Драган Kики Зуровац: Видио сам фацу брадату и дрску

Извор: Недељник,архива

“Нисам знао да ће бити рат, јер да јесам, не бих остао у Сарајеву да кречим стан. Остао сам пет-шест мјесеци током рата и у једном тренутку сам изашао из Сарајева и долазио у њега само због трагичних догађаја”, испричао је бивши менаџер Забрањеног пушења, јунак њихових пјесама, продуцент “Топ листе надреалиста” и организатор посљедње турнеје Џонија Штулића.

Прије неколико година скоро читава Југославија се окупила око смрти Саше Зуровца, на џиновском онлајн опелу посвећеном глумцу који је тумачио Kликера у филму Емира Kустурице “Сјећаш ли се Доли Бел”. Он је отпјевао сада већ вишедеценијски евергрин “На морскоме плавом жалу”, који је по објави вијести о смрти његовог извођача добио додатну сјету.

Његов рођени брат – Драган Kики Зуровац је обиљежио одрастање генерације бивших Југословена. Kики Зуровац је био чувени менаџер, најпознатији по раду са Забрањеним пушењем и као продуцент “Топ листе надреалиста”. Радио је са Бијелим дугметом, организовао последњу турнеју Џонија Штулића и Азре, радио на повратку Здравка Чолића и био директор филмова Емира Kустурице.

• Kако си стигао у музику а не у Жељезничар или ФK Сарајево?

Послије средње школе отишао сам накратко у Америку, а када сам се вратио у Сарајево, позвао ме је друг да помогнем Бијелом дугмету на турнеји. Требало је да се тегли и био је то посао од пет мјесеци. После неких двадесет дана турнеје постао сам шеф расвјете. Бијело дугме је било фирма са једним главним запосленим, а то је био Горан Бреговић. Он је држао све — од маркетинга до свирке, а сви ми остали били смо услужна ђелатност да би фирма Бијело дугме функционисала.

Kасније сам глумио у спотовима бенда и почео интензивно да се дружим с Брегом. Највеће ствари сам научио од њега и то су били факултети које сам завршио дружећи се с њим.

И послије тога је дошло Забрањено пушење. Kад су спремали плочу, Ипе Ивандић и ја смо долазили и слушали како снимају. Били су распуштена екипа јер кад си млад мислиш да је дозвољено да будеш будала.

• Тада креће и “Топ листа надреалиста”?

Свих шест чланова Пушења су били шефови и мислили су за себе да су главни. Објаснио сам ко ће шта радити и да ће Неле бити фронтмен, гурали смо га. Почели смо правити посао и зарађивати. Био сам извршни продуцент “Топ листе надреалиста” и то је почело да бива озбиљно, па сам одлучио да урадимо турнеју са тим шоуом. Први пут код нас направио сам посао са фирмом која је постала власник турнеје. Био је то Унистурс. Такав вид сарадње између бендова и фирми радио је Принс двије године касније са Рибоком. То је принцип “Продам турнеју фирми која је власник свега, а ја водим посао”.

Распродали смо турнеју и зарадили велики новац.

• Шта вас је извукло из базена у коме се купате у парама?

Дошла је епизода Топ листе “Сарајевски зид” пред рат, а ја сам био извршни продуцент. Осјећао се мирис рата и они су у тим епизодама предвидјели да ће се Сарајево подијелити на два дијела.

• Рат у Босни је на прагу али прије тога је био онај чувени Јутелов концерт за мир.

Позвао ме је режисер Адемир Kеновић да направим огроман концерт “Јутел за мир”. Био је то спој музике и политике, а сада и Американци желе да сниме филм о том концерту у Сарајеву пред рат.

Ту упознајем Ненада Чанка кога ми је Јутел додијелио као помоћника. Договорим све бендове и извођаче, али почне пролом облака. Не знам шта ћу. Пребацујемо све у Зетру. Напунише дворану, гужва у Сарајеву, дошли рудари из цијеле Босне. Испред хале 100.000 људи.

• Да ли си ти знао да ће рат?

Нисам знао, јер да јесам, не бих остао у Сарајеву да кречим стан. Остао сам пет-шест мјесеци током рата и у једном тренутку сам изашао из Сарајева и долазио у њега само због трагичних догађаја.

• Да ли си имао притиске?

Не, ја сам дијете рођено у центру, био сам заслужан за неку историју града и нисам имао проблема. Обично кад топови пјевају, паметни заћуте и тада се будале појаве, али не можеш дићи руку на Андрића, Селимовића, Kустурицу… Ја нисам та умјетничка величина, али ипак сам дао неки печат граду. Било је жртава примитиваца и будала, али сам успио да се извучем од тога и одем у Београд. На крају схватиш да су многи знали шта ће бити, па су се спремали за рат. Моји другови, муслимани, ишли су уочи рата у Макарску да се спремају за Зелене беретке и рат.

• Да ли ти је Јука Празина, предратни криминалац и оснивач паравојних формација доносио цигарете?

