СТАРО САРАЈЕВО: Како је Милош Црњански 1925. писао о гусларима из Алипашиног Моста

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

О гусларским такмичењима у Краљевини Југославији проналазимо различите податке, али се сви слажу у једном-прво је било у Сарајеву. Пратећи трагове кроз стару штампу, ми ћемо се везати за Митровданска такмичења 1924. и 1925. са посебним акцентом на ово касније јер је о њему извјештавао један од највећих српских писаца Милош Црњански.

Утакмица гуслара из 1924.

У посљедњем броју за 1924. годину београдски Илустровани Лист доноси кратку фото причу о “Утакмици гуслара”. Прва у нашој земљи, одржана је на Митровдан у “Српском Колу” у Алипашином Пољу код Сарајева. У наставку текста се подсјећа на улогу гуслара у чувању догађаја из прошлости, али и пореди утакмица гуслара са “мајсторским пјевањем у Нирнбергу”. Наводи се да су се такмичила 24 учесника из сарајевске, мостарске, зетске и дубровачке области.

Побједнику гусле, плуг и новац

На овој фотографији виде се награђени гуслари. У средини је Танасије Вучић из Шавника у Црној Гори. Он је добио прву награду и то јаворове гусле, диплому, модерни плуг и 1000 тадашњих динара. Поред њега је Јеврем Ушчумлић из Никшића, добитник друге награде, док је трећу награду узео неко из крајева домаћина. Био је то Вукола Анђић из Зијамет Црне Ријеке, среза сарајевског. Осим првонаграђених, похвале су добили и Лазар Лубура из Горњег Бутмира, Млађан Чебић-Високо и двојица Гачана, Радивоје Манојловић и Гаврило Вуковић.

Десетогодишњак из Трнова у рангу са старијим

Најмлађи учесник био је десетогодишњи Војислав Радосављевић из Трнова. Он је учествовао у такмичарском дијелу и освојио неколико награда, а траг о њему са налази и у каснијим такмичењима одржаваним широм Краљевине.

Тачно годину дана касније, на Митровдан 1925. одржано је друго такмичење гуслара, овај пут знатно озбиљније организовано. Већи број учесника и укључивање шире друштвене заједнице, довели су до већег интересовања за овај догађај, тако да о овом такмичењу наилазимо на више трагова у тадашњој штампи.

Илустровани Лист је опет имао фото репортажу, из које можемо видјети да су, без обзира на већи број учесника, прве награде опет освојили побједници из 1924. године. Овај пут Јеврем Ушчумлић је био први, а Танасије Вучић трећи, док је друго мјесто освојио Алекса Радошевић из Приједора. Четврти је Машан Ушчумлић, а пети Лазар Радак из Јајца.

Да је ово такмичење привукло више пажње од претходног, показује интересовање редакције београдских новина Време који у Сарајево шаљу свог дописника, младог Милоша Црњанског.

Велики књижевник био перспективан спортиста

Један од наших највећих писаца био је свестран спортиста. Играо је фудбал, веслао, једрио, вјежбао, мачевао, скијао, тренирао бокс. Са флоретом у руци, говорио је његов учитељ мачевања, имао је „брзину лудака“. Милорад Гаковић Сики је причао да је у својој школи бокса много очекивао од Kоче Поповића, али „најталентованији, за боксера, борца-такмичара ипак је био Милош Црњански“. Привлачила га је авијатика (репортажа „Надземаљска лепота Србије“). Писао је о зимском спорту, у листу „Време“ објавио разговор са тадашњом првакињом државе у смучању Јелком Шулгај (аутор анкете „Најсрећније жене Југославије“). Kао аташе за штампу посланства у Риму, у својим четрдесетим, „силазио спустовима, куд није требало, и куд иначе не би смео“ и учио тенис. Играо је за ветеране Југославије и јако је могуће, да је у некој од пријатељских утакмица, играо и против наше Славије.

Репортажа Црњанског о гусларском такмичењу

Као и сви спортисти, а уз то немирног духа који је обиљежио његову каријеру, Црњански је волио разне врсте такмичења. Али, по његовим реакцијама из уводног дијела, није могао ни наслутити да ће доћи у ситуацију да прати гусларско такмичење.

Да ја, ове године, умешан у београдске хронике, љубитељ авиона својим ушима присуствујем такмичењу 64 гуслара, под босанским планинама, то ми се чинило толико барокно да позив једва примих. Да о гусларима пишем, између ових шарених и модерних рубрика, што их сваки дан расипа Време, за наше читаоце уморне од луде свакидашњице, то ми се чини сасвим невероватно. Па ипак тамо доле, на планинама, живи милион оних, које и не познајемо, уз гусле, које са нама више и немају везе.

У наставку пише, својим јединственим стилом, о нашем народу са ове стране Дрине.

