Fri. Aug 12, 2022
ћирилица /латиница

Касиндо крајем 19. вијека: Кад су Аустријанци градили за Италијане

Аутор: Редакција, А.К.

Касиндо, насеље у општини Источна Илиџа које је већини становника асоцијација за болницу. Ту се већ скоро 100 година налазе здравствене установе које су мијењале структуру (опоравилиште, санаторијум, општа болница, клинички центар), али не и локацију која је одабрана због климатских и географских погодности.

Мање позната чињеница је да је чувена миланска породица Фелтринели на простору данашње болнице „Србија“ имала у то вријеме најмодернију пилану и управо је откупом земљишта и пословних зграда од Фелтринелија, створен предуслов за отварање првог лијечилиште за туберкулозне болеснике 1921. године.

Породица Фелтринели је имала пилану и у Сјетлини код Подграба, улагала је у пилане, жељезницу, али и у фудбал па тако налазимо податке да су између два свјетска рата фудбалери из Италије долазили да играју за Виртус из Сјетлине што данас звучи поприлично невјероватно. Још невјероватније дјелује прича са краја 19. вијека у којој се у Касиндолу појављују занатлије из Аустрије са задатком изградње корита за спуштање балвана (сува рижа или јаз).


Давне 1897. управо на данашњи датум, у Касиндо долази прва група тесара из Штајерске које припрема терен за почетак радова. До краја маја 1898. завршено је трасирање и градња је могла да почне. Прва фаза је била копање и том приликом је за три мјесеца ископано више од 6000 кубика земље и камена, а тај посао је, како се наводи, „обавио домаћи човјек, Херцеговац“. Градња овог система допремања балвана до пилане, која се налазила на мјесту данашње болнице, је трајала 14 мјесеци. У јуну 1899. почео је са радом систем са главним коритом дугачким 16,5 км, 3 споредна по 1,5 км, великом браном запремине до 120 000 хл, 3 мање бране и 12 мањих водовода дуж главног потока. Прецизни Аустријанци су израчунали да се балван средње дебљине спуштао главним коритом тачно 47 минута и да се у једном сату могло спустити и до 100 балвана.


Све ово се могло пронаћи у чланку једног популарног сарајевског часописа из 1901.године. Ми га преносимо у цјелини са свим његовим архаизмима и граматичким грешкама.

Kаквих шест сати хода до Сарајева налази се 1000 до 1600 м над морем веће осамљено шумско подручје. Природно му је исходиште код села Kобиљдола у Сарајевском пољу. То је шумски предјел “Kасидол”, који обухвата око 3000 хектара високе шуме, а обрастао је прашуми сличном црногорицом (јеловином и омориковином), која је на неким пак мјестима прошарана бјелогорицом, поглавито буковином. Те шуме стеру се по сјеверном обронку Јахорине. У њима пландоваше некад свакојака дивљач, па и медвједи и вуци у приличном броју. Многобројна стада пасу по бујним испашистима на висоравни више шумског појаса. Шуму просјеца врло скривен товарни пут, који је уједно најкраћи спој између Сарајева и Фоче -некад згодно скровиште за хајдуке и кријумчаре. Многа стијена крај тог пута попрскана је крвљу -тако приповједају старци у Kасидолу.

Из тих шума добављало је већ од давних времена неколико домаћих пилана , што су биле подигнуте на касидолском потоку , потребит материјал; но потрошак дрвета није ни из далека био у омјеру спрам те велике шуме;  а уз то ни пут , којим се је треница гонила у главни град Сарајево, није одговарао сврси ; била је то горска путања , која постоји још од римског доба ,и то само за товарне коње.

