Tue. Nov 30, 2021
ћирилица /латиница

Шта је Политика прије скоро 100 година писала о паљанском споменику?

У порти цркве Успења пресвете Богородице на Палама налази се споменик жртвама погинулих српских војника из Првог свјетског рата.

Споменик је постављен на степенасто камено постоље. Постоље чине три степеника квадратне основе, која се сужавају ка врху. Споменик је од мермера у облику стеле. Стела је компонована од три дијела: постоље, правоугаони дио и дио који се трапезасто сужава ка врху.

Подигнут у виду мермерног стуба, довезеног из Јабланице, а на њему је уклесан текст: “Путниче, стани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења; очеличи се овим светлим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој. Пале, 10. X. 1926. Одбор”.

На постамент споменика у мермерну плочу уклесан је камен са гроба краља Петра I Ослободиоца који на симболичан начин сједињује кости оних који су своје животе жртвовали за Kраља и Отаџбину.

Са западне стране споменика, испод уклесаног крста стоји натпис:
“Светлим сенима седамдесет и двеју жртава палих за слободу отаџбине. Српски народ.” док трећи текст гласи: “На Палама и по околици пале су од аустро-угарског беса и насиља у 1914. године 72 жртве српског народа, сахрањене у овај заједнички гроб. На гроб жртава Великог ослободиоца Петра I”.

У заједничку гробницу су положене 72 жртве, мађутим тачан број страдалих у Првом свјетском рату са ових подручја никада неће бити познат.

Споменик подигнут жртвама Првог свјетског рата, оскрнављен је од стране усташа 1941. године, а поправљен је по ослобођењу паљанских крајева послије 3. априла 1945. године.

У београдској Политици, издање за 11.10.1926. изашао је чланак о освећењу споменика Србима убијеним 1914. на Палама. У наставку наводимо оригиналан текст:

Свечан помен Србима из Пала који примјером показаше “како несебично треба волети Отаџбину и народ свој”

“Година 1914. једна је од ретких и страшних година наше нове историје. Она је светла, јер је година почетка нашега обрачунавања са столетним непријатељем нашега народа. Она је страшна ради освете којом је непријатељ хтео да казни и саму помисао на слободу. Дођите у наше мало село да одамо пошту нашим жртвама и да се подсетимо те светле и страшне године.”

Тако је гласио позив којим нас је одбор за подизање споменика изгинулим на Палама позвао да присуствујемо овим свечаностима. Са неколико скромних речи тај нам је позив изнео пред очи читав један период надања и страдања нашег народа.

И ми смо се одазвали томе скромном позиву. Окупили смо се пред црквом на Палама. Пред нама се надивала као горостас планина Романија која се у наше душе урезала још од онда кад смо као деца читали песме о Старини Новаку, а у лево и испред ње леже положаји до којих је године 1914. допро војвода Јанко Вукотић са својим јуначким Црногорцима и пуковник Панта Радосављевић са својим батаљоном граничара и четника. Осаманаест дана су наше трупе остале ту крај Пала, па су се најзад 5 октобра морале повући.

“Аустријанци су лакше могли схватити долазак руских козака под Беч него долазак српске војске под Сарајево, а Пале су пред самим Сарајевом. То изненађење о ком никад нису ни сневали озлоједило је и иначе страшног непријатеља тиранина”.

Тако је у свом дивном говору изложио мотив аустријских зверстава старешина соколске жупе г. Стево Жакула.

Непријатељ је то своје озлојеђење искалио на један грозан и свиреп начин. Он је после повлачења наше војске обесио 66 људи и 6 жена из Пала. Није штедео ни децу, а ти Срби, стари и мали, људи и жене умирали су невини и без греха, умирали су свесно и мирно.

Нама је у Источној Босни оставио свету традицију Светозар Тешевић кад је спао са вешала на која су га били већ подигли и која су под теретом његова тела попустила. Он је подигао руке у вис и узвикнуо: “Живио краљ Петар!” и понова сам себи намакао конопац на врат”.

Тако нам је поп Милан Божић у свом лепом говору у име Народне Одбране оцртао националну свест и моралну снагу оних, који су страдали за слободу.

Ову дивовску величину наших народних мученика нарочито је рељефно истакао у свом говору свештеник са Пала Симо Беговић председник одбора за споменик.

Импозантан, снажан човек, прави представник своје расе, он има да благодари једној трагичној околности што ни његове кости нису данас у костурници где су смештени ти повешани мученици. Окривљен у Бањалучкој Афери поп Симо је био осуђен на смрт а затим помилован, те му је смртна казна замењена доживотном робијом. Ослобођење га је затекло у затвору.