Тако смо заборавили свој народ да се запрепастимо кад се појави на планинама и урвинама.Читави крајеви Босне, Хума, Санџака, дуж Дрине тајанствени су за нас и далеки,незнани као афричка, велика језера. Па ипак је тамо месо вашег племена, срце вашег народа, телесна лепота наше расе и душа наше прошлости. Тако су непознате горе и хучни, планински дубови, где још гуслар хода да нам се чине немогући у наше доба и да им имена зачуђено по мапи тражимо. Пишемо и говоримо о народу, као да се сав населио на Чубури, не знамо да их тамо доле у шумама на хиљаде живи који ходе, говоре и мисле, као стари Вујадин, сердар Јоле и сва та раја у 17. и 18.веку. Први устанак је по Херцеговини и дуж Дрине психолошка садашњост. Два милиона нашег православног живља од Лијевна, испод Фоче, све до Плевља, живи,пише и говори као да још руже цвате у Стамболу, под Зворником на колцима главе суше.

Слиједи пасус о самој организацији такмичења, који завршава невјероватно сликовитим поређењем гуслара са скандинавским пјесницима и грчким рапсодима и коментаром о блажујској цркви подигнутој над костурима повјешаних свештеника.

Неколико љубитеља народне песме и гусала, у Сарајеву,које нарочито бодри и помаже, познати првак босански др. Владо Андрић држ.подсекретар, покушава један чудан и херадичан напор, да по Босни и Херцеговини обнови гусларство и да га опет омили народу, у најнижим слојевима свог брђанског света. У друштву „Српско Коло”, које намерава да прошири и назида свој дом код Алипашиног Моста, близу Сарајева, ти људи раде на скупљању гуслара и приређују такмичења, на којима певају, гуслари сишли из врлети крајишких, личких, захумских, подринских и црногорских. На Митров-дан, 8. новембра, окупило је то друштво гусларе код Алипашиног Моста, близу Сарајева, где је извршило избор оних, који су сутрадан певали у позоришту сарајевском, такмичећи се за награде. Кише су спречиле да се то изведе под ведрим небом, у архитектонској сенци босанских планина, где би слика била још огромнија, Ипак, утисак наше старе народне уметности био је и овако, у гужви простог света, велик и озбиљан, као и те кишовите планинске вечери. Ако гуслари не изгледаху као исландски скалди, што су измишљали богове северних мора, или рапсоди што су разносили ратове по Аргосу и Јонији, ипак су на домак белих минарета и гробаља, из којих расте трава, под сенком блажујске цркве, дигнуте над костурима повешаних свештеника били достојни дубље језе и дивљења.

Не може да сакрије утисак који су оставили на њега гуслари, напомињући да је Босна, са свим својим карактеристикама, идеална за ово такмичење.

Један заборављен страшан и озбиљан лик нашег народа гледао нас је, кроз мрак, крвав и ужасан, далеко од наше садашњице, лик који и не знамо, а који је судбоносан и непромењен, крај свих наших париских утицаја и вароши. Да гуслари силазе са планина, са свих страна,то не може остати без последица. Сваки народ нека сноси своју судбину и нека је не избегава. Осим тога, охола, чудна, тмурна, та Босна – наша Шпанија, како је назива њен песник Иво Андрић, са својим снежним планинама, сухим камењаром, врелим вртовима и неочекиваним понорима, својим верским слепилом, инквизицијом, многобројним кулама и градовима, својим тешким и погуреним народом, одсеченошћу од света и охолошћу, отменошћу, можда је више од свих других наших земаља згодна за један овакав експерименат. Ни Србија, чак ни Црна Гора више, нису толико заостале, да би биле близу времену народних песама наших, као ова болна, авај, Босна.

Очито је донекле уживао у свом задатку јер се потрудио да опише већину гуслара, наглашавајући крајеве из којих долазе и теме о којима су гуслали.

