Thu. Oct 22, 2020
ћирилица /латиница

БИЉАНА САМАРЏИЋ: Данас је храброст студирати српски језик

Аутор: ФИЛТЕР/В.Ч.

.

Проф. др Биљана Самарџић, један је од најбољих студената у историји Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву. Данас je руководилац Катедре за србистику и један од најактивнијих научних радника из ове области.

  • Као ученик генерације могли сте да бирате шта ћете студирати. Шта је превагнуло да одаберете Српски језик и књижевност?

Одабрати позив којим ћете се бавити најтежа је животна одлука. У том смислу није нимало лако једном средњошколцу са 18 година донијети ту одлуку. Некада лутамо, преиспитујемо себе, тржиште, жеље родитеља и околине и слично. Кад збацимо све те притиске или потајне туђе амбиције и кад се суочимо сами са собом ко смо и шта желимо и пустимо Бога да нам помогне и да нас води, одлука сама по себи дође. Лутала сам и ја. Слушала сам размишљања других да се мој потенцијал „не смије бацити“, „да требам уписати што је перспективно“, „што је добро за одлазак вани“ и слично. Кад сам схватила да то нису моје жеље, да то није мој идентитет, дошла сам на Филозофски факултет и уписала Одсјек за српски језик и књижевност. Ту сам и данас  –  сада  већ као професор, а ето и руководилац Катедре за србистику Филозофског факултета Универзитета у Источном Сарајеву.

Да човјек треба уписати оно што воли и гдје се проналази учили су ме кроз живот моји родитељи. Они данас поносно држе на полицама моје дипломе, похвале, књиге – не знајући да сваки пут када видим то за њих највеће богатство, ја у ствари видим њих, јер су они ти који су ме чекали са такмичења, ходали на прстима док сам учила, храбрили и давали снагу онда кад сам посустајала или хтјела одустати. Ја сам данас једна пребогата жена – уз такве родитеље, сестру која је љекар, моју најдражу тетку, дивног супруга са којим имам предивну дјевојчицу Тару, добре пријатеље, посао који радим и волим – ја не могу ништа више пожељети.

Такође, морам признати да је својим радом и приступом на мене много утицала моја професорица српског језика из средње школе. То је Зора Зиројевић. Она ме је уводила у један нови свијет, на један друкчији начин.

  • У тим годинама, услови за студирање су били знатно тежи него данас, али изгледа као да је у тим генерацијама било више жеље за знањем и усавршавањем. Како сада као професор гледате на нове генерације студената и има ли разлике између њих и студената школованих у “фабрици” и “капели”?

У „моје вријеме“ услови студирања били су знатно тежи него данас. Изашли смо из рата, студирали у фабричкој згради, сатима се пребацивали до факултета. Али, оно што нам није недостајало, што смо имали на претек, јесте жеља за знањем, учењем, напредовањем. У том смислу су нам много помагали професори, који су у то вријеме долазили углавном из Србије. Доносили су нам књиге, сатима објашљавали одређене секвенце, улијевали нам знање и жељу да још више напредујемо. Данас су неке ствари друкчије. Што је и разумљиво, толике године су прошле. Данас имамо модерну зграду, професоре „на дохват руке“, богато опремљене библиотеке, читаоне за учење и слично. Добрих студената увијек је било и биће. Тако да и данас имамо студенате који „грабе“ знање, читају, раде и уживају у томе. Ми данас на Катедри за српски језик, са поносом могу рећи, имамо фантастичне студенте, понајбоље студенте Филозофског факултета. Кад отворим њихове индексе, признајем, у срцу ми нешто затрепери, јер су они показатељи и нашега рада и труда.

  • Аутор сте више научних радова и дјела. Да ли има тема која вам је посебно драга за истраживање?

Ја се бавим дијахронијом српског језика, што значи да проучавам  средњовјековне српске споменике „провлачећи“ их кроз све нивое језичке анализе (графијски, ортографски, фонолошки, морфолошки и синтаксички). Та наша културна баштина представља свједочанства и нашег идентитета и живота на овим подручјима. До сада сам објавила више од 60 радова у којима пратим развој српског језика и писма. Учествовала сам на многим научним скуповима како код нас, тако и у региону. Аутор сам и двије књиге – Стазама српског рукописног насљеђа Босне и Херцеговине и Староставне горажданске књиге (Ортографија и језик књига Горажданске штампарије). Учествујем и на научном пројекту Значај српског језика и књижевности у очувању идентитета Републике Српксе. Предајем Старословенски језик, Црквенословенски језик, Историју српског језика и Упоредну граматику словенских језика на Филозофском факултету и на Православном богословском факултету „Свети Василије Острошки“ Универзитета у Источном Сарајеву. Из свега овога јасно се види шта је мени на срцу и чиме се бавим. Изузетно сам срећна што сам у овој јубиларној години – пола миленијума ћириличне штампане писмености на овим подручјима – могла дати и свој мали допринос радовима, учествовањем на академијама и научном скупу, и на крају  објављивањем књиге на ову тему.

