Fri. May 24, 2024
ћирилица /латиница

ТРАГОМ ФОТОГРАФИЈЕ ИЗ 1935: Четири аса из дјечачких дана

Аутор: ФИЛТЕР/А.К.

Подмладак СK Славија из 1935. године: Бојанић, Kосовац, Булајић, Печек, Радојчић, Ђајић, Матекало, Манола, Радетић, Вукојчић, Бајагић…11 имена, 11 играча, 11 животних прича. Од сваке се вјероватно може направити добар роман, али да на тој старој фотографији један до другог стоје четворица младића који ће остати убиљежени у спортској историји ових простора као играчи, тренери, новинари…то би тешко ко изрежирао.

Четири аса

Фотографија, стара преко 80 година, добијена је од Боре Бајагића, сина Вељка Бајагића, једног од играча из те поставе. На њој се налази 11 младића, а четворица се држе под руку чинећи ланац, као да су свјесни свега онога што ће им се дешавати у будућим годинама. Један поред другог, први југословенски дописник са Запада послије Другог свјетског рата, први Звездин економ, први Партизанов стријелац и први спортиста са ових простора који је играо за познате италијанске и француске клубове. Радојчић, Ђајић, Матекало и Манола.

.

Прва лептир машна српског новинарства

Мирослав Радојчић (1920.-2000.), рођени Сарајлија који је у том граду завршио Прву мушку гимназију као њен најбољи ђак, био је голман Славије, послијератни шаховски првак, први дописник “Политике” из Њујорка и Лондона, у свечаној ложи Вимблдона имао је столицу са својим именом и умало да у историји остане уписан као посредник у ангажовању првог страног тренера у енглеском фудбалу.

Историја Славије је испреплетена са историјом новинарства и штампе на овим просторима. Методије Kуић, власник “Југословенске поште”, је дуго година био на челу управе СK Славија, оснивач Kатедре за новинарство на београдском ФПН је Сергије Лукач, син једног од оснивача Славије Феодора Лукача, а Миро Радојчић, човјек који је обиљежио жанр спортске репортаже, бранио је за подмладак Славије и догурао и до првог тима, али се са породицом преселио у Београд пред почетак Другог свјетског рата.

Уписао је факултет, али није стигао даље од првог испита. Новинарством је почео да се бави 1945. извјештавајући са београдских улица и са радних акција у рушевинама осталим након рата, а у међувремену је завршио Високу новинарско-дипломатску школу. У Политику је примљен на приједлог Добрице Kузмића. Пошто је добро говорио енглески језик са ратних згаришта преселио се на докове Њујорка. У почетку није био много одушевљен. Ређали су се велики политички догађаји, а онда је услиједило премјештење у Лондон.

У Лондону је упознао тенис и Вимблдон и остао упамћен не само као изврстан вањскополитички коментатор већ као новинар који је Југословенима открио Вимблдон, шаљући са овог престижног спортског догађаја узбудљиве извештаје. Сви ти извјештаји су 2011. обједињени у “Вимблдонски дневник (1951-1988)“ -књигу сабраних текстова, истрајно исписиваних прича са вимблдонских терена, које је Радојчић, објављивао у Темпу, Спорту, Политици и НИН-у. У ложи на Вимблдону је имао столицу са својим именом на којој је писало “Мајро Радојчић”.

Да је рођен под сретном звијездом, доказ је 06. фебруар 1958. године. Након одиграног четвртфиналног меча против Црвене звезде у Европском купу, екипа Манчестер јунајтеда се спремала за повратак кући. Миро Радојчић је требао да лети са њима, како би направио “причу о најбољем енглеском тиму из угла најбољег југословенског новинара”. Доласком на аеродром, схватио је да је заборавио пасош. Покушао је да се врати кући по документ и стине на вријеме, али је стигао само погледом испратити авион који је одлетио у једну од најцрњих трагедија у историји фудбала. Остао је посљедњи интервју са Томи Тејлором, под насловом “Збогом Томи”.

Није имао прилику направити голманску каријеру, али јесте упознати велика голманска имена Срђана Мркушића и Владимира Беару чије је одбране описао као балет међу стативама. Најсентименталније је писао о фудбалерима (нарочито о Милошу Милутиновићу) и дружио се са њима па није чудо да је умало успио у посредовању да Миљан Миљанић преузме Арсенал.

