Деценија од смрти омиљеног српског патријарха
Данас се навршава десет година од смрти најомиљенијег у народу, патријарха српског Павла.
Патријарх Павле, у народу омиљен због скромности и истинољубивости, био је 44. српски патријарх и преминуо је у 95. години 15. новембра 2009. године. На дан сахране, су на путу од Саборне цркве гдје је тијело било изложено до порте манастира Раковица испратиле стотине хиљада вјерног народа.
Матија Бећковић о патријарху
,,Живот је живео као да ће му сваки дан бити судњи и говорио као да ће му свака реч бити последња. Нико у бучнијем веку није говорио тише, а чуо се даље. Нико није говорио мање, а да је рекао више. Нико није лакше ходио земљом, а да је оставио дубље трагове. Нико није био мањег раста, а да се видео са веће даљине. Отуда ни више људи, ни веће тишине на Његовом погребу!“
Живот
Епископ Павле, рођен као Гојко Стојчевић, именован је за 44. српског патријарха почетком децембра 1990. године, чиме је на трону Светог Саве наслиједио патријарха Германа.
Рођен је 11. септембра 1914. у селу Кућанци, Доњи Михољац, у породици земљорадника. У родном мјесту у Славонији завршио је основну школу, а нижу гимназију у Тузли.
У Шестој мушкој гимназији у Београду коју је похађао ванредно да би могао да упоредо упише и Медицински факултет, положио је испит зрелости.
Шесторазредну богословију завршио је у Сарајеву 1936, а Богословски факултет у Београду, гдје је претходно завршио и двије године Медицинског факултета.
Други свјетски рат затекао га је на одслужењу војног рока, а као избјеглица налазио се у манастиру Света Тројица у Овчару и Бањи Ковиљаци од 1944. као вероучитељ за децу у избеглиштву.
Одатле је из здравствених разлога отишао у манастир Вујан, у селу Прислоница, између Чацка и Горњег Милановца, где је остао до 1945. и одлучио да се посвети монашком животу.
Замонашио се у манастиру Благовештење у Овчарско-Кабларској клисури.Службовање у Епархији рашко-призренској посветио је и обнови цркава и манастира а посебно монашког живота.
Патријарх Павле бавио се и научним радом, међу објављеним делима су „Монографија о манастиру Девич“, беседа „Живот по Јевандељу“ и „Молитве и молбе“.
У његово вријеме основана је Академија СПЦ за уметност и конзервацију, враћена је вјеронаука у школе, а Богословски факултет у окриље Универзитета.
Његова лична библиотека припала је фонду Библиотеке српске патријаршије, има статус културног добра и чува се у конаку манастира Светог архангела Михаила у Раковици.