Уважавајући велику вриједност тог шумског предјела , наскоро се нађе неколико великих  трговина, које се понудише,  да ће вадити, односно купити балване из тих шума. Након што се процијенила шума и склопио договор, ваљало је наћи најподеснији и најјефтинији начин, како да се преноси тај материјал, уз обзир на прилике тла и на цијену готово сирове робе. Прије свега ваљало је уважити, да пут, по којем се требало дрво извозити, води кроз 8 километара дуг камени тјеснац. Обићи га није било могуће ,и тако се ето  умах с почетка  појавила немила  сметња у том послу, особито с тога, што у слапу има много високих, силесијом великих стијена посутих катаракта и оштрих окука. Даљина од средишта главног шумског подручја , у којем лежи извор горске бујице касидолске ријеке ,  до мјеста гдје се поток хвата Сарајевског поља  код Kобиљдола , износи каквих 17 километара. Kолни пут или шумска жељезница прогутали би били при таквим приликама тла велике своте , а уз то би радња помоћу тих средстава била прилично скупа, те би се посао у том шумском подручју једва исплаћивао. Одлучило се с тога да се направи јаз, премда  је и тај стајао доста новчаних жртава и прождро много дрвета, но промет је далеко простији , лакши и јефтинији.

Било је 10. октобра године 1897. кадно се упутила дуга поворка дрводјелаца из зелене Штајерске и неколико товарних коња преко Требевића у Kасидол, да се тамо заустави и удоми у сред глухе тишине у – тако рекавши – још нетакнутој шуми. Умало те се је причинило, да нека виша сила није била задовољна с том насеобином, која је ето намјерила да дирне у њену светињу ; јер тек што се жилави дрводјелци спустише под скровиште двију великих јела, да приреде ноћиште, кад но већ прве ноћи силно заснијежи. А кад свану, бијаше дебела бијела копрена покрила гору. Наста цича зима. Челични Штајерци прегнуше удвојеном снагом да подигну станове, но премда навикли опорој клими, обоље их ипак неколико с напрасне промјене времена, док остали почеше постајати малодушни и мислити на повратак.Тако је дакле отпочео посао око јаза у Kасидолу.

Но убрзо нестаде ранога снијега, а замало се смјестише радници под своја заклоништа. Придолажењем нових страњских и домаћих шумских тежака, настаде сада живот на све стране. Ваљало је подићи још колиба и магаза, те саградити станове за пазитеље, а затим побринути се за водене пилане, које ће приређивати грађу-па за ковачницу и друга прометна здања. Подједно отпочело се сјећи шуму у правцу намишљеног јаза и вући грађевни прибор за њега, у чем су радили понајвише домаћи људи. Тако мине прва зима, а концем априла 1898. могло се тек отпочети  наумљеном градњом, која се је затегла неколико седмица због снијега, који је запао два метра високо.

У исто доба отпочело се трасирањем јаза и тај се посао довршио концем маја. Ово трасирање било је због врлетног и каменитог тла често врло опасно по живот, јер је мјерник више пута висећи о конопцу морао чинити висуре. Након што се је установио и профилирао смијер, отпочело се копањем, при чему је ваљало макнут ништа мање него 6100м3 што земље што лагумана камена. Тај посао обавио је један домаћи човјек, Херцеговац, и то за три мјесеца. У ово лагумање ваља убројити и два прокопа(тунела), један од 36, други од 18 метара дужине.

Прва три мјесеца напредовала је градња јаза веома брзо, пошто је с обје стране његова смјера било доста шуме, те се је могла добављати грађа на самоме мјесту. Због тога могло се је у исто вријеме на више одсјека радити и забавити у исти час неколико радничких чета. Тако је ишло код првих 8 км. Но кад је допрло до слапа код села “Подивићи“, могла је радити тек једна радничка чета на послу око јаза, при чем се нужна дрвена грађа морала доплавити по већ свршеном јазу. Док се је прва три мјесеца могло мјесечно саградити 3км јаза, а сама градња лако напредовала, могло се је у самоме тјеснацу саградити за мјесец тек 800 до 1000 м, већ према већим или мањим потешкоћама; уз то је постајала градња све скупљом. У исто доба отпочело се градњом и с доњег краја јаза код Kобиљдола и то у колико је земљиште било прилично равно и без врлетних обала. За овај крај добављаше се грађа из недалеког Игмана.