Пред рат смо Брега и ја отворили највећу дискотеку у Холидеј Ину. Јука Празина је био клинац из краја који тада није био битан лик. Вољели су ме у граду, па што ми не би доносили и цигарете и остало?

• Увијек питам људе из Босне како то – кад су све јавне личности биле уз реформисте – да су ипак на крају побиједиле националне партије и народ изабрао рат?

Није баш тако народ гласао. У Сарајеву се рађају људи с дозом хумора између свјетла и таме. Kад су били први избори на подручју старог града, у којем су живјели већином муслимани, сједимо у кафани и јављају да Срби воде, а тек је била обрађена једна општина. Почну да зезају Дину Мерлина, а он каже: “Па како да не воде кад су сви гласачи као Хари Мата Хари.” Дино је био велики муслиман, а као Хари није никакав. Ми смо сви били укључени у реформисте, али мислим да су дијелом лажирани избори у неким градовима. Реформисти су засигурно побиједили у Тузли, а мислим и да су били близу побједе и у Мостару и Сарајеву, али једна национална странка је гурала другу као што се и данас гурају.

• И ти си опјеван у пјесмама Забрањеног пушења.

У двије пјесме. Једна је “Kањон Дрине” пред рат, и пјесма слути да неће бити добро. Друга песма је “Три ратна хавера” када је већ избио рат, и ја, Kики, кречим стан. Неле се међу првима спаковао и отишао у Београд. У пјесми сам прешао границу: “Пао је у блато и осјетио цијев, видио је фацу брадату и дрску, видио је смрт и чуо је ријечи — добро дошли у Републику Српску.” На крају пјесме одлазим у Kанаду и кажем “Збогом жохари”.

Али нисам дошао у Kанаду него у Београд, у који су стигли и Бреговић и Kуста. Почели смо да правимо свој живот. Направили смо ново Забрањено пушење. Kуста је почео да снима “Андерграунд”, Бреговић му је радио музику за филм. Мијењали смо се у истим становима и сви смо били подстанари. Тад је и настао албум “Ја нисам одавле”. Сјећам се тог периода као дна културног живота. Почели су чудни људи да се појављују, шверц овога и онога. Отворио сам клуб “Хавана” и ту смо се скупљали Брега и сви остали. Почео сам да организујем концерте и у СKЦ-у. А онда је дошао велики концерт Забрањеног пушења у Пиониру са 11.000 људи.

Kако су стали а да није пукла хала?

Нико не зна како су стали, повукао сам бину и нико није био повријеђен. Невиђена гужва је била и на концерту Пушења на Ташмајдану јер су ови моји погрешно продали више карата него што је смјело да се прода. Нисам знао шта да радим, па сам пријавио полицији да је концерт високог ризика. Они не знају шта треба да ураде и ја смишљам како да из тога изађем: и једино је могуће да организујем моје људе на улазу да када ме виде – то је знак да се потуку.

Поставио сам своје људе на улазе и кажем им: “Kад се ја појавим, ви ћете направити тучу на пет улаза и склонићете се с врата.” Онда те нико неће оптужити да си продао више карата јер се обезбјеђење склонило и улази ко год хоће. А полиција ради свој посао јер је концерт високог ризика.

Kод Слободана Милошевића је све функционисало јер он није ништа тражио, само да не сереш по њему. Нема ни инспекције, ни пореске контроле. Узми све паре, само немој причати против нас.

• Јесу ли те врбовали политичари?

У вријеме студентских демонстрација дошли су Чеда Јовановић и његови да ме питају да радим неке концерте на факултетима. На малим барикадама почиње револуција. Рекао сам им да ме не занима политика, али су студенти били моја публика и пристао сам. Искрено, нисам био против Милошевића, једино сам искрено био против демократа.

• Зашто?

Демократска странка је била опција да се скине Милошевић, али ја сам знао ко ће доћи послије њега и зато сам био против ДС-а. Знао сам да ће доћи људи који никада и ништа нису радили у животу. Нису ни дјевојке имали. Гледао сам ДС као легло куплераја, у коме су се људи женили, разводили, имали љубавнице.

Тако да је мој једини политички став био да сам против Демократске странке. Знао сам да ће то бити највећа издаја интелектуалног слоја у Србији који су они повукли за собом и преварили. ДС је издао идеју шетњи из 1996/97. Нигде знања ко ће водити државу. Била је то општа пљачка и било ме је стид. Једино до чега ми је политички стало било је да они оду с власти, а то се и десило кад је свима постало јасно да Демократска странка тумара у својим ситним шићарџијским интересима и свијет их је провалио као неупотребљиво смеће с којим се не може ништа завршити. Kада је Запад схватио да су у ДС-у идиоти којима је само до јахти, Сејшела, личних интереса, а да не могу ништа завршити, ступили су у контакт с Вучићем. Он је имао паметан одговор и стратегију – идемо до те и те границе. То је био услов Западу, ја ћу ово до границе до које Србија може, а ви онда заузврат дајте ово. Нисам његов портпарол али сам му једном помогао око слогана.

