Од избјеглице из Сарајева до једног од најбољих свјетских кувара

Љубомир Станишић, рођени Сарајлија, избјеглица који се једног дана из изнајмљеног београдског собичка који је дијелио са мајком и сестром са 200 посуђених марака у џепу, отиснуо на пут у бијели свијет.

Рођен 1978. године, одрастао је на Алипашином Пољу, гдје је похађао основну школу. Почео се бавити спортом – кошарка и џудо су му били омиљени. Рат 1992. године прекида безбрижну младост. Љубомир као четрнаестогодишњак, с мајком и сестром, напушта Сарајево.

Из Сарајева сам отишао у неко село у Србији, али кратко смо се задржали. Вратили смо се у Бијељину, гдје је још било мог акцента и гдје ме нико није зезао као избјеглицу. Ту крећем у седми разред основне школе, али нисам успио завршити, јер и тај град бива захваћен ратом. Побјегли смо у Београд. Маму и сестру нико није хтио запослити, па сам ја морао почети радити у пекари да бисмо преживјели….“

У Београду је завршио Хемијско-прехрамбену технолошку школу, гдје додатно завршава курс за пекара и курс из интернационалне кухиње. То се сматра почецима његове врхунске каријере. Ни након три године Станишић се није снашао у Београду.

Са руксаком на леђима пут га је водио преко Мађарске, Холандије, Шпаније, све до Лисабона.

Након одласка из Сарајева схватио сам како заправо више нигдје не припадам, па ми је било свеједно. Испало је на крају да сам завршио у Лисабону, а могао сам и било гдје друго.”

Ту, у главном граду Португала, више гладан но сит, јунак наше приче трошио је Богу дане на ушћу реке реке Тежо у Атлантски океан, махом физикалишући за дневницу, једва састављајући крај са крајем. Kада посла није било, Љуба је проводио дан са локалним књижаром, позајмљујући лака штива уз чију помоћ би лакше савладао нимало лак португалски језик. Једна од књига која му је допала шака био је куварски приручник за почетнике француског маестра Мишела Браса.

“Хм, кувар, није то лоше, бар ниси гладан”, наглас је размишљао Љуба, и не слутећи да ће кухиња постати његова професија, судбина и још понешто.

Баш некако у то вријеме остао сам без посла, на улици, јер нисам више могао да плаћам стан. Мој дом је постала лисабонска лука, тачније једна клупа у парку. Једне ноћи ми се све смучило, расплакао сам се ко киша, сам у оном мраку, ока нисам склопио до зоре. А ујутру сам донио одлуку, спаковао оно мало ствари, посудио новац и сјео на воз. Правац – Француска! Kада ме је видио на вратима, Мишел Брас је био у чуду. Пред њим стоји Босанац из Португала, тражи да га прими на стан и храну, без плате, уз један услов – да му дозволи да га гледа док кува, присјећа се Љубомир дана када је из коријена промијенио свој живот.

Наредних годину дана проводи у Алзасу, радећи све и свја, од рибања подова до прања суђа, кришом крадући фазоне од маестра и његових помоћника. А кад се кухиња затвори и кувари оду, на сцену би ступао Љуба, мјесио би и крчкао, упознавао се са зачинима и укусима које његова непца до тада нису искусила.

Kад је видио колико је упоран и талентован, легендарни Француз убацио га је у екипу, а послије само неколико мјесеци са препоруком послао у Шпанију, у ресторан са мишелиновом звездицом. Остало је историја…

У Португалу, надомак Лисабона, 2004. отвара свој први ресторан. Прву награду за најбољег шефа кухиње добио је већ 2006., а наредне године и за најбољи ресторан у Португалу.

Написао сам концепт свог првог ресторана у Kашкаишу, на обали Атлантика, узео кредит и кренуо. И све је ишло савршено, ресторан је добро зарађивао, ја сам стално добијао неке награде. А онда је дошла економска криза. Ресторан је 2009. године банкротирао, дуговао сам 500.000 евра, око мене су се разбјежали сви лажни јарани, а остало оно мало правих. Тада сам позвао мајку да дође из Београда у помоћ. Спавали смо на столу у ресторану, нисмо имали за стан. Али смо поново били заједно, сестра, мајка и ја. Добра ствар у свему је та што сам испекао занат, куварски и угоститељски. Од пријатеља посуђујем 20.000 евра и поново покрећем ресторан. За годину дана исплатио сам тих пола милиона и за три године почео да фактуришем 4 милиона годишње. Отворио сам у међувремену још три ресторана, држим и два хотела, један у Африци, други на северу Португалије.

Његов ресторан се зове “100 maneiras” ( у преводу “100 начина”), а Љубомир објашњава да је то заправо због 100 начина на које је његова мајка Роса спремала кромпир, у тешким данима када је месо била ријеткост на њиховој трпези. “Она се, иако смо били јако сиромашни, трудила да то не осјетимо, да нам бар трпеза изгледа сваки пут другачије. “

У његове ресторане долазе многе познате личности, од спортиста до глумаца. Kристијано Роналдо је најчешћи гост, потом Моника Белучи, Џон Малкович, Мадона, Роберт де Ниро…

Добитник је престижних награда “Gourmand World Cookbook Awards“ те “Academia Internacional de Gastronomia”, у традиционалном избору престижног британског магазина “Монокл” за 2017.годину његов ресторан проглашен је за најбољи на свијету, његов хотел “Six Senses Douro Valley” у истој години је проглашен за најбољи хотел у Европи, а у овој години освојио је бронзану медаљу на Међународном такмичењу за вино и алкохолна пића (IWSC) за “Избјеглички рум” ( “Refugees Rum”).

Filter 2019