  • Један сте од најбољих студената у историји Филозофског факултета. Ко је од професора који су у то вријеме предавали највише утицао на вас?

Ја сам стварно имала изузетне професоре на факултету. Увијек ћу се сјећати своје прве десетке из Теорије књижевности код проф. Мирољуба Јоковића, или десетке код проф. Војислава Максимовића, првог ректора Универзитета у Источном Сарајеву. Професор који ме је научно обликовао, од којег и данас црпим знање јесте проф. др Милош Ковачевић. Учити од оваквог професора је стварно привилегија. Зато ми је изузетна част што ми је проф. Ковачевић био члан комисије и на магистарској и на докторској тези.

  • Свакодневно смо у прилици да гледамо јавне личности које као да се такмиче ко ће више да исквари наш језик. Колико се ми, као народ, погрешно изражавамо и да ли постоје неки крајеви гдје је то израженије од других?

Ми као народ данас имамо велики проблем којег нисмо свјесни – а то је да се одричемо свога језика и писма, мислећи да ћемо се тако лакше уклопити у неке модерне токове заборављајући чињеницу да су српски језик и ћирилица основи идентитетског критеријума нашег народа. Други велики наш проблем јесте да у складу са модерним временом и жељом да будемо „ин“ и у „тренду“ „увлачимо“ у наш језик многе ријечи из других језика (превасходно енглеског) иако имамо у српском језику еквивеланте за дате ријечи. Данас, нажалост, код нашег народа „царује“ језичка некултура на сваком кораку – у новинама, на радију и телевизији сусрећемо се са елементарним грешкама: нпр, „у вези тога“, „ми би“, „строжији“ и слично (правилно је:  у вези с тим, ми бисмо, строжи). Такође, као што сам и напоменула, велики проблем по српски језик је употреба страних ријечи тамо гдје имамо врло лијепе наше домаће ријечи. Тако да  се данас српске ријечи потискују употребом страних ријечи: листинг, тендер, шопинг, фанови, фенси, лузер и слично – за које имамо замјене у српском. Другим ријечима, српски језик данас изложен је јакој англицизацији. Наравно, употреба туђица је некада оправдана – ако за њих немамо еквивалентну српску ријеч (типа интернет). Међутим, често се  стране ријечи употребљавају и погрешно, нпр. декада – која не значи „деценија“, већ само „десет дана“ и слично. У том смислу је „окупирана“ цијела Република Српска, не само нека поједина област.

  • Реците нам нешто више о Катедри за српски језик и књижевност и о њеној улози у годинама које долазе.

Катедра за српски језик и књижевност (уз Катедру за педагогију и психологију) је прва Катедра, тада Одсјек за српски језик и српску књижевност, на Филозофском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Ове катедре почеле су са радом уписом прве генерације студената у школској 1994/1995. години. На Катедри за српски језик и књижевност покренут је и први постдипломски студиј за све филолошке дисциплине којесу  се изучавале на Филозофском факултету. Данас имамо организовану наставу на првом, другом и трећем циклусу студија.

Њен статус данас и опстанак вишеструко је значајан, како за сам Универзитет, тако и за Републику Српску. Нема Републике Српске без  српског језика и ћирилице – као духовне вертикале српског народа. Другим ријечима, Република Српска је СРПСКА, само ако у њој сачувамо основне идентитетске критеријуме српског народа. У том смислу је неопходно да СРПСКИ ЈЕЗИК буде заштићен као национална дисциплина.

  • За крај. Шта бисте поручили будућим студентима србистике?

Будућим студентима србистике могу само да поручим да ће доћи на право мјесто, међу професоре који су врхунски зналци из својих области. Свако ко упише овај студијски програм и заврши га биће „војник“ у одбрани нашег идентитета и Републике Српске. Материјалне ствари су пролазне, али историја памти само најхрабрије. Данас је храброст студирати српски језик, јер је он изложен нападима са свих страна. Зато и кажем да је студирање националних дисциплина данас и подвиг. Изузетно је лијепо и надахнуто бити дио те историје и проучавати како савремене токове и стање у српском језику и књижевности, тако и „завирити“ у нашу прошлост вођени Повељом Кулина бана, Мирослављевим јеванђељем и слично.Тако ћемо и као народ опстати и сачувати свој идентитет у овим тешким временима.

.

Filter 2019