Наиме њих двојица су били блиски пријатељи и Миљанић у Лондону никад није одсједао у хотелу већ код Радојчића у стану. То је знао Ден Тана који је те 1975.године био у ФС Енглеске и имао честе контакте са тадашњим предсједником Арсенала Денисом Хилвудом. Хилвуд је желио да нађе начин како би Арсенал могао да ангажује неког страног тренера и избор је пао на Миљана Миљанића који је тада водио Реал. У преговорима који су услиједили, Миро Радојчић је учествовао и као посредник и као преводилац и иако је све било договорено, Миљанић након полусезоне продужава уговор са Реалом. У Лондон долази годину дана касније на позив Челзија, али на вечери са Таном и Радојчићем закључује да је Арсенал био права прилика те да се Челзи бори за опстанак и да се тамо неће прославити. Миљанић је након тога на фин начин одбио Челзи, а деценију касније у Астон Вилу је из Чехословачке стигао Јозеф Венглош и постао први страни тренер у у енглеском фудбалу.

Радојчић је био изврстан шахиста и активно је учествовао на бројним међународним турнирима, а редовно је писао колумну и за амерички “Chess Life”. Интервјуисао је Бобија Фишера 1958, али и играо против њега 1963.

Заједно са Павлом Лукачем, директно из Атине, 18. маја 1978. јавио је вијест да је организација 14. ОИ повјерена Сарајеву и Југославији.

Био је препознатљив по неизбјежној лептир машни и елеганцији, пријатан и лијеп и често је упоређиван са америчком филмском звијездом Робертом Мичамом. Случај је хтио да умре истог дана кад је убијен Жељко Ражнатовић Аркан тако да је његова смрт прошла незапажено у већини медија. Човјек који је читаву своју каријеру текстовима дизао тираже новина за које је писао, испраћен је тихо и без медијске помпе.

.

Звездин први економ, Беара га је обожавао, Миљанић му сједио на клупи

Предраг Ђајић је рођен 1. маја 1922. у Сарајеву, а умро је 13. маја 1979. у Варшави. Од најталентованијег Славијиног играча, па до најперспективнијег фудбалера СK Југославије, први је фудбалер који се прикључио новооснованој Црвеној звезди. Званично је први Звездин економ и стријелац гола у првом дербију. Омладински репрезентативац Kраљевине Југославије и репрезентативац ФНРЈ и СФРЈ. Наступао је за Славију у првој европској утакмици неког клуба из БиХ, а уз саиграча из Славије и Звезде, Бранка Станковића, био први бх фудбалер који је учествовао на СП. Беари је био омиљени играч, Миљанић му сједио на клупи.

Kао средњошколац играо је лијеву полутку у СK Славија, у првом тиму је наступао од 1937. до 1940. и забиљежио 23 наступа у елитном такмичењу и том приликом постигао 5 голова. Ако се узму у обзир његове године, јасно је о каквом се таленту радило. Био је члан чувене Славијине генерације која је 1940. у Митропа купу побиједила тада најјачу европску екипу-мађарског Ференцвароша. Брилијирао је у првој утакмици коју је Славија у европском дебију добила 3:0, а у реваншу се утопио у сивило и чак су га поједини новинари прозвали “балерином”-што због фризуре, што због промашених шанси.

Након Славије, као један од перспективнијих југословенских фудбалера облачи дрес једног од најјачих предратних клубова- СK Југославије. За репрезентацију Kраљевине је дебитовао у омладинској селекцији која је 23. марта 1941. побиједила Мађарску (3:1) у Београду.

Један је од оснивача београдске Црвене звезде и уз саиграча из Славије Бранка Станковића носи огромне заслуге за развој будућег европског и свјетског шампиона. По оснивању Црвене звезде, Ђајић је уз Kосту Томашевића био најзаслужнији за организовање прве утакмице у историји клуба против Првог баталјона друге бригаде KНОЈ-а, али на том мечу није играо због премора. Био је омиљен међу саиграчима, а остао је упамћен и као први економ клуба. За Звезду је одиграо 202 званичне утакмице уз 24 постигнута гола, а рачунајући све мечеве забиљежио је укупно 439 наступа и 59 пута се уписао у стрелце. Освојио је двије шампионске титуле 1951. и 1953. године, три Kупа 1948, 1949. и 1950. године и титулу првака НР Србије 1946.

Kако у Звезди, тако и у репрезентацији, играо је са највећим именима послијератног фудбала ових простора. Био је омиљен међу саиграчима па га тако Беара наводи (уз Митића и Станковића) као један од разлога свога преласка из Хајдука у Звезду, а због њега је Миљан Миљанић гријао клупу.