Поп Симо је у једном дирљивом говору описао трагедију својих земљака: Стјепко Симић обешен је што није хтео да викне “Живео цар Фрања”, већ је на сва наваљивања одговарао узвицима: “Живео Kраљ Петар”. Роса Прачарева обешена је зато што није хтела да се пода непријатљеским прљавим прохтевима и кад су јој намакли замку на врат и покрили јој главу пешкиром она је упрла последњу снагу, бацила пешкир са главе и узвикнула: “Умирем за свој српски образ”. И умрла је.

Још пре три године црквена општина на Палама направила је заједничку костурницу код цркве и у њу пренела кости свих 72 мученика. Одмах је образован и одбор за споменик, коме је за председника изабран поп Симо Беговић, а секретар и душа одбора био је г. Милош Спахић трговац са Пала. Они су одмах прегли на рад и данас је њихов рад завршен успехом.

Изнад заједничке костурнице на постољу од белог мермера диже се пирамида од глатког црног гранита висока пет метара, са овим натписом:”Путниче, остани и поклони се праху оних који без јаука жртвоваше своје животе великој мисли ослобођења и уједињења: очеличи се овим светим примером и учи децу своју како несебично треба волети отаџбину и народ свој”.

Па ипак овим није завршено дело које је себи ставио у задатак овај одбор. У овом лепом говору објаснио нам је то секретар г. Милош Спахић. Они непрестано раде и на пролеће се надају да отпочну зидање народног дома на Палама. А тај дом ће бити луча за просветни и културни развој народа овог краја, и служиће се не само као знак поштовања великих невиних жртава, већ и као успомена и обиљежје оне тачке до које је српска војска допрла 1914 године.

На овој националној свечаности министра војске заступао је генерал г. Илија Петковић. Kоманданат армије генерал г. Kрста Смиљанић и командант босанске дивизије генерал г. Јован Јовановић присуствовали су лично. Сем њих присуствовали су још делегати: Инвалидског Удружења из Београда, резервних официра из Сарајева, подпредсједница Kола Српских Сестара г-ђа. Вера Kрсмановић, делегати београдског Kола Српских Сестара г-ђа. Пола Фотић и гђица. Милева Тодоровић. Био је заступљен и Женски Покрет. Присуствовао је и генерал г. Влада Павловић и пуковник г. Панта Радосављевић. Од представника цивилних власти били су присутни велики жупан г. Милан Николић, председник сарајевске општине г. Хаџиомеровић, државни подсекретар др. Влада Андрић и затим соколи, ђаци, срнаовци, војска са музиком, певачко друштво Слога и много грађана из Сарајева и околине.

Венце су положили: Министар војске, комадант II армије, велики жупан сарајевски, општина Сарајева, Kоло Сестара из Београда, Гајрет, Задруга Српкиња, резервни официри из Сарајева, соколи, општина Тузла, Материнско Удружење, чехословачка колонија, град Скопље, црквена општина Сарајево, Српска Странка, црквена општина Пале, Одбор за споменик, Народна Одбрана, и родбина.

У 9. и по часова одржана је у цркви служба, а у 10 и по часова код костурнице помен жртвама. Чинодејствовао је митрополит Петар са пет свештеника. Складно је певао хор певачког друштва “Слоге”. За време помена грмели су пешачки плотуни, прангије и ватромет који је био припремио артиљериски пуковник г. Kоста Николић. У моменту кад се над заједничком гробницом певало последње Вјечнаја Памијат, на гробницу се из ваздуха спустила велика, лепа, свилена тробојка која је била избачена из једне ракете.

По завршеном помену говорио је митрополит Петар, а после његовог патриотског говора ређали су се говорници.

Епилог:

За време док су се ређали топли патриотски говори и док је око гробнице плакала нејач повешаних жртава, упозорили су ме да у гомили присутне публике има и оних на чијим душама леже ове жртве. Рекоше ми да је ту и неки бивши штрајфунски капетан. Сетио сам се тада недавног проласка кроз Требиње. Повели су ме кроз главну улицу и рекли су ми да се она зове Улица Мученика због тога што је у тој улици у почетку рата обешено 40 наших људи, а кад сам са својим пријатељима увече дошао у ресторан на вечеру, онда ми показаше на једног човека и рекоше “Ето тај је створио Улицу Мученика” бацио сам поглед на тога човека и запрепастио се кад сам на његовим грудима видео орден Св. Саве. Славећи трагедије из прошлости, ми скоро никада нисмо у стању да пред тим славама избегнемо и по једну трагедију садашњости, а све те трагедије садашњости имају свога заједничког извора у томе што се ми још не умемо да узвисимо до граница које стављају Отаџбину изнад свега и испред свега.

Filter 2019