Наши људи кроз стару штампу-четврти дио

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Тушевљаци, Лубуре,Шакоте, Пушаре,Пукете, Мркаје, Лемези, Крављаче, Марковићи, Кубуре, Фуртуле, Његе, Дивчићи, Цинцари, Ђокићи, Таушани, Јанковићи, Шкрбе, Јевтовићи, Самарџије, Крешталице, Катићи, Кусмуци, Клачари, Чечари, Милидрази, Шућури, Мрде, Васковићи…само су нека од презимена која су се провлачила кроз стару штампу. О некима смо већ писали, о некима ћемо писати.

Популарни инструктор скијања на Јахорини 1937.

Београдски новинари су у децембру 1937. били у обиласку Јахорине. Том приликом ја настао текст “На Јахорини је почела смучарска сезона”, а у њему сазнајемо више о једном од првих инструктора скијања на овој планини. Јово Бањанин је, судећи по тексту, ски инструктор на Јахорини од 1933. године. Зими је учитељ скијања, а љети тениса. Искуство стечено на намјенским курсевима у иностранству, са лакоћом преноси на полазнике. Изгледа да је Јово био и заводник на гласу пошто се у тексту каже “Сви га смучари знају, а нарочито смучарке. Због његове лепе грађе тела, спортског израза лица и вечитог смешка који се крије иза густих бркова”.

У кафани код Николе Обућине новинари су ријешили да боље упознају “сина белих брда”. Бањанин им је причао о намјери да реорганизује своју школу скијања и о томе како ће своје полазнике учити најновије методе смучања које је научио у Давосу у Швајцарској. На питање да упореди најпознатије свјетске смучарске центре и Јахорину одговара: “Природне љепоте и будућност смучарског спорта код нас безусловно припадају Јахорини” додајући да се планине у Словенији не могу мјерити са онима у Босни и Србији. У наставку разговора истакао је огроман таленат смучара са ових простора, али и потребе улагања у саму планину.

Савка Кујача радећи на надницу одгајала дјецу

Тридесетих година било је популарно да новинари обилазе производне погоне и праве приче о људима који тамо раде. Тако је у чланку “Југословенске поште” из 1934. пажња посвећена ратној удовци која је радила браварске послове у једној од сарајевских радионица. Савка Кујача је у тој радионици била запослена још од ратне 1918. и радила је као полуквалификована радница како би издржавала двоје дјеце.

Обрачун у Калаузовићима

Димшо Лиздек и Јово Рајић, сељаци из Калаузовића на Романији, одавно су били завађени. Кулминирало је кад су се срели на путу, па је након краћег објашњавања Лиздек извадио “подрезаник” и ранио Рајића. Пред судом је тврдио да је пуцао у земљу од страха јер га је Рајић напао и да не зна како га је погодио. Осуђен је на осам мјесеци строгог затвора, а Рајић је тражио и одштету од тадашњих 100 000 динара. Једини свједок немилог догађаја био је тринаестогодишњи дјечак који је потврдио да је Рајић први напао Лиздека. “А псовали су, Боже убрани, много” рекао је дјечак пред судом.

Двоструко убиство у кафанској тучи

У фебруару 1937. сарајевску јавност је потресла вијест о бруталној кафанској тучи која се завршила смртним исходом. Перо Фуртула, Васо Кубура и Остоја Дивчић били су угледни сељаци са Требевића који су једно вече засјели у кафани “Цар Хасан” на Широкачи. У кафани је било доста гостију, када је у њу ушао познати насилник Хамдија Смаиш, месар по занимању. Он је кренуо са сељацима да “вуче куке” и након што су претегли, навалио је на њих, али су га избацили из кафане. Вратио се са убрзо и са њим су се појавили Халид Шесто и Авдо Селам. У тучи која је настала Фуртула је одмах подлегао, док је Кубура издахнуо јутро након у болници. Дивчић је успио да се спаси. Жртве су претучене колцима, столицама, ножевима, боксерима…

На суђењу убицама Смаиш је изјавио да је то јутро пио ракију од 7 ујутру и да се ничега не сјећа. Он је покушао да изврши самоубиство у истражном затвору, а адвокат који га је бранио је покушао да докаже да је луд и да је то насљедно, али вјештаци који су га прегледали нису потврдили те наводе. Шесто је изјавио да је био пијан и да је прискочио у помоћ Смаишу кога су пребили неки сељаци. Тврдио је да је добио ударац столицом и да се ничега не сјећа. Трећи оптуженик Селам је препричавао детаље почетка туче, али се краја ни он није сјећао.

Пребио маћеху због казана

Михајло Милинковић је волио ракију и то у толикој мјери да је пребио маћеху због ње. Сјекиром јој је развалио врата да би јој отео ракијски казан. Казан је преврнуо, ракију пролио, а маћеху пребио. “Ма знаш славни суде, није то баш све тако како пише у том ћагету, част му и поштење, али било је то мрву другачије” тврдио је Милинковић покушавајући да све пребаци на комшијску завист. Кажњен је са седам дана затвора,а на његов захтјев добио је одгоду казне за шест седмица од доношења пресуде.

наставиће се…

Filter 2019