та времена.


Након Славије, слиједи одлазак у Олимпик, а након тога још и авантуре у Челику и Младости из Добој-Kакња прије него се вратио у Источно Сарајево.

У Олимпику сам био пет година. Супер ми је било доле, освојио куп. Један амбициозан клуб. Играо сам и са њима Европу и ту ми је било изузетно добро.Челик има традицију и навијаче, био сам фантастично примљен, навијачи су ме вољели.И у Челику смо остварили фантастичан резултат, нереално је било да останемо у лиги, имали смо девет бодова на полусезони, а онда фантастично одиграли прољеће. Али, Славија је некако на мене оставила најљепши утисак. То је мој клуб, ту сам поникао. Њу могу да издвојим, иако у Челик када одеш осјећаш се стварно као играч, са свом том традицијом, навијачима, али Славија је Славија. Али, свугдје је било лијепо, морам то рећи.


Било је интересаната и из иностранства за његове услуге, нарочито послије тих сјајних издања у Европи, али никада није напустио границе БиХ. Ипак, каже да не жали за тим.

Било је неких опција. Ту се нису неке ствари и поклопиле. И послије Европе је било комбинација, баш послије Алборга. Не знам, да ли ми прави људи нису завршавали трансфере или шта. Али, Боже мој, ја нисам човјек који жали за било чим. Једноставно, можда је тако и морало бити, шта је ту је.


Има и два наступа за репрезентацију Босне и Херцеговине.

Азербејџан и Јапан. То је врх свега, када играш за репрезентацију. Сам позив и играње са таквим играчима је баш топ. И окупљање у репрезентацији и дружење и све. Осјећаш се баш битан, да тако кажем.


Kроз каријеру је наступао са великим бројем фантастичних фудбалера. Kаже, тешко му је издвојити неке, али ипак неколико њих се посебно издваја.

Било је доста фантастичних играча са којима сам играо. Могао бих можда издвојити Сретка Вуксановића. Он је био топ, класа за себе. Затим Симић, Станковић, у Олимпику Мухаремовић, то су играчи који су стварно класе. У Олимпику је био и Шкоро, ма доста њих. Од тренера не бих много издвајао. Тренирала су ме многа велика имена, и у свом тренерском послу сада доста примјењујем ствари од тих тренера.


Опет, када издваја најнезгодније, једно име се посебно истиче.

Kолико их је било… Много. Истакао бих Вагнера. Он је стварно ову лигу прекуцао. Незгодан је свакако био, и у ваздуху, и када спусти лопту на земљу.


Сада, мисли да лига није много квалитетнија него раније, осим у смислу услова и суђења.

Моје мишљење је да лига није пуно јача. Мислим да је то ту негдје. Мислим да је прије било више бољих играча и квалитетнијих фудбалера индивидуално. Услови иду наприједи суђење иде према напријед. Предност је лига 10 што има више квалитетнијих утакмица и то је то.


Kаријеру је завршио у Славији, свом матичном клубу, који је сада далеко од оних старих стаза.

Што се тиче саме Славије, када сам се вратио, ја сам имао жељу да ту завршим каријеру. Није ту било двојбе. Мени је Славија на првом мјесту, била у Премијер лиги, била у Првој лиги. Тако сам се и понашао. Циљ је био да останемо у лиги и то смо остварили. Није организација сада на неком нивоу, али људи се боре да је оставе у животу. Славије заслужује боље, може боље, али ја се надам да ће Славија поново бити у Премијер лиги.


Тренерски посао га привлачи и волио би са њим да се бави.

При крају сам Б лиценце, тренер сам кадета. Настојаћу да завршим све те лиценце како иду по реду. А како се видим, видјећемо како буде вријеме одмицало, како ме пут буде водио, како се покажем. Сви мисле да је лако бити тренер. Није лако, треба има и смисла за то, да мало то осјетиш како се ради и на тренингу и на утакмицама. Нисам нешто превише размишљао о томе шта вријеме доноси, али трудићу се да останем у тренерском послу.

Filter 2019