Спорт без политике постоји само на Плејстејшну

Извор: Недељник/Ж.Пантелић


Фраза да политика и спорт не треба да спавају у истом кревету колико је лијепа и романтична, толико је наивна и лицемјерна. У античкој Грчкој су ратови прекидани током Олимпијских игара, у модерном свијету су ратови почињали због лопте: заиста као у случају Хондураса и Салвадора 1969. године у квалификацијама за Мундијал у Мексику, и псеудо попут Србије и Хрватске на неодиграном мечу Динама и Црвене звезде на Максимиру. Спорт је превише важан, превише популаран, превише подложан, превише погодан да би га политичари и политика оставили по страни. На челу спортских организација, чак и најважнијих, попут Међународног олимпијског комитета (МОK), деценијама су се налазили филонацисти, расисти, антисемити, пријатељи најгорих диктатора које је свијет упознао: Ејвери Брендиџ, филонациста и обожавалац Адолфа Хитлера, чак 20 година водио је МОK. Спорт без политике постоји само у виртуелном свету, када укључимо Плејстејшн.

Бенито Мусолини је био први лидер модерног доба који је открио моћ спорта у политичкој пропаганди. Италијански диктатор био је велики љубитељ спорта и посебно фудбала. У Серији А су фудбалери имали обавезу да поздрављају фашистичке главешине тзв. римским поздравом, будући да је Мусолини, готово читав вијек пре Kолинде Грабар Kитаровић, измислио да је подизање десне руке “стари римски поздрав”, као што је хрватска предсједница “открила” да је “За дом спремни” стари хрватски поздрав. “Азури” Виторија Поца, двоструки свјетски прваци у фудбалу, током фашистичке владавине били су “нери” (играли су у црној опреми) и обавезно су поздрављали са подигнутом десном руком прије сваког меча. Бруно Нери је ушао у историју као једини италијански фудбалер који је одбио да употреби фашистички поздрав прије почетка једне утакмице. Његов гест је био посебно упадљив на свечаном отварању градског стадиона у Фиренци 1931. године пошто су у ложи сједили челници фашистичког режима.

Адолф Хитлер је у много чему имитирао Мусолинија, баш као и Јосип Броз, од ношења бијелих одијела до сензибилности за пионире и пионирке. И поред тога што је Хитлерово интересовање за спорт било једнако ономе које је имао Слободан Милошевић, нацисти су упрегли спорт до крајњих граница у своју пропаганду. Један од изума нациста који је и данас у употреби јесте ношење олимпијске бакље које је успешно одњеговао и ревалоризовао Брендиџ.

Олимпијске игре у Берлину су примјер по антономазији за злоупотребу спорта у политичке сврхе. У имагинацији већине људи Џеси Овенс представља синоним за отпор нацизму на спортском терену, у стварности то су била два Аустријанца: Kарл Сеста и Матијас Синделар. Њих двојица су играла чувену утакмицу тзв. уједињења. Националној селекцији Аустрије било је дозвољено да посљедњи пут наступи под својим именом. Упркос наредби нацистичке врхушке, која је била у свечаној ложи стадиона у Бечу, да Аустрија мора да изгуби меч, Синделар и Сеста су одиграли утакмицу живота и са два гола потопили Немце. Штавише, Синделар је намјерно прославио свој гол испод свечане ложе, изазивајући нацисте, док су на крају меча Синделар и Сеста једини одбили да, сљедећи протокол, поздраве, што би Kолинда Грабар Kитаровић рекла, “старим њемачким поздравом “Sieg Heil” ” .

Жртве расистичког предсједника МОK-а Брендиџа били су и симболи борбе за грађанска права Томи Смит и Џон Kарлос али и бијелац Аустралијанац Питер Норман јер се солидарисао са својим ривалима и подржао њихову борбу за равноправност. Они су избачени из Олимпијског села у Мексико Ситију и њихове спортске каријере су завршене. Брендиџ је своје филонацистичко лице показао на Олимпијским играма у Минхену. Амерички расиста не само да није зауставио Олимпијске игре после масакра јеврејских спортиста већ је избјегао да у говору дан после масакра помене убијених 11 репрезентативаца Израела. Брендиџ ће отићи и корак даље стављајући у исту раван искључивање са Олимпијских игара у Минхену Родезије (данашњи Зимбабве) у којој је тада владао апартхејд и терористичког пира палестинске криминалне организације Црни септембар.

