На раскршћу свих путева

Аутор: Жељко Пржуљ

Падни, несрећна ријечи, на ову бијелу хартију и остави свој знак. Остави биљег или путоказ по којем ће они који дођу послије нас и који не вјерују, лакше да пронађу ово мјесто. Раскршће свих наших путева, свих идеала и заблуда, свег зла и доброте овога свијета. По којем ће да нам суде онда кад вријеме разголити наша дјела и недјела и кад нам анђели постану једини другари и сабесједници. Као зрак свјетлости несрећна ријечи у овом мраку освијетли ми пут на Војничко гробље Соколац!

На средини гробља, као центар универзума, бијели се велики крст који спаја и раздваја. Лијево од њега су хумке са дрвеним крстовима још неуређених гробних мјеста српских витезова. Иза су гробне парцеле гдје се сахрањују они који и на ономе свијету желе да буду близу, најчешће су то њихови несрећни родитељи. Десно од великог крста је подигнуто море оних попут солунским прецима, испод којих се и овдје и тамо одмарају ратници. Дједови и унуци са истим именима и презименима. Код постоља централног крста гори букет танких воштаница, а на самом крсту, с једне стране умјесто имена умрлог, испод месинганог грба Републике Српске уклесан је стих – И кад нам мушке узму животе гробови наши бориће се с њима, а с друге стране порука оних који су остали – Чекамо васкрсење мртвих.

Падни,сузо проклета и олакшај ми терет на души. Хоћу да чистијег ума стрпљивом слушаоцу пренесем успомене из фебруара, љета Господњег 1996. Тада смо напуштени и издани, били остављени на милост и немилост љутом непријатељу. И умјесто да се бринемо куда даље са својим пролазним, грешним животима, ми смо се бринули камо са земаљским остацима изгинуле браће,очева и сабораца. Цијели Илијаш, Хаџићи, Рајловац, Вогошћа, Илиџа, Касиндолска, Неџарићи, Грбавица. Преко сто педесет хиљада живих и преко осам хиљада мртвих. Сад паметнице баратају неким другим цифрама,али овако и оволико је било,слободе ми…

Скоро цијели свијет је славио крај рата, Србија крај санкција и очување Косова,тешки снијег је притискивао сјеверни Балкан, а Срби из Српског Сарајева су се паковали за пут у непознато. Најпречи су им били гробови. Стојички су подносили гријех што мртве ваде из њихових вјечних кућа, а да није прошло седам година колико прописују хришћанске Цркве, ћутећи подносили пријекор што тим својим чином руше паролу салонских и академских националиста- Српска земља је тамо гдје су и српски гробови, стрпљиво чекали да се неко од мудоња смилује и дадне им то сљедовање од 10 литара нафте, јер камион натоварен лијесовима већ чека на паркингу испред општине. Без ријечи протеста бахатим и гладним камионџијама доспјелим из свих српских земаља за вожњу дугачку четрдесет пет километара, давали су посљедњу вриједност из куће. Пиштољ, успомену на покојника, телевизоре у боји заједно са видеима, породични накит са бакиног вјенчања…Али нису пристајали да кости својих најмилијих сутра траже по локалним депонијама или откупљују од веселих противника.

Кад се тога сјетим,захвалан сам Богу што сам бар још мало при памети. Кад се сјетим непрегледне колоне, тешке зиме, пожара и емисије 24 часа на Радио телевизији Србије. Једино за њих и грађане мајке Србије, тих дана главна свјетска вијест је била још један неуспјешни покушај богатог ексцентрика да у балону облети планету.

Еј сузо,…избистри ми поглед,скини мрену са трећег ока да лакше провјерим да ли је ово мјесто лоцирано над жилама којима тече космичка енергија, на половини падине, окренуто југу, смјештено изнад подземне стајаће воде и да чистије прочитам имена са мермерних крстова. Не знам да ли је на овоме гробљу иједна званична делегација до сад положила цвијеће и да ли они са заједничких пасоша, таблица и личних карата, знају за његово постојање, али знам да ми сваки пут кад овдје дођем на ум падне богохулна мисао. Падни велика звијездо и на трен, као ситне пахуљице са старог капута, са ове шугаве планете стреси све грешнике и избриши све трагове. За три милиона година кад дођу нови људи, неупрљани злом и канибализмом, нека затекну чистоту и бјелину, већу од бјелине празне хартије.

Filter 2019