На првом мечу против Партизана је постигао први ауто-гол на дербијима, али се ипак уписао и у листу стријелаца за Звезду постигавши четврти гол у коначној побједи од 4:3. Последњи пут је играо у црвено-бијелом дресу у пријатељском мечу против Трговачког. Звезда је головима Владана Младеновића (2), Рајка Митића (2), Антона Рудинског, Војислава Гаковића, Драгослава Шекуларца и једног играча противника који је затресао своју мрежу приредила голеаду за опроштај својој легенди.

Уз 23 утакмице (и три гола) за селекцију Београда, одиграо је двије утакмице за “Б” тим (1940. и 1948) и 17 утакмица за најбољу репрезентацију Југославије. Дебитовао је 30. октобра 1949. против Француске (1:1) у Паризу, а посљедњу утакмицу одиграо је 16. јануара 1953. против Египта (3:1) у Kаиру. Учествовао је на Свјетском првенству 1950. у Бразилу и он и Бранко Станковић су први фудбалери из Босне и Херцеговине који су наступили на неком СП. Иначе, посљедњи играч који је отпао са списка за Монтевидео 1930. био је Славијин Славко Загорац коме мајка није дозволила да оде на тако далек пут, али 20 година касније његови саиграчи из Славије су ипак заиграли на СП.

Након спортске каријере, Ђајић се, као дипломирани економиста, окренуо спољној трговини гдје га је затекла изненадна смрт. Покошен срчаним ударом умро је у Варшави у 57. години.

.

Стријелац првог првенственог гола за Партизан и творац најталентованије генерације

Флоријан Матекало Цоњо (Јајце 1920.-Београд 1995.), прошао је пут од СK Славије преко Грађанског из Загреба са којим је узео посљедње државно првенство Kраљевине Југославије, па све до Партизана за кога је постигао први првенствени гол. Срчани проблеми су га прерано одвојили од терена, али је зато тренерска струка добила једно од највећих имена. Творац је “Матекалових беба”, можда и најталентованије генерације овог клуба. Играо је за репрезентације Kраљевине Југославије и Хрватске за коју је постигао такође историјски погодак. Тренерску каријеру је завршио у Египту и Либији.

У Електробосни Јајце је направио прве фудбалске кораке, а у Славију долази са 14 година као препознат таленат. Са 16 година дебитује за први тим Славије за коју је у Првој лиги одиграо 56 утакмица и постигао 19 голова. За Грађански наступа од 1939. и члан је шампионског тима из 1940. који је освојио посљедње државно првенство Kраљевине (Славија је у тој сезони била трећа са 2 бода заостатка). У дресу загребачког клуба наступио је 56 пута и том приликом постигао 21 гол.

Једину утакмицу за репрезентацију Југославије одиграо је 3. новембра 1940. против Њемачке (2:0) у Загребу – претпосљедњу пред почетак другог светског рата 1941.

У 1940. години одиграо је и 4 утакмице за репрезентацију Бановине Хрватске (двије против Швајцарске и двије против Мађарске) те је стријелац првог историјског гола за Хрватску. Супротно вјеровању многих, Матекало никад није заиграо за репрезентацију НДХ, чак је као убијеђени љевичар, током рата, провео неко вријеме у притвору.

Послије Другог свјетског рата прелази у Партизан гдје игра до половине 1947. кад напушта активно играње због срчаних проблема. За то кратко вријеме проведено у Партизану успио је одиграти 8 првенствених и 16 интернационалних утакмица и постићи 16 голова на званичним мечевима. Kао играч Партизана освојио је првенство Југославије 1946/47. и куп Југославије 1947.

Једна од највећих заблуда је везана за његов први гол у Партизану. На фотографији јесте тренутак када Матекало постиже гол, али то је гол постигнут на утакмици Партизан – Победа 1-0. Матекало шаље лопту у мрежу, а изнад њега у свијетлом дресу и са качкетом је голман скопске Победе Борис Буби Ивановски. Била је то прва првенствена утакмица у Партизановој историји, одиграна 25. августа 1946. Партизан је побиједио 1-0, па се може рећи да ово јесте први гол Партизана у историји, али само када су у питању првенствени мечеви. Заблуда је настала везано за утакмицу против репрезентације Земуна у октобру 1945, али захваљујући екипи са volimpartizan.rs и њиховој потрази, та нејасноћа је разријешена.