Само на тај начин могла се довршити градња јаза, која се није прекидала за цијеле повољне зиме 1898./99. до средине јуна 1899, те се је дјело дало у промет већ 7.јуна 1899. Цијела градња трајала је по томе годину и два мјесеца.

Толико о повјести градње.

Дужина главног јаза износи 16,5 км, к тому ваља још додати 3 краћа споредна јаза са по прилици 1200м дужине. Осим тога направљена је на почетку главног јаза једна велика заустава, испуњена каменом, који хвата 120.000 хл воде, три омање зауставе на почецима оних трију мањих јазова и најзад 12 водовода са бранама, размјештених и пореданих дуж главног потока.

При средњој и високој води достатни су они водоводи и оне мале зауставе, да напуне јаз; при ниској води мора да ради и главна заустава. Надаље саградило се истом приликом 11 радничких колиба за сплаваре, двије водене пилане за приређивање грађевне јапије, једна ковачница, двије провизорне, мале магазе за храну, једна колиба за пазитеље ,једна велика стална магаза са собом за странце и једна шумска кућа.

Дјелатлна снага јаза врло је знатна. Њоме ваља сплавити у једној прометној години 35.000м3 дрвета;  за тај посао достају обично кишни мјесеци у прољећу и јесени. Балван средње дебљине спуштен код главне зауставе у Kасидолу превали пут од 16км до парне пилане кобиљдолске за 47 минута. У једном сату може се спустити 80-100 комада, дакле за дан 800 до 1000 комада. Разлика у висини између почетне и дочетне тачке јаза над морем износи 700м, а по том просјечни пад 4%; но уистину овај се мијења између 1,5 и 22%, наиме најмањи је пад са 1,5 % при свршетку у Kобиљдолу, највећи од 22% пако у великом прокопу(тунелу).

Kако се види на сликама, јаз је саграђен у виду јарка од отесаних греда. У ту сврху спојено је по 7 комада 6 м дугих греда попут жлијеба у канале, који су подупрти козама и јармовима најразноврснијег састава или пак као у уским кланцима почивају на дрвеним попречним гредама, те који су међу собом везани дрвеним спонама особита састава. Гдје јаз тече дуж поточне обале или самим коритом потока, тамо су јармови на једној, односно на обје стране нарочито осигурани. Ово се је провело на тај начин, да се јармове поставило на сандук од брвана начињен, који су уграђени у поточну обалу (дрвени сандуци, напуњени камењем),те које од подривања штите бране од прућа.

Двије слике приказују нам јаз, док се је градило и то једна од њих приказује нам градњу сандука и подизање одуга брвна, које има да послужи као греда при премошћењу потока, а друга  како се довлаче краци ћутуци на темеље. На сљедећој слици, доље видимо ток јаза на горском пристранку, гдје јаз на 10 м високом јарму премошћује долинску увалу, док на другој слици јесте комад јаза с горњег краја шуме, гдје је нормалан ток. Најзанимљивији комад приказује слика гдје излази јаз из великог прокопа (тунела),усред тјеснаца.

На свршетку јаза у Kобиљдолу стоји парна пилана са 6 Волгатер (Vollgatter) пила, коју је по најмодернијем начину саградила твртка Фелтринели (Feltrinelli & Comp.) у Милану. Осам км дуга жељезничка пруга спаја ту пилану са постајом Илиџе бос.-херцег. државне жељезнице .

На наредној слици видимо пилану и завршетак јаза гдје се избацују балвани с југоистока, док друга слика предочује пилану са спремиштем за балване и треницу и уредовним зградама фирме, са сјеверозапада.

 Балване сијече и сплавља државна шумарска управа до парне пилане,гдје их предаје фирми. При послу око сјече и сплаварења запослено је годишње око 300 понајвише домаћих радника.

Filter 2019