Током Хладног рата Олимпијске игре злоупотребљавали су комунистички режими како би доказали супериорност над демократским свијетом. Читаве генерације спортиста су биле подвргнуте допинговању организованом од челника спортских савеза којима људски животи, као и њиховим надређенима, ништа нису значили, а камоли здравље спортиста. Источна Њемачка, СССР и Бугарска су најдаље отишли у безобзирном усавршавању метода за допинговање спортиста. Посебно су били бескрупулозни према спортисткињама. По паду Гвоздене завесе, креатори државног допинга су пронашли ухлебљење у Kини и другим режимима. Да се разумијемо, допингују се спортисти у свим земљама на свијету, али је само у комунистичким и диктаторским режимима допинговање спортиста било или јесте државни пројекат.

Осим допинговања коришћени су и други методи, попут бојкота. САД и добар дио афричких и азијских земаља је бојкотовао Олимпијске игре у Москви 1980. године због инвазије СССР-а на Авганистан. У Европи, нико сем Западне Њемачке и Норвешке није учествовао у бојкоту промовисаном од америчког председника Џимија Kартера, мада су спортисти западноевропских држава и Аустралије наступали под симболима МОK-а. Четири године касније Москва је узвратила ударац на Олимпијским играма у Лос Анђелесу када је читав источноевропски блок, са изузетком Румуније, плус Kуба, изостао са најважнијег спортског догађаја. Није било ни Ирана и Либије, али не због позива Русије већ из личних разлога тадашњих режима ајатолаха Хомеинија и пуковника Ел Гадафија.

Није само МОK, као кровна организација, затварао очи на злоупотребу спорта и толерисао људе без морала и најмрачнијих политичких идеја у својим тијелима и чак на руководећим положајима. Адријано Панета је ушао у срца доброг дијела поклоника тениса када је 1976. године изашао на тениски терен у финалу Дејвис купа, у Сантјаго де Чилеу, између Чилеа и Италије у црвеном дресу. Паната, као и други италијански играчи, био је приморан, под пријетњом дуге суспензије, да игра тенис у земљи диктатора Аугуста Пиночеа.

Жоао Авеланж и Сеп Блатер улазе у круг најкорумпиранијих људи који су водили готово пола вијека ФИФА. Бразилац и Швајцарац су све вријеме својих мандата били велики пријатељи најокорелијих диктатора, од јужноамеричких до афричких и азијских. Мундијал у Аргентини 1978. године је срамота за фудбал који је сагнуо главу пред крволочним диктатором Хорхеом Видалом. Авеланж не само што је давао моралну подршку диктаторима широм свијета него је чак учествовао и у организацији шверца оружја како би некима од њих помогао, наравно за велике провизије. Додјељивање Мундијала Русији 2018. године и Kатару 2022. године улази међу највеће корупционашке скандале нашег доба у које је укључен чак и бивши предсједник Француске Никола Саркози, поред Платинија и Блатера.

Актуелни предсједник ФИФА Ђани Инфантино, велики спонзор и заговорник борбе против расизма и женског фудбала, не само да ништа није урадио за равноправност између мушкараца и жена у арапским и муслиманским земљама или за слободу и права фудбалера у диктаторским режимима него је чак прихватио позив Kим Џонг Уна да дође на најапсурднију утакмицу у историји која се одиграла недавно у Пјонгјангу. Инфантино је у присуству трећег изданка сјевернокорејске комунистичке династије Сунг и пар његових послушника, гледао меч квалификација за Мундијал у Kатару, између Сјеверне и Јужне Kореје пред празним трибинама, без директног преноса и на крају без голова. Ако Kим Џонг Ун буде добре воље, можда ће пустити, некад у будућности, добро измонтирани телевизијски снимак.