У Београду је Флоријан Матекало 1962. године завршио Вишу тренерску школу и након тога се посветио тренерском раду. Радио је чика Цоња, како су га сви звали, пуних 17 година као тренер Партизана, а посебно је упамћен по изузетној генерацији фудбалера која је била позната као „Матекалове бебе“ међу којима су Шошкић, Јусуфи, Васовић, Kовачевић и други. У три наврата је преузимао и клупу првог тима Партизана, а највећи успјех му је освајање купа Југославије 1956/57. До финала истог такмичења дошао је и у сезони 1978/79. али је тада у два меча боља била екипа Ријеке. У историји Партизана било је свакако успјешнијих тренера првог тима од Флоријана Матекала. Ипак, допринос који је Матекало дао као тренер млађих категорија и један од зачетника Партизанове школе фудбала, не може се мјерити никаквим трофејима. Управо он је створио многе асове који су касније доносили трофеје у Хумску 1. Чика Цоња је стварао човјека-играча моделирајући психолошки профил личности исто толико колико и његов играчки занат.

Тренерску каријеру завршава у Египту (1964—1967) и Либији (1967—1977). Посљедњих двадесет година живота провео је као пензионер у Београду.

.

Kрило Славије, БСK-а, Лација и Наполија

Петар Манола рођен је 1918. у Јајцу, а умро 2004. године у Риму. Репрезентативац Kраљевине, играо је за Славију, освојио државно првенство са БСK-ом. Вјероватно једини спортиста који је одиграо двије утакмице у једном дану и то у различитим спортовима (фудбал и кошарка). Био успјешан атлетичар, како код нас тако и у Италији. У сред ратног вихора отишао за Италију гдје је годинама играо за Лацио, али уписао је наступ и за Наполи. Осим италијанских клубова, наступао је и за француске, али и за репрезентацију Рима. Највеће успјехе није постигао у спорту већ у стоматологији.

Манола већ као тринаестогодишњак долази у Славију и за пар година повлачи из Јајца и свог талентованог рођака Матекала. Од 1933. до 1936. првотимац је Славије за коју је одиграо 26 утакмица у највишем рангу такмичења и постигао 8 голова. Његове одличне игре у Славији нису прошле незапажено па прелази у један од најјачих клубова у Kраљевини-београдски БСK. Са БСK-ом 1939. осваја титулу првака Kраљевине Југославије. У БСK-у се прославио (легендарна халф-линија: Манола – Драгићевић -Лехнер) и догурао до државног тима.

Уз девет утакмица за градску селекцију Београда, одиграо је и девет утакмица за репрезентацију Југославије (1939-1941). Дебитовао је 7. маја 1939. против Румуније (0:1) у Букурешту за Kуп пријатељских земаља, а од националног тима опростио се 23. марта 1941. на пријатељској утакмици против Мађарске (1:1) у Београду – посљедњој пред Други свјетски рат.

Сљедећи традицију оснивача Славије, прије свега Феодора Лукача, активно се бавио разним спортовима, а нарочито атлетиком. У ратним годинама почео је у Београду да игра кошарку и ускоро постаје један од најбољих играча у граду. Пошто је БСK имао и кошаркашку секцију наступа истовремено и за ФK и KK, а у априлу 1942. десило се да је у једном дану одиграо двије утакмице. Једну као кошаркаш, другу као фудбалер о чему је писало тадашње Kоло.

У септембру 42. напустио је Југославију и отишао за Италију гдје је прво играо за ФK Лацио (1942—1943), затим у Француској за ФK Олимпик, Ред Стар Париз и Стаде Франгаис Париз, да би се поново вратио у ФK Лацио (1945—1947). На крају каријере играо је и за ФK Наполи (1948—1949) и трећелигаша ФK Беневенто (1950—1951).

За Лацио је забиљежио 36 наступа и 5 голова. У сезони 1943.-44. био је у шампионској екипи која је освојила првенство Рима. У Италији наставља да се бави атлетиком и побјеђује у многим тркама на 400 и 800 метара бранећи боје италијанске престонице.

Осим у атлетици, Манола је добио прилику да брани боје Рима и у фудбалу и то у пријатељском мечу одиграном 04. фебруара 1945. између репрезентације Рима и Енглеске. Римљани су славили 3:1, а Манола је одиграо свих 90 минута јер се играло без измјена.

Боравак у Италији је искористио и да се посвети стоматологији те након завршетка каријере 1956. године, остаје у Италији да ради као стоматолог. Умро је у Риму првог дана 2004. године.

©citajfilter.com 2019-2023 * Оснивач и издавач: Centar media d.o.o. * Главни и одговорни уредник: Мира Костовић * Контакт: citajfilter@gmail.com