И планине су их послале, 64 гуслара окупило се код Алипашиног Моста, да певају и одаберу ове, који ће ући у Сарајево, тмуро и замагљено, пуно гробаља. Из Никшића чак, дошао је трговац Јеврем Ушћумлић да пева борбу Мутапа Лазара са Арапином. Са њим је дошао из истог краја, тежак Благоје Аграмовић да пева песму о заузећу Никшића. Из Шавника,са њима је дошао и Милан Каљевић, тежак, да отпева песму о Првој варници светског пожара. Из Данилов Града потегао је са њима подузимач, рез. поручник Пуниша Брајевић да пева песму о Боју на Косову. Из Бјелопавлића је дошао Рако Брајевић тежак да отпева песму о Боју на Лозници. Са Цетиња је сишао Јаков Николић са песмом о Синовима Обилића трговац Танасије Вучић из Шавника да отпева песму о Буни против Дахија. Из Старе Србије дошли су браћа Ушчумлићи да отпевају о Карађорђу. Из Херцеговине дођоше: тежак Осман Лизде, муслиман из Стоца са песмом Краљевићу Марку и Арапину и Шћепан Зеленковић, из истог места, да пева о Боју на Острогу. Из Љубушког је дошао да пева Иван Ковач, тежак, католик, песму о Милошу Обилићу и 300 Арапа. Из Коњица, Мешан Смајић, тежак, муслиман, са песмом о Накићу Хусејинаги. Са њим је дошао Ђорђо Мркајић, тежак, да пева о Хасан паши и Св. Сави. Из Невесиња их је дошло неколико све са песмама о почетку светскога рата и добровољачким борбама у Добруџи. Само је Гаврило Вуковић, трговац из Меданића певао стару песму о Старом Вујадину. Из Босне их је дошло читав ред, тежака, што су већином, певали о почетку рата и слому Аустрије, добровољцима на Добруџи и пробоју на Солунскоме Фронту. Гојко Вујовић о Женидби Краља Александра и тестаменту Краља Петра. Старе и дивне песме певали су Милан Стојановић, тежак, о Смрти мајке Југовића и Саво Чупиновић, из Бугојна о Митровић Стојану. Из Србије дођоше неколико гуслара. Један са куриозномпесмом о рапорту Поћорекову у Бечу, тежак Гвозден Ђенић из Тврдића, са песмом о преласку Албаније, тежак Недељко Мичић из Причиновића, са песмом „Коње рани нејачак Јоване“, а Коста Ћурчић из Драче о Женидби Цара Стефана. Из Војводине је допутовао учитељ у пензији Витомир Рунић, из Србобрана са својом песмом о Косову. Ово одабирање, натицање, да је вршено негде на планини или бар на брду, у пољу, могло је постати права народна светковина, са контуром великог патоса.

Херцеговци су изгледа, оставили најдубљи утисак на Црњанског. “Телесна лепота, којој у Европи нема равне, чека у планинама Херцеговине да се спусти у свет”.

Већина гуслара дошла је у народној ношњи. Све један лепши од другога, праве мушке лепоте, били су Херцеговци и Црногорци. Херцеговина је изгледа, срце наше земље и лепота тела тамо дивна и општа. Под сребрним токама, мордоламама, ти гуслари су били ванредне слике, непромењене кроз столећа. Та мушка лепота чиста и витка, била је право чудо овог скупа. Дубока и још неистрошена лепота мора да је на дну наше расе, која ће се појавити зачућеном свету ускоро. Телесна лепота, којој у Европи нема равне, чека у планинама Херцеговине да се спусти у свет.

Судећи по критеријумима, оцјењивачима и самим учесницима такмичења, пред жиријем је био ванредно тежак задатак.

Могло би се, разуме се, говорити и иронично о тим Мајстерзенгерима босанским. Одбор који је судио, седео је на позорници иза гуслара и саветовао га. То су били људи, који су познаваоци наше народне песме, често професори, који јој чине част. Они су имали читаву естетику гуслања. И принципе. Један међу њима не чује. И он је гласао. Одбор је учинио све да буде праведан. Захтевао је песму, стару, народну, није дозвољавао новотарије и тривијалности. Свакога је пустио да пева 5 минута. Тада зазвони звонце и песма се прекида. Гуслар тера даље, али му они узимају гусле. Па ипак, на крају, требало је објавити резултат. Ко је први, други итд. То изгледа лако, али је био оправдан страх у одбору, да то, кад се има посла са Црногорцима и Херцеговцима, испада тешка ствар. Рећи гуслару да свира као у дипле мало је тужно, сви су они уверени да небесно гуде. И најпосле, су дошли у име села и вароши и сад да Плевље испадне боље од Никшића, Коњиц од Приједора, мож ли то да буде? Треба се вратити кући са утакмице, побеђени то на гуслању, вечне бруке. Требало је доказати гуслару Јовану Радојчићу, тежаку из Сремчица, крај Београда, учеснику свих ратова, који певао једну тривијалну, али ванредно допадљиву песму о Поћорековом рапорту у Бечу да не зна поетичне принципе. Зато се најпосле дигао сарајевски песник Мирои, који носи косу a la Radolphe и сомотски вестон као боеми и одржао гусларима кратко предавање о томе како треба гуслар да пева. Питање је расправљао са више гледишта, упоредивши гусле и виолину,гусле и клавир.

У посљедњем пасусу спомиње се “спасилац” генерал Смиљанић, командант Друге армије и најближи сарадник Војводе Путника у Првом свјетском рату.

Све се завршило добро, јер је генерал г. Крста Смиљанић, командант армије, у ствари прави покровитељ гуслара, јер им је дао у логору сарајевском стан и храну, поздравио је гусларе, захваливши им се. Рекао је неколико простих и јасних мисли. Разлике у војника – рече – има док битка траје, кад се сврши, сви су једнаки, сви су победиоци. Нема са гуслама побеђених, него их он позива пријатељски на вино. И лепо је све редом лично утешио. Зелени плакати јављали су по Сарајеву публици за Утакмицу(Академију)“ гуслара. По тим плакатима прва је награда, јаворове гусле, једна ветрењача и 3000 динара. Остале плуг и 1000, 500, 300 и 200 динара. На плакату је штампано и то да „гуслари који се пре утакмице опију неће приступити утакмици“.

Filter 2019