Wed. Apr 24, 2024
ћирилица /латиница

Мостарска прикључења: Срби између 25. и 29. новембра

Аутор: Вук Бачановић

Живјети у различитим дијеловима свијета не носи само ту благодат да се људска друштва, а тиме понашања, схватања и разумијевања себе самих и других, рационално и емотивно доживе на лицу мјеста. Већ и да се, из перспективе разних људских домишљања и емотивних стања, доживе и у оном врло битном сегменту перцепције другога. Поготово ако си тај други ти.

Мостар у томе има посебну чар. Посебно искуство живота и на источној и на западној обали Неретве. Готово двије и по године сам живио на источној страни, а да ме западна и није толико дотицала. Ем због тога што сам кафански конзервативан човјек који воли исти круг мјеста са добром енергијом јер се у њима најбоље концентрише док ради, ем због тога што тај облик добре енергије и духа, нисам претјерано осјећао западније од Булевара и Шпанског трга.

И не, није то ствар предрасуде. Сада сам, игром случаја, са станом на западу, те имам више прилике шетати насељима као што су Рудник, Цим, Центар 2. И не могу се отети утиску да живим у једној заиста страној земљи и једном, заиста, страном граду. Не због тога што на западној страни мањка добрих људи. Напротив. И не само због тога што када пређем Титов мост и крочим на Мусалу знам да је то предсобље ваститог дома, дио истог таквог трга или улице у Сарајеву или Београду. И никако због тога што су иза мене двери запада, или територија у којем ходе отјелотворене окциденталистичке предрасуде, а не људска бића. Не. Него сурова истина да је то времеплов у 1941. Опет, не само због улица Мила Будака, Јура Францетића, Рафаела Бобана и других усташких нациста, јер су оне мање-више политкантско-бироктатска заврзлама. Већ због живих трагова малигних убјеђења. Нема те зграде, мимо главних улица, западно од Мусале да нису ишарани усташким графитима, доминантним усташким „У“ или свастикама.

Ма колико се, јавно, та чињеница настојала релативизовати као подухват тинејџерских мангупа, опет се намеће питање: зашто узор том „мангуплуку“ није нешто друго, или неко други? Због чега не постоје масовне акције, ако већ не уклањања плоча са именима усташких главешина са мостарских улица, а оно барем брисања усташких графита и остатка сичне иконографије? Одговор је јасан: зато што је то идеологија коју што отворено, што прикривено подржавају хрватске интелектуалне и црквене елите у Мостару. А та идеологија, ма како се политиколошки покушали довијати и ствари посматрати искључиво као ригиднији обик етнонационализма, јесте фашистичка идеологија. И то нам врло отворено даје до знања. Када је кћерка једног од мојих најбољих пријатеља покушала организовати заједничку матуру средњих школа источне и западне стране Мостара, на истоку је имала готово стопостотну подршку, а на западу свега 20 посто. Уз сву задршку према бошњачким политикама и патолошким идеологијама, гдје човјек који не мрзи пружа своје срце? Тамо гдје је мање отрова, разумије се.

Зашто текст о 25. и 29. Новембру у српским поимањима има увод посвећен Мостару? Опет, разлог није само капија на Неретви која раздваја један oчито отровани свијет и онај источни, правога Мостара, Сарајева и великог Београда, који је конзумирао огромне дозе отрова, али му још увијек није подлегао. А није ни носталгија за ЗАВНОБиХ-ом и АВНОЈ-ем, који су у ванјугословенском и, још горе, антијугословенском контексту, посве бесмислени празници. Већ размишљање о вриједностима које надживљују партикуларне датуме.

Проблем са свим дановима државности, република и независности у историјским земљама Босне и Херцеговине није само тај што, у реалности не одговарају својим називима, јер и протекторат републиканског уређења није озбиљна држава, а камоли независна, већ и тај што су то све дани болних растанака са неумрлим вриједностима. Које не морамо посматрати само као човјекоослобађајуће у неком марксистичком смислу, него као и темељни хуманизам нашег абрахамског наслијеђа. Не, није то ни чежња за оном магичном формулацијом о народима који „први пут у историји постају ковачи своје судбине, чврсто ријешени да једном заувијек сагране вјековну, мрачну и тешку прошлост“, јер ће се она увијек завршити у, често оправданом, натезању око првенства у ковању судбине и расправе о томе колико је прошлост, када и за кога, била мрачна и тешка.

Већ за смислом оне формулације да се „забрањују све фашистичке и профашистичке организације и прогоне сва лица која се баве фашистичком и профашистичком дјелатношћу.“ А какве су то организације, ако ову одредбу читамо у новом временском контексту, те их не морамо звати ни фашистичким ни профашистичким, већ једноставно промрзилачким? Све оне које „другачијем човјеку“ ускраћују његово људско достојанство, оне које њега и његов идентитет и културу извргавају понижењу и порузи, које и ту културу не виде као дио човјечанске културе, или дјелића културе свога брата човјека, које га желе учинити несретним, пониженим, другоразредним, које га прихватају само као марионету која се уклапа у аутошовинистичку предоџбу самога себе, или ће га, у супротном, искоријенити.

Једном рјечју, све оно што су карактеристике малих, јадних и, у себе несигурних, друштава. И не лажимо се, такве ограничености и злокобне предоџбе су темељни принципи који су  тријумфовали након што су 25. и 29. новембар постали небитни, или жигосани као нешто што је свеукупно контра Срба и српских интереса. И то нема везе са легитимним промишљањем о томе колико се ко искрено давао у социјалистичку Југославију и југословенску социјалистичку републику БиХ и у каквом смо се глобалном политичком положају, као народ, због тога нашли. Хуманистички принципи који су и темељни хришћански принципи надживљују како датуме, тако и државе. Чак и ако бивају издати од јадних и мизерних политика, то не значи да је исправна политичка стратегија свести се на такву мизерију. Јер хришћански принципи су исти и вјечни, таман сва васиона огрезла у зло. Када сам друштвеним мрежама, недавно, констатовао да људи који не маштају о новој Југославији немају срца и душе, суочио сам се са лавином коментара о томе да бих као историчар требао водити рачуна да је историја учитељица живота. И јесте. Али лош је онај ученик који не превазилази свога учитеља. А још гори онај који сматра да је оно што смо научили из ЗАВНОБиХ-а и АВНОЈ-а, потреба претварања цјелокупног нашег друштва у Западни Мостар. С друге стране, сањати Југославију, не значи тежити за историјским репризама по сваку цијену, него чувати свој народ од нискости и зла.

Мишљења и ставови објављени у рубрици “Kолумне” су искључиво лични ставови аутора текстова и не одражавају ставове редакције порталаcitajfilter.com

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com