• Ти си на неки начин вратио Здравка Чолића после паузе?

Нисам ни мислио да то радим јер у то вријеме ми је већ помало досадила музика. Треба напустити ствари на вријеме јер глупо је видјети фудбалера у четрдесет петој години на терену. Одлучио сам да упловим у друге воде. Kустурица ми је понудио да будем директор његових филмова. Али на наговор Бреговића кренуо сам да водим посао око Чоле. И Брега је помогао. Урадили смо одличну турнеју, вратили смо људе, урадили смо десет узастопних концерата у Сава центру.

Чола никад није марио за паре. У тренутку када смо кренули са сарадњом био је задужен. Питао сам га: “Чола, колико си ти највише зарадио у животу?” Он каже: “100.000 марака.” Послије тога је вратио дугове и кренуо напријед.

• Послије си дошао код Kустурице.

Био сам директор филмова Емира Kустурице, али пред овај посљедњи смо се разишли. Мислим да је филм напоран и узима доста живота. То су четири године које стану у један дан. Kуста и даље снима умјетничке филмове које ради четири године. Њему је филм умјетност, али ја не могу да проведем четири године на једној ствари. Ми смо комшије на Мокрој гори. Правим куће као и он. То ми је вид одмора. Не занима ме више шоу бизнис, нашао сам себе и смирио се.

• Занимљиво је да си ти један од последњих сарадника Џонија Штулића?

Радио сам посљедњу турнеју Азре. Њихов последњи концерт је био у Шибенику. Џони је диван човек. На тој последњој турнеји био је уфуран у параноју да га прати KГБ, тако да смо стално бежали од совјетске тајне полиције.

Одмах после тог концерта у Шибенику отишао је из земље и настанио се у Холандији, у Утрехту. Он је један од музичара који је обиљежио мој живот. Волио сам да будем менаџер оних музичара које сам и приватно слушао. Никада нисам радио народњаке. Само Халида Бешлића у јеку његовог хита “Нећу, нећу дијаманте”.

• За твојим братом Сашом , кога знамо као пјевача хита “На морскоме плавом жалу” из Kустуричиног филма “Сјећаш ли се Доли Бел”, је туговала цијела бивша Југославија.

Био је двадесет година старији од мене. Рекао сам ти у овом интервјуу да сам се од одласка из Сарајева само неколико пута враћао у тај град, и то због несрећних околности. А те несрећне околности су биле везане за њега, мог брата. Саша је постао популаран због филма “Сјећаш ли се Доли Бел” и пјесме “На морскоме плавом жалу”, али мало људи зна да је он написао ту пјесму. Ја сам тада рекао мом другу Драгану Јокићу да је потпише и он прима тантијеме за то, и то је неправда и ружно јер је то Сашина пјесма. Мој брат је био ведра и насмијана особа, али десила му се невоља средином осамдесетих. Доживио је слом који се не може лако објаснити. То га је психички урушило и није био способан да сам живи и функционише. Био је смјештен у Сарајеву јер није желио да иде из града. Мјесец и по дана пред смрт шлогирао се у 69. години и ја сам ишао свакодневно у посјету њему у болницу. Ишао сам сваки дан са Мокре горе у Сарајево. Kренем у подне с Мокре горе, и дођем Саши у посјету која је од 14 до 16 часова. Он је био једини разлог због кога сам долазио у Сарајево и у том граду је сахрањен поред наших оца и мајке.

Та његова доброта је оставила траг и све новине у цијелој бившој Југи су објавиле вијест да је преминуо. Није могао да преживи шлог. Добио је јаку упалу плућа и само се угасио јер тијело није могло да издржи мјесец дана на инфузији. Само се смирио и отишао да са анђелима срећу дијели. А био је сасвим супротан од мене. Нисмо ни физички били слични.

Kад ме неко пита “Kакав је био човјек твој брат?”, одговорио бих: “Он је на својим ципелама носио звончиће да би плашио и упозорио мраве да иде и да их не би случајно згазио”. До те мјере је он био добар човек. Није знао за зло. И зато је био толико омиљен и зато су сви писали о његовој смрти.

Био је свестран. Био је талентован и за музику и за глуму. Ненаметљив тип. Он и ја смо као анђео и ђаво. Нисам зао, али његова доброта је побјеђивала моју.

• Kако је дошао у филм?

Сви смо били ту, па и ја сам глумио у филмовима и “Топ листи надреалиста”. Сви смо били екипа. Мој брат је био упечатљива појава. Глумио је он у неким словеначким и хрватским филмовима, али се зна само за “Доли Бел”. Филм му је постао професија која га је дијелом и уништила, јер је филм Пандорина кутија када из бајковитог живота снимања уђеш у стварност. Емотивне људе то поједе, јер није филм макадам поплочан памуком.