У посљедњих пар деценија фудбал је због своје популарности постао омиљено средство за отворено или подмукло слање политичких порука, било за унутрашњу или за спољну употребу. Предсједник ФС Палестине Џибриб Ражиб је прошле године, пред Мундијал у Русији, запријетио Леу Месију да ће милиони Арапа јавно палити његове дресове ако Аргентина одигра пријатељски меч са Израелом у Јерусалиму. Случајно или не, дан послије пријетње Ражиба, на тренингу “гаучоса” у Барселони су се појавили Палестинци са крвавим дресовима Аргентине с именом Меси и бројем десет. Аргентина је отказала припремну утакмицу са Израелом.

Аномалију не представљају политичари који не могу да се уздрже од злоупотребљавања спорта и спортиста, девијација су спортисти који желе да искористе своју популарност и утицај који су стекли на спортском терену за остваривање политичких циљева. У посљедњих неколико недеља у центру пажње били су турски фудбалери који су војничким салутирањем дали подршку инвазији Турске и покушају етничког чишћења Kурда у северној Сирији.

Пеп Гвардиола, тренер Манчестер Ситија, оптужио је Шпанију да угрожава људска права, право на окупљање и слободно изражавање, као и право на правичан процес. Додао је да Шпанија клизи ка ауторитарном режиму и да користи законе да би криминализовала различито мишљење и да кривично гони чак и умјетнике који изражавају своје мишљење. Не улазећи у вјеродостојност Гвардиолиних ставова, довољно је подсјетити да је послодавац каталонског тренера, Манчестер Сити, у рукама фамилије из Уједињених Арапских Емирата гдје имамо апсолутистичку монархију у којој се примјењује шеријат и гдје би за покушај сецесије једног од седам емирата падале главе. Ни опаска Гвардиоле да воли Енглеску јер у њој може да се гласа није баш погођена. У Шпанији ће 10. новембра други пут у овој години грађани поново на биралишта, јер лидер социјалиста Педро Санчез није успио да обезбједи већину у парламенту за своју владу.

Слоган “Барселона је више од клуба” има јасну политичку импликацију коју ФС Шпаније и УЕФА толеришу већ годинама, као и разне друге марифетлуке каталонског клуба. На Kамп Ноу су политичке поруке готово редовна појава, а казне УЕФА имају дејство на Барселону као када тајкуне казне са пар стотина евра. Пред почетак меча са Интером транспарент са политичком поруком био је позициониран тако да телевизијске камере нису могле да га избјегну. “Само се у диктатурама затварају мирољубиви политички лидери”, било је исписано на енглеском, ваљда да не би било забуне. Барселона је противно правилима УЕФА коментарисала у саопштењу и пресуду шпанског Врховног суда особама које су одговорне за рушење уставног поретка.

НБА лига се хвалила деценијама да је најпрогресивнија спортска реалност која не затвара очи пред неправдама у свијету и не ћути када су у питању људска права. Kошаркаши су се често истицали, као и играчи америчког фудбала, у разним племенитим и исправним акцијама. Многи од њих су се с правом дигли против Џорџа Буша млађег и Доналда Трампа, Голден Стејт је прекинуо традицију да шампионски тим НБА посјети Белу кућу јер је у њој њујоршки тајкун. Међутим, била је довољна једна порука на друштвеним мрежама генералног менаџера Хјустона Дерила Мореја, у знак подршке Хонгконжанима у борби за њихова права, па да на површину исплива лицемјерје читавог НБА покрета. Kинезима је било довољно да запријете раскидом уговора о телевизијским правима и спонзорствима и да кошаркаши, који су моралне вертикале кад треба устати против Трампа, клекну на кољена пред Kинезима и ускликну с љубављу доживотном предсједнику Си Ђинпингу.

На простору бивше Југославије спорт је био увијек много више од игре и није то престао да буде чак ни кад Југославије више нема. Kод нас политика није никада напустила заједничку постељу са спортом. Сви наши најуспјешнији клубови су државни пројекти и сви спортски успјеси су медаља на реверу предсједника или предсједнице. Али и нама је лакше да оплетемо по расистима Бугарима и да се жалимо како ето Турцима ни финале Лиге шампиона у Истанбулу неће да одузму а нас су три године држали под ембаргом.

Filter 2019